Извор: Данас

Аутор: Б.Каровић

Београд - Устав Србије из 2006. донет је као „парче“ некакве политичке погодбе, без консултација са представницима самог правосуђа, па је у том погађању најгоре прошло управо правосуђе.

Судство је независно, а тужилаштво самосталан државни орган, каже Устав. Међутим, у исти мах сам Устав практично онемогућава независност судства, односно самосталност јавног тужилаштва. Наиме, према Уставу, јавне тужиоце бира Народна скупштина на предлог Владе. Бира их већина у Скупштини, а на предлог Владе. И, како у свом експертском мишљењу каже Маурицио Салустро, угледни италијански тужилац, из Уставом одређене процедуре одмах је видљиво да „кандидат који нема сагласност политичке власти нема шансе да буде изабран чак и ако је најбољи за тај положај“. Слично је и са судством, каже за Данас Горан Илић, председник Удружења тужилаца Србије.

Он наглашава да тужилаштво јесте самостално по Уставу, али прописи о избору јавних тужилаца, који би требали да буду у функцији обезбеђивања самосталности, практично обезбеђују утицај извршне власти на тужилаштво, те би због тога што пре требало приступити изменама највишег правног акта у држави.

Залажете се за измену Устава, односно одредби о правосуђу. Како би то требало урадити?

- Карактер Устава и уопште неког прописа не зависи само од његовог садржаја, већ и од начина на који је донет. Сетите се Октроисаног устава из 1931. године. Тај Устав је имао и нека добра решења, али у правној историји је лоше оцењен, пре свега јер га је донео један човек, краљ. Мишљења сам да би промене уставних одредби о правосуђу требало извршити у истински демократској процедури, уз консултацију са правосуђем и на основу сагласности око свих или барем већине битних питања. Осим тога, у поступку измене уставних одредби о правосуђу требало би избећи сваку врсту експеримента попут „општег избора“, односно реизбора судија и тужилаца или нечег томе сличног.

Дакле, шта је најспорније у уставним одредбама о правосуђу?

- Позваћу се на мишљења стручњака. Наиме, Србијом су у протеклом периоду пројездили бројни експерти са задатком да дају сугестије и препоруке за правни систем Србије. Експерти су имали различита мишљења о појединим деловима нашег правног система, једино је постојала општа сагласност да су одредбе Устава о правосуђу апсолутно незадовољавајуће. Венецијанска комисија је 2007. године усвојила документ који даје најпотпуније препоруке за уставно и законско уређење положаја правосуђа. Чланови Комисије, рецимо, сматрају да парламент није добро место за избор судија и тужилаца, јер постоји реална опасност да приликом избора превагну политички интереси. Њихова препорука је да се одредбама о правосуђу обезбеди равнотежа између независности и одговорности правосуђа.

Имајући у виду да је поступак измене Устава јако сложен, каква су ваша очекивања?

- Да објасним, Скупштина двотрећинском већином усваја предлог за промену, а затим и акт о промени Устава, такође двотрећинском већином посланика. Међутим, то није све. Народна скупштина је дужна да акт о промени делова Устава о правосуђу потврди на републичком референдуму, јер се промена тиче уређења власти. Премда процедура за промену Устава помало обесхрабрује, недавно је донета Национална стратегија за реформу правосуђа, у којој је предвиђено да се изврше промене уставног оквира о правосуђу, тако да има наде.

Принцип, а не привилегија

„Према једном истраживању које је публиковано у Немачкој, независност правосуђа директно доприноси расту друштвеног стандарда. Другим речима, независност судства и самосталност тужилаштва није привилегија за судије и тужиоце, већ принцип који је, пре свега, у интересу грађана и државе“, каже Илић.