Извор: Дневник

Аутор: Денис Колунџија

Када су својевремено истраживачи агенције ГфК поставили питање: ко су људи који се баве професионално лобирањем, сваки трећи грађанин Србије им је одговорио – политичари. Исто толико, показало је истраживање из 2009. урађено по наруyби Друштва лобиста Србије, сложило се с тврдњом да је лобирање само лепши назив за ,,мутне послове”.

У време када је рађено истраживање, већ четири године је на снази била Национална стратегија за борбу против корупције, а њоме се, поред осталих антикорупцијских мера, препоручује усвајање закона о лобирању и ,,обезбеђивање његове транспарентности”. А управо поменуто расположење грађана према лобирању, тврде упућени, лежи у темељу објашњења зашто тај закон не само да није донет до 2009, већ се на његово усвајање чека и данас.

– На доношење тог закона чека се оволико дуго јер сама реч лобирање у нашој јавности често има негативну конотацију која је последица непознавања овог процеса – објашњава за наш лист Душко Крсмановић, докторант на Универзитету у Болоњи и експерт за лобирање. – Политичарима је увек било незгодно да раде на доношењу тог закона јер су тако избегавали да се овај термин веже за њих лично. Однедавно је, међутим, поново формиран тим за израду нацрта закона као антикорупцијског акта, чији ће основни циљ бити да кроз повећање транспаретности у тзв. вршењу утицаја доведе до оснаживања интегритета – како саме професије, тако и јавног сектора.

Оној трећини грађана која лобирање сматра еуфемизмом за мутне послове, уврштавање легалног лобирања у антикорупцијске мере вероватно звучи као врхунска иронија. Ипак није, тврди Крсмановић, и предочава да су студије које се баве односом лобирања и корупције показале да професионално лобирање истискује корупцију и самим тим повећава ефикасност доношења и спровођења прописа, а да при томе ни на који начин не наноси штету јавном интересу. Регулисано лобирање, напомиње, значи сигурност за саме доносиоце одлука, увођење одређених професионалних и етичких стандарда у процес лобирања, и оснаживање партнерства и комуникације узмеђу јавног и приватног сектора. Добро устројен процес лобирања, тврди наш саговорник, заправо је користан за друштво с економске, политичке и правне тачке гледишта.

Основна разлика између корупције и лобирања, објашњава Крсмановић, јесте у томе што се код корупције обично тражи изузимање од примене неког закона или прописа, док се лобирањем настоји да се испослује промена, усвајање или поништавање неког закона који има ефекат на шире друштво. И док корупција представља извршење нелегалног утицаја кроз давање одређених привилегија неком лицу, лобирање је готово увек деловање уз помоћ притисака и информација које су тачне, у принципу шире непознате, а имају политичку тежину. Управо тај политички елемент им даје снагу, напомиње наш саговорник који је члан Друштва лобиста Србије, основаног 2009. године.

Лобирање у Србији је често увијено у форму посредовања, мада наш саговорник истиче да у последње време доста адвокатских канцеларија и консултантских фирми које нуде ове услуге својим клијентима. Лобирањем се, такође, баве и бивши политичари и носиоци јавних функција, што се нигде не сматра претерано пожељним, па се отуда и инсистира на томе да у будућем закону стоји одредба о тзв. периоду хлађења од две године – другим речима, политичарима би било забрањено да се баве лобирањем две године након силаска с функције. Кључни проблем за даљи развој лобирања у Србији, међутим, остаје корупција.

Заправо, код нас се и даље доста прибегава корупцији јер је владавина права недовољно јака, а цена која се плаћа за корупцију је релативно мала у односу на развијеније економије, објашњава Крсмановић. Међутим, при првом побољшању економске ситуације сасвим сигурно ће доћи до остварења економских и правних предуслова за раст лобирања, које у таквој ситуацији почиње да истискује корупцију као нелегалан метод остваривања утицаја.

На просторима биве Југославије све државе, осим Босне и Херцеговине, имају репрезентативна удружења лобиста, док Словенија, Македонија и Црна Гора имају и одговарајуће законе. Како изгледа лобирање у пракси, Крсмановић објашњава примером из Хрватске, која, попут Србије, и даље чека на усвајање закона о лобирању:

– Коалиција компанија и амбасада окупљених око Америчке привредне коморе је 2008. излобирала промену Закона о странцима, за који се говорило да отежава рад страним лицима у Хрватској, а самим тим отежава долазак високостручних страних кадрова страних компанија које би желеле да инвестирају. Променама тог закона Хрватска је побољшала правни оквир за стране инвестиције, а пословни свет је добио повољније услове за своје запослене. Ово је пример који на најбољи начин илуструје како и на који начин лобирање доприноси развоју једног политичког система и његове економије.

Лобирање се дефинише као покушај представника неког ужег интереса да оствари утицај на законодавну или извршну власт, а у сврху промоције или заштите свог или интереса свог клијента. Управо у томе је специфична разлика између лобирања и јавног заговарања – јавном заговарању није нужан циљ промена кроз утицај на законодавну или извршну власт, док лобирање готово увек има елементе јавног заговарања.

Заправо, јавно заговарање се пре свега односи на промоцију и заштиту одређене вредности, кроз спровођење различитих грађанских инцијатива, као и активностима којима се превасходно утиче на подизање јавне свести и придобијање подршке јавности по неком питању. У тим напорима, присталице јавног заговарања – потврђује за ,,Дневник” Милош Ђајић из Центра модерних вештина – као једну од техника користе и лобирање. Ова невладина организација учествовала је, рецимо, у јавном заговарању остваривања родне равноправности у Скупштини Србије:

– Јавно заговарање је широк и дуготрајан процес који захтева знања из управљања, комуникације, права... и оно је увек у вези са јавним интересом коме помаже да се конституише. Управо се на примеру родне равноправности може уочити дугорочни карактер јавног заговарања – наводи Ђајић. – Најпре се дуго година заговарало усвајање посебног закона, потом о квота у парламенту, да бисмо данас, након усвајања амандмана ,,Стварних 30 посто” били међу 15 земаља са највећим бројем посланица у параламенту.

Иако примарни циљ јавног заговарања није утицај на законодавну или извршну власт, Ђајић истиче да Скупштина Србије остаје једно од важнијих места за акције јавног заговарања. Јер, тамо се доносе закони који утичу на наш свакодневни живот. Током година посланици и посланице су разумели акције јавног заговарања и све више им излазе у сусрет. Некада је било незамисливо да обичан грађанин дође у прилику да постави питање посланику. Данас, међутим, захваљујући интернету имамо могућност да свакодневно постављамо питања на различитим платформама.

Уз јавно заговарање, Душко Крсмановић наводи и друге технике остварења утицаја – групе за притисак, медије и друштвене мреже. Битно је да су сви ти елементи често део великих и добро организованих лоби стратегија, каже овај експерт за лобирање. У зависности од интереса и његовог трајања, зависи и приступ. Ако неко има привремени интерес коме треба подршка, он ће унајмити професионалног лобисту. Ако, пак, неко има трајни интерес, рецимо пољопривредници или нека индустрија, они ће лобирати континуирано – самостално или у разним коалицијама.