Извор: Пешчаник.нет

Аутор: Весна Ракић-Водинелић

Мишковић је у судском притвору, а вест о томе у јавности Србије реципирана је са битно мањом подељеношћу него привођење и изручење, на пример, Ратка Младића Хашком трибуналу. Да је озбиљно истраживање бизниса једног од главних припадника четврте (тајкунско-партократске) власти важан догађај, не спорим. Да одиста озбиљна кривична истрага захтева његово притварање – слажем се. Ако је састављао владе, што му се – не без основа – приписује, могао би утицати макар на сведоке. Све то тако треба да буде у једној правној држави.

У једној од својих бројних изјава, Александар Вучић нам саопштава како више нико не спречава ни полицију ни тужилаштво да раде свој посао. И баш кад помислих како се у Вучићевој пастирски смиреној души најзад откачила правна држава – он ускликну њој –политичкој вољи (Сведок, РТС 12.12.2012). Без политичке воље како њега, тако и његове политичке странке, тужилаштво и полиција би и даље вредно студирали документоване списе Савета за борбу против корупције и остали на теоријском изучавању наслеђа Верице Бараћ. Да теорију преобразе у праксу, била им је потребна само она –политичка воља. Закон сам по себи, без политичког зачина, нашим тужиоцима и полицајцима није довољан. Као да баш нико од оних који су завршили права није макар као досадну лекцију из правне историје запамтио шта је то основ владавине закона из Декларације о правима човека и грађанина, после Француске револуције. Ниједно тело, ниједан појединац не могу вршити власт изузев ако им је изричито поверена. А, кад им је изричито поверена, онда је морају вршити. Нарочито, ускраћивање правосуђа је кажњиво дело.

Да у Србији има правне државе која функционише независно од политичке воље (а не само онда када се ова откачи), Тужилаштво за организовани криминал би, на пример, већ увелико поступало по кривичној пријави Савета за борбу против корупције, поднесеној још 14. маја 2010. године (www.антикорупција-савет.гов.рс) против седамнаест лица, поводом акција (деоница) Луке „Београд“ – предвођених Предрагом Бубалом и Миланом Беком – одржано би било макар неколико информативних разговора и ствари би се померале са мртве тачке. Нема вести да је по тој кривичној пријави ико позван, одазвао се, приведен, а да је притворен, знало би се. Иако је Савет за борбу против корупције саветодавно тело Владе, иако се њему не може негирати не само правна, него ни политичка воља да захтева истрагу о ствари у којој има довољно основа за сумњу да су почињена коруптивна кривична дела. Али, у неправној држави нашим органима гоњења (ту најпре мислим на тужилаштво) није свеједно ко је носилац политичке воље, како је изражава и коме припада.

„Нико није заштићен“, готово хорски понављају наши политичари. У Динкићевој обради, иде се и корак даље: „Сви морају бити испитани ако народ сумња“ (Кажипрст, Б92, 17.12.2012). Те овде човек не може а да се не присети штрајка глађу и жеђу данашњег председника Републике и његових изјава везаних за посету једног од водећих лица из кривичне пријаве Савета за борбу против корупције (Беко): „Не мора да буде у влади, нека само људе у свету с којима сарађује убеди да је Србија земља у коју би требало улагати. Мени би то била довољна подршка“, додаје он. Николић наглашава и да га не би звао у владу само зато што је сада у сукобу са власти. Такође, на питање хоће ли Милан Беко имати повлашћен третман ако СНС дође на власт зато што је био један од ретких који је Николића посетио у болници приликом штрајка, лидер напредњака за Прес каже да је Беко и до сада имао повлашћен третман.“ (Б92, Политика, Пресс,24.07.2011). Није поента то што неко јесте (или је био) повлашћен у Николићевој визури, него што то остаје у практичној делатности органа гоњења. Догод не искочи специфична политичка воља.

Хапшење Мишковића, упркос готово општеприхваћеној претпоставци хероизма, само по себи, не носи особити политички ризик. Јер, он је, по свему судећи до те мере био политички свачији, да је постао политички ничији. И ту долазим до суштине истраге која се води према њему и другима. Ово хапшење ће постати политички ризик тек кад/ако се повеже са државним органима, тачније политичарима и државним чиновницима који су вршили и који данас врше политичке функције. Колико се могло разабрати из правно не сасвим јасне изјаве тужиоца за организовани криминал, Миљка Радисављевића и из неких озбиљнијих чланака у штампи, који нису ишли само трагом „хапшења века“, већ и кривичних дела која се Мишковићу и другима стављају на терет (Данас, 14.12.2012), ради се о делу које има посредну везу са поступцима приватизације. Ваља напоменути да приватизацију путарских предузећа није обрађивао Савет за борбу против корупције нити се она налази на листи ЕУ о спорним приватизацијама. Ослањајући се на податке које презентира Данас (а позива се на званичан извештај Агенције за приватизацију), спорно је да ли су радње надзора које спадају у надлежност Агенције, ван повезаности са кривичним делима којима се терете Мишковић и други. Можда би полиција и тужилаштво могли себи да сачине једну, на пример оваквумапу пута:

(Подаци о директорима Агенције за приватизацију налазе се у чланку ЦИНС – Центра за истраживачко новинарство НУНС-а, www.нунс.рс. Читалац те податке неће наћи на сајту Агенције, уз све позивање на транспарентност.)

Оно што до сада изостаје у „случају Мишковић“ јесте саслушање представника државе. Наиме, корупција се, по доста широко прихваћеној дефиницији Светске банке, сматра злоупотребом јавних ресурса, зарад личних интереса. Дела системске корупције неизбежно су повезана са државом као носиоцем јавног интереса, тј. са надлежним органима. Корупција у приватизацији неминовно се повезује са Агенцијом за приватизацију код нас. Као и друге агенције, ни ова није „департизована“.

Међу набројаним директорима, Мирко Цветковић, у време вршења функције није био члан странке, али је касније то постао – члан ДС и претходни председник Владе. Миодраг Ђорђевић сматра се „кадром ДСС“. Он је био уклоњен са функције директора, а у то време Александар Вучић је изјавио: „Кад се неко смењује два-три месеца пред изборе, онда или је до гуше умешан у криминал или је желео да спречи тешку крађу државне имовине. Пошто нема кривичне пријаве против Ђорђевића, у питању је вероватно ово друго, а ови на власти смењују човека јер не дозвољава пљачку Робних кућа „Београд”, које ће будзашто, уз масне провизије бити продате италијанском „Бенетону” и НИС, за коју је загризао британски „ЕФТ“ (чланак ЦИНС – Центра за истраживачко новинарство НУНС-а, www.нунс.рс). (Узгред, ово је Вучићев мали промашај у предвиђањима – НИС је заправо поклоњен руском Гаспрому). О директору који је дошао потом, Владимиру Галићу: „Према сазнањима ‘Блица’, чињеница да је Галић Кикинђанин и члан ДСС-а упућује да је министар привреде Предраг Бубало, његов суграђанин, имао утицај на његово именовање на чело Агенције. Иначе, сада већ бивши директор Агенције за приватизацију Миодраг Ђорђевић оставку је поднео 6. октобра, на дан када је истицао рок за преузимање тендерске документације за куповину РТБ ‘Бор’“ (чланак ЦИНС – Центра за истраживачко новинарство НУНС-а, www.нунс.рс). Из ДСС Галић је прешао у СНС и данас је у Градском одбору Новог Сада. Наредна директорка Весна Џинић била је блиска сарадница Млађана Динкића (чланак ЦИНС – Центра за истраживачко новинарство НУНС-а, www.нунс.рс). Ниједан од директора АП није (још) саслушан у „случају Мишковић“, а имало би се од њих шта чути поводом стављања хипотека на купљена путарска предузећа, нарочито толерисања оних које су стављене без одобрења АП и поступања путарских предузећа кад су била опоменута да хипотеке скину, као и уопште о надзору поштовања уговора о приватизацији.

Иако се кривична пријава против Мишковића и других, за сада, односи на кривично дело злоупотребе службеног положаја (које, парадоксално, престаје то бити кад су у питању недржавна правна лица, ако је веровати најновијим изменама Кривичног законика), радње које им се стављају на терет могле би водити ка другом кривичном делу – проузроковању стечаја. За злоупотребу службеног положаја и проузроковање стечаја, потребно је доказати да је, на пример Мишковић, поред тога што је био власник имао и управљачка овлашћења и то је јасно увидео шеф полицијске радне групе за борбу против корупције (Утисак недеље, Б92,16.12.2012). Уједно, ова чињеница биће један од елемената стратегије одбране (Утисак недеље, Б92, 16.12.2012).

Јелисавета Василић из Савета за борбу против корупције је виспрено уочила и изјавила: „Сваки купац има свог продавца“. Е, јавност Србије би морала осим тајкуна (купаца) да добро упозна државне службенике (продавце). Тада ће моћи да се говори о неселективној и обухватној борби против корупције у кривичноправном смислу. А то је само један аспект те борбе која је свугде тешка, а резултат јој је неизвесан.

Сад, политичка воља очекује да Мишковић означи политичаре којима је давао новац. На тему одговорности политичких странака којима је даван новац – политичка воља као да сплашњава. На питање: „За сада је јавности званично познато само оно што је председник Николић 2008. рекао, да су Мишковић и Милан Беко у кампањи те године финансирали једну телевизијску емисију и једно изнајмљивање превоза за СРС“, Александар Вучић одговара: „И тада је Тома Николић показао да је поштен, за разлику од многих који су своје кампање базирали на чињеници да критикују Мирослава Мишковића, а онда су постали највећи браниоци његовог лика и дела.“(Политика, 16.12.2012). У правној држави не би се истраживало само то који су политичари били подмићивани. Инсистирало би се нарочито на питању које политичке странке су примале новац од богаташа (само се треба сетити Хелмута Кола – примању новца за његову политичку странку, Ангела Меркел, између осталог дугује своје стабилно задржавање на челу ЦДУ). Плаћање политичке странке не може бити меценат. А, Мишковић се понашао као прави политички мецена, али не дародавац, већ онај који очекује заузврат нешто захвалности. Какву захвалност – видело би се по висини банковних рачуна, који по свему судећи нису овде. А код нас је изгледа довољно признати да је политичкој странци плаћано, па добити тапију на поштење.

То је нешто од онога што разликује партократију од демократије и правну државу од државе политичке воље.