Извор: Дневник

Аутор: С. Глушчевић

Да су се кроз корупцију и мутне послове у јавним и јавним комуналним предузећима у Србији годишње крале милијарде евра, знају и птице на грани али за сада се сви праве немушти и невешти.

А док се не постави питање одакле некима силне куће и станови и у Србији и у многм европским престоницама мало је вероватно да ће Србија изаћи на крај с криманолом и с оним што уз њега обавезно иде.

На тапету би, ако заиста желимо да се изборимо са корупционашком бољком, требало да буду и директори јавних предузећа у Србији, односно порекло њихове имовине, међутим, то осиње гнездо нико не дира.

- Поступак провере порекла имовине бивших и садашњих директора јавних и јавно-комуналних предузећа треба спровести , а подразумева се и одузимање имовине која је незаконито стечена. Опсег марвелазиција у јавним и јавним комуналним предузећима је много шири од оног у којем су сами директори јер ту постоји и низ учесника који су ван компанија. Такви имају приватне фирме и раде с јавним предузећима и такође деле део незаконито стечене добити. У сваком случају, јавна и јавна комунална предузећа су извор великих корупција, а то је све повезано сламкама. Директори су само једна тачка у тим операцијама - каже за „Дневник” економиста Мирослав Прокопијевић уз оцену да би се, ако би се у том систему дошло до изворне тачке, уздрмао политички систем Србије.

Међутим, он не верује да је држава кадра да ваљано пречешља јавна предузећа.

- Судећи по томе како се сада ствари одвијају, како се борба против корупције води преко маргиналних случајева и маргиналних сума, не видим да ту постоји озбиљна воља. Све је ово за маркетиншке сврхе, трајаће једно време а онда ће неко да притисне тастер и да каже - е добро, доста је било. Нема владавине права, а без тога нема ни озбиљне борбе против корупције - поручује Прокопијевић.

Адвокат Бранко Павловић, некадашњи директор Агенције за приватизацију, каже да се кроз трошење средстава јавних предузећа и кроз некоришћење могућности остваривања привредних прихода, годишње изгуби око 600 милиона евра.

- Када говорим о неискоришћеним могућностима за приходовање мислим на принцип опраштања дугова. Неко дигне слушалицу и каже: „Нема везе, пусти му струју”, без обзира што она није плаћена. Таквих је примера сијасет, опраштају се дугови за гас, услуге... У сваком случају у њиховом расветљавању треба кренути од највећих, какви су ЕПС, „Србијагас” или, рецимо, Град Београд... У такве „случајеве” не може да се улази као до сада јер државни ревизор не ради добрим капацитетом и шаље у велике системе једнак број недовољно стручних људи као и у мала правна лица која контролише. На пример, ако се ради о великом систему као што је „Србијагас”, петнаест озбиљних ревизора треба да проведе тамо три-четири месеца. Овако, причају нам о већим платама васпитачица него што закон то дозвољава. Па, ако су само то нашли у Граду Београду, нека дају оставку - каже Павловић.

Он подсећа да од 2002. године имамо све потребне прописе да би се испитивала имовина било ког лица, па и директора јавних предузећа, али их не примењујемо. Уз оцену да је несумњиво највећа пљачка обављена од 2008. до ове године, он указује на то да свакако треба кренути од анализе пословања јавних педузећа, како би се кроз њих дошло до одговорних лица.

- Није суштина у испитивњу имовине директора јавних предузећа јер ћете код њих затећи само мали део покрадених пара. Нису њега политичари поставили ту да би он био богат већ да би био богатији него што јесте, а да лавовски део пара да њима. Сад имамо ситуацију да министри у Влади Србије постављају масовно на руководећа места у Електропривреди нестручне кадрове, оне који су завршавали факултете напречац, на огранцима приватних факултета. Не доводе се директори да би они били богатији, код њих ћете затећи тек три до пет одсто покрадених пара. Треба да се зна да је озбиљна ревизија јавних предузећа потребна али не треба кретати од личне имовине, јер то је предалеко а доћи ћемо до ситних закључака - наглашава Павловић.

Оговарајући на питање где је крађа у јавним предузећима најизраженија он подсећа да смо имали државно власништво у јавним предузећима уназад двадесет година, и да су истом облику својине она исказивала неупоредиво горе резултате.

- Пљачкало се на више начина. Један су облик јавне набавке, па и легалне јавне набавке у формалном смислу али садржински незаконите. Такође, имамо врло лошу организацију пословања, па тако и огромну количину запослених - указује Павловић.

Ко кога воза

- За време када сам био у управном одбору НИС-а, када је он био целина, „Србијагас”,  је имао око 600 запослених. Тада смо, децембра 2002. године, направили план реорганизације који је предвиђао да се тај број смањи на 480. Напротив, сада има 1.200 запослених, а ако урачунамо и кћерке фирме, онда је то 1.600 запослених. Па „Србијагас” има 400 аутомобила, 400 таблица. Према томе, треба да се уђе у те расходе, боље рећи то прање пара. Хвале се како гасификују Војводину, а конзум је спао са 2,5 милијарде кубика годишње на 1,3 милијарди - поручује Бранко Павловић.