Извор: Блиц

Аутор: Тамара Спаић, Данијела Нишавић

Политичка корупција у којој се ваља на стотине милиона евра разједа Србију и основа је на којој цвета клан богатих. Уместо владавине права и закона Србијом влада самовоља богатих појединаца, моћни политичари умешани у велике афере које су уместо на суду завршиле у архивској грађи.

Приватизација у којој су лични интереси били испред радничких: Напуштени погони у Раковици

- Афера „кофер” је парадигма наше неуспеле борбе против политичке корупције. Постојао је кофер са 100.000 евра, а на крају је испало да није ничији. О том случају се скоро све зна или се може сазнати, али је предмет архивиран. Све што се зна и о тој афери, као и о другима у које су умешани функционери, завршава као архивска грађа. У корупционашким аферама у којима учествују изабране и постављене личности, окрећу се стотине милиона евра. Не кажем да се не треба борити са ситном корупцијом, од сто или двеста евра, коју срећемо на сваком кораку, али треба хватати оне који имају велику моћ. А баш у томе код нас нема помака у позитивном правцу - каже за „Блиц” Владимир Гоати, председник „Транспарентности Србија”.

Он истиче да су и у другим земљама политичари „направљени од истог материјала“, али да су околности другачије.

- Сетите се Берлусконија на суду, Санадера у затвору, случаја „Завала“ у који је умешан политички врх Црне Горе. Само код нас нема ни малог помака у расветљавању политичке корупције. Заташкавање крупних случајева корупције један је од основних разлога зашто смо сиромашни - истиче Владимир Гоати.

Погубан утицај на пословање

Према истраживању УСАИД, један од проблема који значајно утиче на развој пословања у Србији јесте и свеприсутна корупција. Корупцију у државној администрацији највише опажају предузетници из Београда и југоисточне Србије. Чак 14 одсто испитаника из престонице било је изложено једном виду условљавања и корупције од државног службеника у току управног поступка, а чак осам одсто предузетника из Београда је због тог уцењивања додатно платило државног службеника!

Степен корупције у земљи управо је обрнуто пропорционалан степену њеног развоја и богатства људи. Србија се налази на дну лествице земаља рангираних по високом друштвеном производу, платама и сигурности за инвеститоре и у врху је земаља са највишом корупцијом. Степен перцепције корупције прошле године склизнуо је са 3,5 на 3,4, док се код наших суседа поправио.

Институције који би требало да су независне, у Србији су уништене. Гоати истиче да у Србији нема ниједне институције која је код грађана задобила вредност и трајност или која изазива страхопоштовање као што то чини помен Врховног суда код просечног Американца. Али, каже Гоати, тајна је у томе што за 200 година ниједан члан тог суда није направио ни најмањи скандал, а код нас “људи који су на челу институција не поштују процедуре ни законе, већ раде на радио-таласима власти”.

- Према резултатима истраге, испада да код нас нема политичке корупције, а чим такви велики случајеви попут „кофера” могу да падну у заборав, ви шаљете поруку „покушајте”. Од свих институција у овој држави највише је против политичке корупције урадило истраживачко новинарство у афери „Колубара”. Новинари су радили оно што је требало да ураде државне службе. Али и поред тога људи који су у влади имали су машине које су радиле 25 сати дневно исисавајући милионе. А на то не обраћамо пажњу. Зато смо сиромашни - истиче Гоати.

Милан Кнежевић, потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа, сматра да је корупуција у Србији заправо трговина институционалним и политичким утицајима. Она онемогућава способне да се развијају, блокира нормалан развојх малих и средњих предузећа.

- Кроз корумпиране предузетнике који су последица институционалних и политичких утицаја, пере се новац и ванредни приходи. Кад неко омогући привилегован посао на тендеру или било ком другом бизнису од четири милијарде евра јавних набавки, на корупцију оде од 800 до милијарду евра. Управо ти људи одређују и акумулацију и развој - каже Кнежевић.

Корумпирани предузетници продукт су још из деведесетих година, погубно наслеђе, а сада су, како истиче наш саговорник укрупнили свој капитал и повећали политичке привилегије.

- Највећи бизнис у Србији везан је за политички утицај. Чак постоји правило: „На тендеру који ниси наместио, немој да учествујеш”. Лек против ње је дефинисати власнике капитала, затим обезбедити максималну транспарентност и на сваки импулс јавног мњења о потенцијалним злоупотребама почети спроводити истражне и друге правне радње. Потребно је и прогласити узбуњиваче апсолутно заштићеним особама - наглашава Кнежевић.

Привредници, онај здрави део економије, с пуним правом питају шта ће држава по том питању да учини. Зоран Илић, власник „Биомелема” и члан Наше Владе, указује да уколико се желе бољи пословни и економски резултати, власт мора да има дијалог са успешним привредницима.

- Протеклу деценију транзиције имали смо приватизацију кроз отимачку пљачку и корупцију, где су купована предузећа како би се стекла имовина и некретнине, а онда су упропаштена. Сада је последњи тренутак да се окрене привредницима који имају резултате на тржишту и који успевају да буду конкурентни, а посебно који успевају да производе за извоз. Све друго је погрешно и погубно - истиче Илић.

Шошкић: Предузетници стасали на корупцији И злоупотребама

Незапосленост, ниска економска активност, високе цене, неповерења страних инвеститора и раст јавног дуга, живе и расту у великој мери на заједничкој храни - корпуцији. Уз неминовно морално и етичко питање које се с правом поставља, корупција је пар екселанс и економско питање.

Корупција на различитим сегментима тржишта: на тржишту рада, на тржишту роба и услуга или тржишту новца и капитала претвара солидне грађане и привреднике који поштују законе у „овце” које губе у нефер утакмици са „добро повезаним” и несолидним. Док год ови други пролазе некажњено, корупција провоцира нову корупцију и злоупотребе.

Корупција креира посебну врсту „рентијерских” привредника и монополизоване привреде која не ствара нове вредности, већ редистрибуира постојеће. Преко ноћи се стварају богатства и наглашавају социјалне неједнакости у друштву које нису последица способности већ корупције. У поређењу са здравим предузетништвом које награђује марљивост, знање и иновативност и ствара конкурентну привреду, предузетништво у окружењу корупције је неконкурентно и условно профитабилно само уз корупцију. Излазак таквих предузетника и такве привреде на уређено међународно тржиште је немогућ. Они једино могу бити у оном иностранству које је слично и такође навикнуто на високе нивое корупције.

Предузетници стасали на корупцији обично јефтино купују предузећа, али их не користе за оно за шта су намењена, већ своје пословне амбиције завршавају растакањем имовине и отпуштањем радника. Они нису у стању да купе посрнулог гиганта из металског комплекса, текстилне индустрије или електроиндустрије и удахну му нови живот кроз рационалније пословање, нове инвестиције, иновативност и наступ на светском тржишту. Они нису у стању самостално да произведу софистициран нов конкурентан производ и да га извозе на светско тржиште уз профит. Ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу… ништа…!

Често њихов највећи привредни домет је да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три. Неки од њих умеју да слажу циглу на циглу и зидају тамо где другима није могуће и продају изнад цене која важи у много богатијим и уређенијим земљама без корупције. Такви „предузетници”, и кад би хтели, а многи од њих и неће, не би могли да поведу привреду пут опоравка, раста конкурентности и извоза.

Корупција ствара монополе јер здравим предузетницима без корупције се онемогућава пословање. То подиже цене, утиче на инфлацију у земљи и осуђује грађане потрошаче да плаћају више, а добијају мање, а тај вишак иде, по поправилу, у џепове учесницима у корупцији.
(Ауторски текст, „Политика”)