Извор: Политика

Аутор: Мирослава Дерикоњић

Дејан Ћирић: Све смо радили по закону. – Драгана Бољевић: Реформа још није завршена

Дејан Ћирић и Драгана Бољевић (Фото Р. Крстинић)

Реформа правосуђа, односно општи избор судија и његова ревизија, завршена је прошле недеље. Дејан Ћирић, члан Високог савета судства (ВСС), и Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, полемишу да ли је доношењем одлука по приговорима нереизабраних судија, заиста окончан поступак реизбора судија из 2009. године, да ли је ВСС радио по закону и европским препорукама, о оставкама и хапшењима током овог поступка.

Политика: Како оцењујете поступак недавно завршеног реизбора судија и да ли су заиста изабрани „најбољи од најбољих”?

Ћирић: Поступак општег избора, а потом и ревизија је дуго трајала и то је оно што није добро. Резултати о раду судова за 2011. годину показују да је правосуђе ефикасније него раније. Не онолико колико је то било планирано пре реформе и не колико би требало да буде, али је свакако ефикасније, брже се суди. Не можемо да кажемо да је реформа потпуно завршена и да је све онако како би требало да изгледа. Ово што је до сада урађено показује да и са мањим бројем судија може да се ради ефикасније. Мислим да су, после сагледавања свих чињеница у овако дугом поступку и утврђивања свих чињеница, изабрани „најбољи од најбољих”. Нико ко је вредео није остао „ван система”.

Бољевић: Реформа, чак ни у персоналном смислу, није завршена, као што није била завршена ни 2009. године. Пред ВСС-ом су два од три задатка „задатих” изменама правосудних закона из децембра 2010. године: да преиспита реизбор сталних судија, као и предлоге скупштини за први избор судија. Удружења судија и тужилаца обавестила су правосудне власти да су против даље дестабилизације система, која би овим настала и да је много важније да се уреди вредновање рада, са чим ВСС касни три године, и предложила им да иницирају измене којима ће се од овог одустати.

Ћирић: Закони су такви какви су и ми морамо да поступамо по њима. Колико ми је познато, закони које смо примењивали усаглашени су са Венецијанском комисијом (ВК) и међународна јавност је прихватила те законе.

Бољевић: ВК није ни видела нове законе, већ само њихове радне верзије с почетка 2008. године.

Политика: Да ли су основане многобројне критике домаћих и страних представника правне струке које су пратиле поступак реизбора и ревизије?

Ћирић: Да, примедбе су постојале, али их ја не бих коментарисао. ВСС је радио по закону и прописаним нормама.

Бољевић: Основане су и толико их је да многе нису ни данас познате јавности. Рецимо, иако је рангирао кандидате који су први пут бирани на трогодишњи мандат, ВСС је предлагао избор лошије рангираних или оних који уопште нису били рангирани. За београдски Први основни суд, коме је требало 25 нових судија, рангирано је 246 кандидата. Од првих 25, изабран је само онај са 22. места. Ћерка високог правосудног званичника изабрана је са 236. места. Исто је било и са Управним судом. Међу 12 изабраних судија, са листе од 120, налазе се и они са 61, 73, 92, 98 места. Онај са 72. места већ у априлу 2010. године постао је судија Уставног суда. Трећина судија тог суда је тако изабрана и има сукоб интереса да одлучује о питањима у вези са реизбором зато што су се они лично, или њихови сродници, њиме окористили. Велики је проблем када институције постану паравани за легализацију нелегалног и нелегитимног. Нађите ми једног правника од угледа да каже да су реизбор и његова ревизија урађени добро и ја ћу заћутати за сва времена.

Ћирић: О појединачним примерима о којима сте ви говорили, не могу да се изјашњавам. Да ли је избор био добар, на крају крајева, процењиваће Уставни суд који ће разматрати жалбе неизабраних судија. О Управном суду и о избору судија за овај суд најбоље говоре резултати његовог рада. Тај суд је урадио дупло више предмета за много краће време него што је некада требало Управном одељењу Врховног суда. Предмети су у Управном одељењу Врховног суда стајали и по неколико година. Управни суд је дошао у ситуацију да решава предмете који су текући, односно које му тренутно достављају.

Политика: Било је много примедаба на јавност рада ВСС-а.

Ћирић: Наш рад је праћен и то је добро познато. Увек се знало ко су подносиоци жалбе и известиоци у њиховим предметима. Могли сте и ви и стручна јавност да присуствујете седницама. Никада нисмо радили без посматрача.

Бољевић: ВСС није поштовао сопствена Правила за ревизију, чак ни у томе да објави списак судија чије правне лекове разматра са именима њихових известилаца. То му је омогућило да пробира које ће предмете када решавати и да мења известиоце. Толико о транспарентности. ВСС је прибављао нове доказе две и по године након нереизбора и након одржаних рочишта у ревизији, а да судије о томе није обавештавао. Толико о фер суђењу.

Ћирић: Није тачно! Дозвољавали смо кандидатима да се изјашњавају о свим новим доказима, ако смо сматрали да је то нешто битно и на шта треба да се изјасне.

Политика: Како коментаришете мишљење заштитника грађана Саше Јанковића да ВСС у свом раду није обезбеђивао већину судија, као што то предвиђа Устав?

Ћирић: Закон о ВСС-у каже да Савет може да одржи седницу уколико је присутно најмање шест чланова савета. Уставом, па и Законом о судијама, предвиђено је да ВСС има 11 чланова. Већина је судија – шест, односно седам, с обзиром на то да је председник Врховног касационог суда, такође, судија. У сваком случају та већина је била обезбеђена. Код преиспитивања ових одлука, у правилима и у Закону о изменама и допунама закона о судијама, није предвиђено да чланови из првог сазива неће учествовати у одлучивању или у доношењу одлука када је преиспитивање у питању. Никада ВСС није радио са мањим бројем чланова од онога како то прописује закон и никада одлуке нису доношене са мањим бројем гласова него што је прописано.

Бољевић: Није спорно да ВСС може да ради са шест чланова у другим пословима, али не и када одлучује о избору, дисциплинској одговорности, разрешењу судија. Тада је ВСС трибунал и мора бити у комплетном саставу. Председник ВСС-а, који је председник Врховног касационог суда, нити је представник судства, јер су га изабрали политичари, нити сме да одлучује о правном леку против сопствених одлука.

Политика: Да ли је тачно да ВСС до краја новембра прошле године није израдио, нити усвојио ниједан записник са својих седница, како је то у својој оставци навео члан овог тела Милимир Лукић?

Ћирић: То није тачно. Могуће је да се догађало да се записник не усвоји на наредној седници, али на другој по реду, јесте сигурно. Разлог је што неко од нас није стигао да прегледа и изјасни се о његовом садржају.

Бољевић: Записници су урађени накнадно, после налога повереника и оставке судије Лукића од 23. новембра 2011. године. Из њих самих се види да никада нису усвојени. И такви, они сведоче о незаконитости рада ВСС-а, посебно у вези са притисцима и начином одлучивања.

Политика: Током рада ВСС-а, у питање је довођен и статус његовог члана Предрага Димитријевића, који је упркос одлуци Агенције за борбу против корупције да му функција у ВСС-у престаје по сили закона, учествовао у његовом раду.

Ћирић: То је ствар скупштине. Димитријевићу је утврђен сукоб интереса, али не суштински него што у року од три дана није обавестио Агенцију за борбу против корупције да је ступио на другу функцију.

Бољевић: Агенција је утврдила да је он повредио закон, јер није оптирао за једну од две јавне функције, а чекали су га до новембра 2011. године.

Политика: Јесте ли се обраћали некоме од надлежних у вези са доношењем правосудних закона, поступком општег избора?

Бољевић: Пре усвајања правосудних закона писали смо свима. Једини који се са нама састао био је лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић, али је рекао: „Можемо да разговарамо о свему, само не о реизбору, јер сам то летос обећао Тадићу.” Зато кажем да је реизбор био смишљени политички подухват. Понављам – ни у персоналном смислу реформа није готова.

Ћирић: Ја на тај начин нисам учествовао у том подухвату и не знам ништа о томе. На мене нико ни на који начин није вршио притисак.

Бољевић: Али били сте на седници ВСС-а од 14. јуна 2010. године, са које су месецима касније достављане одлуке. Има их 564 и све су датиране на 14. јун 2010. године. На записнику стоји да је на дневном реду „разматрање одговора ВСС-а Уставном суду након достављања одлуке Савељић” и да је „савет одлучио да се прво уради неколико појединачних одлука са индивидуализованим образложењем како би се видело како ће Уставни суд поступати”. Откуд онда тих 564 одлука, и то донетих у једном дану?

Ћирић: Па, нисмо радили на једној седници. У индивидуализованој одлуци стоји да се ради о општем избору, а не о реизбору, због чега смо донели такве одлуке. Дали смо разлоге због којих смо мислили да одлука треба да буде таква. Тога о чему говорите и не могу да се сетим. Ми смо касније радили одлуке за сваког посебно.

Политика: Током поступка ревизије реизбора судија, ухапшен је судија Благоје Јакшић, члан ВСС-а који је имао највећи број усвојених приговора.

Ћирић: Не, Јакшић није усвајао приговоре, он је као председник комисије предлагао усвајање или неусвајање приговора. Поставимо ствари овако: ако су „они” морали да знају да је он изабран за члана ВСС-а, иако је радио то што је радио, да ли онда мислите да то није доказ да политика није учествовала и није утицала на избор чланова овог тела?

Бољевић: Не, напротив! Њима је у интересу да имају људе које могу да „држе у шаци”, мада не тврдим да је тако и са судијом Јакшићем. Проблем са реизбором веома је озбиљан, а да је легитимитет и кредибилитет институција које о томе одлучују, неповратно урушен. Због тога смо уверени да је за што бржу стабилизацију правосуђа и колико је могуће брже враћање поверења у њега, поново неопходна политичка одлука. Решење за то понудила је Скупштина Друштва судија у Декларацији од 26. маја 2012. године.