Извор: Политика

Аутор: Александра Петровић

Тужилаштво је потчињено извршној власти а у истрази треба да буде независно, истиче тужилац Горан Илић. – Грађани од кривичног суда очекују истину а не „бодовање” доказа, каже професор Милан Шкулић

Горан Илић и Милан Шкулић (Фото А. Васиљевић)

Избацивање начела истине из кривичног поступка у Србији може нанети велику штету, упозоравају професор Правног факултета у Београду др Милан Шкулић, председник Удружења правника Србије, и заменик републичког јавног тужиоца др Горан Илић, председник Удружења јавних тужилаца Србије. Да би стручној и лаичкој јавности објаснили све нелогичности новог Законика о кривичном поступку, др Шкулић и др Илић написали су књигу под насловом „Нови Законик о кривичном поступку Србије – Реформа у стилу ’један корак напред, два корака назад’”. Издавачи су Правни факултет у Београду, Удружење за кривично право и криминологију Србије и Удружење јавних тужилаца Србије.

– Концепција новог ЗКП-а је суштински погрешна. Она елиминише начело истине и афирмише страначки главни претрес, који више личи на класичну парницу, него на до сада типичан кривични поступак. То би у пракси могло довести до огромних проблема, јер би странке само формално биле равноправне, али би окривљени у поступцима били у врло неповољном положају, нарочито у случајевима када немају браниоца, јер тада немају никакве шансе у „доказном двобоју” са јавним тужиоцем – каже др Милан Шкулић.

Истини се мора тежити у кривичном поступку, а суд не сме да има пасивну улогу у утврђивању истине, истиче професор. Међутим, пресуде се, према новом закону, и даље могу укидати због „погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања”, а то значи „због заснованости пресуде на неистини”.

– То је апсурдно јер суд, по новом закону, уопште нема дужност утврђивања истине. Извођење доказа је поверено странкама. Какве су шансе странке да побија пресуду због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, када је она сама процесно одговорна за утврђивање чињеничног стања? – пита професор Шкулић.

Он истиче да је неморално елиминисати начело истине у кривичном поступку, јер се циљ кривичног поступка не може механички и вештачки одвојити од опште повезаности кривичног права и морала.

– Ако начелно сматрамо да је вршење кривичних дела неморално, а да се само у кривичном поступку може утврдити да је учињено кривично дело, онда се такво питање не сме препуштати чисто правно-техничком конструисању некаквог „доказног двобоја”, где би странке износиле своје аргументе и контрааргументе, док би суд, лишен „баласта” утврђивања истине или бар тежње ка истини, једноставно арбитрирао која је странка била успешнија у доказном дуелу – каже др Шкулић.

– Већина грађана од кривичног суда очекује истину а не некакво бодовање страначког извођења доказа. Истина утврђена у кривичном поступку често има и историјско значење. Замислимо како би грађанима звучало када би им се јавно рекло да се суд који је судио оптуженима за убиство премијера Ђинђића није бавио утврђивањем истине. Да је у време тог суђења био у примени нови ЗКП, који не познаје начело истине, суд заиста не би ни имао дужност утврђивања истине, али да ли би то било правично и какве би биле последице таквог суђења? – пита др Милан Шкулић.

Нови Законик о кривичном поступку уводи потпуно нови концепт истраге. Заменик републичког јавног тужиоца др Горан Илић, каже да није против тужилачке истраге, али сматра да је она у новом законику уведена на погрешан начин.

– Није јасно каква је сврха раздвајања предистражног поступка и истраге коју води јавни тужилац, када се обе ове „истражне” фазе воде ни нивоу истог степена сумње, а то су основи сумње и када се истрага може водити и против непознатог учиниоца. Законодавац ствара и могућност за неку врсту паралелне истраге коју би водила одбрана, али је то веома чудно решење, које у пракси може да одговара само екстремно малом броју изузетно богатих окривљених или осумњичених „нарко-босова” – каже др Горан Илић.

У одељку књиге под насловом „Тужилаштво совјетско, поступак амерички”, др Илић говори о томе да су неке норме које дотичу јавно тужилаштво непотпуне, противречне и тешко примењиве у пракси.

– Законик није узео у обзир ризике које носи уставни и законски положај јавног тужилаштва. Писци Законика нису имали у виду да је самосталност тужилаштва витално угрожена уставним решењем према коме јавне тужиоца на предлог владе бира Народна скупштина, као и чињеницом да чланове Државног већа тужилацa бира Народна скупштина. Дакле, тужилаштво се Уставом потчињава извршној власти, али се на њега у кривичном поступку преносе овлашћења независног судског органа, истражног судије. Тиме се доводи у питање и објективност кривичног поступка, а посебно истраге у којој тужилац заузима централно место. Из ригидне хијерархијске устројености јавног тужилаштва могао би произићи закључак да ће убудуће све истраге у Србији водити један јавни тужилац – онај који је на врху хијерархије, а није тешко објаснити колико то у пракси може да буде неефикасно и опасно – каже др Горан Илић.

– За Риплија је податак да је нови ЗКП у Скупштини Србије већ мењан и пре него што се почело са његовом применом. Међутим, није касно да грешке буду исправљене пре него што проузрокују тешке последице. Наша критика новог Законика је добронамерна – истиче др Шкулић.

Аутори књиге су детаљно анализирали све одредбе које су нелогичне и непримењиве у пракси, па су сачинили и прегледну табелу у којој објашњавају како се мањкаве одредбе могу кориговати. Сматрају да нови ЗКП има сувише крупних грешака и да су нове измене и допуне неопходне.