Извор: Дневник

Аутор: Ј.Ј.

У протекле две године и адвокатура је помно посматрала ефекте реформе правосуђа, а потпредседник Адвокатске коморе Србије Зоран Јеврић у разговору за „Дневник“ на првом месту истиче да „судовање у Србији није ни боље ни ефикасније него што је било пре реформе“.

– Нова мрежа судова, са четири апелациона суда, који су практично потпуно независни, и с Врховним касационим судом, који готово нема никакву могућност утицаја на њихов рад, довела је до тога да су апелациони судови постали локални судови, али с великим овлашћењима јер се код њих завршавају сва суђења – каже Јеврић. – Реформисти су отишли и корак даље па су и оно мало могућности да се дође до Врховног касационог суда учинили недостижним. Наиме, у кривичним стварима су елиминисали сва ванредна правна средства којима би се могло стићи до Врховног касационог суда, док су у грађанским предметима за предвиђени ванредни правни лек – ревизију – увели као цензус чак 100.000 евра. Тако висок цензус не познају много развијеније земље Европе, а у највећем броју земаља тај цензус се креће око 30.000 евра. На тај начин је грађанима Србије онемогућен слободан приступ правди. У светлу тих чињеница се показује да су апелациони судови постали безгрешни, будући да њихове одлуке ни на који начин не могу бити предмет преиспитивања Врховног касационог суда Србије као највишег суда у држави.

Јеврић уз то указује на то да су „процесни закони који су уследили у реформи правосуђа, донети без утицаја стручне јавности и адвокатуре као значајног дела правосудног система“. 

– У предлоге закона се убацују разна решења из закона других земаља која су потпуно у супротности с духом и традицијом нашег народа. Најновији Закон о парничном поступку, Законик о кривичном поступку и Закон о извршењу и обезбеђењу апсолутно нису донети у интересу грађана и странака у поступку већ искључиво у интересу извршне власти која их је и предложила – наводи Јеврић.

Оцењујући да су у новом Закону о парничном поступку „најважнија ограничења странака и строги формализам, а не суштинско решавање спорова“, Јеврић упозорава на то да „не плаћа грађанин судску таксу да би му суд изналазио којекакве разлоге за одбацивање тужбе, него ради тога да се реши спорни однос“.

– Новим Закоником о кривичном поступку је, и поред супротстављања огромног дела стручне јавности и адвокатуре, уведена тужилачка истрага и англосаксонско судовање. Извршна власт је предложила законик који је и усвојен – да се тужиоцима дају огромна овлашћења у кривичном поступку, а да се адвокатура сведе на пуког посматрача – икебану. Ако се зна да извршна власт има најважнију улогу у избору тужилаца, ово практично значи да ће утицај извршне власти у кривичном поступку бити огроман. У Америци такав модел може функционисати јер се тамо тужиоци бирају на општим изборима као и градоначелници и одговарају директно бирачима-грађанима за свој професионални рад. Код нас ће овако извршна власт одлучивати против кога ће се водити истрага, ко неће бити обухваћен истрагом, када ће почети, шта ће обухватити, где ће стати – оцењује адвокат Јеврић. 

По његовим речима, у погледу Закона о извршном поступку, адвокатура посебно истиче да су „странке лишене било какве могућности да се жале на незаконитости које се могу јавити у току извршног поступка, па произлази да су извршни суд и извршни органи потпуно безгрешни“.

– Што се тиче адвокатуре и наших странака, реформа није донела ништа што би побољшало ефикасност судовања и лакши приступ правди – каже Јеврић.

Потребне судске јединице у малим местима

Потпредседник АКС-а Зоран Јеврић указује на то да „премештање судова у велика места због тога да би се избегао утицај локала на мале судове ни у којем случају не значи да треба затворити судовање у малим местима, већ да треба да се одвија у оквиру судских јединица. Међутим, судске јединице у већини судова нису заживеле и није им дат онај значај који треба да имају.

– Број судија је смањен, а број предмета по судији драстично увећан – напомиње Јеврић.

Адвокатура примећује и да су „услови рада у већини судова практично немогући, а проблем су неодговарајуће суднице, неусловни кабинети које користе више судија, као и недовољно стручно оспособљено административно особље“.