- Насловна
- /
- Медији о корупцији
- /
- Рекли су
- /
- Низак атмосферски притисак

Низак атмосферски притисак
ИЗВОР: Данас, Весна Пешић
Ових дана у Скупштини Србији тече расправа о новом закону о финансирању странака. Претходни је био лош јер није постојао независни орган који би ефикасно контролисао страначке финансије. Народски речено, највећа мана му је била та што су политичке странке постале главни извор корупције. Због корумпираности оне су у народу постале неомиљене, с њима и политичари, парламент, влада и све политичке институције. Било која да је у питању грађани их оцењују лоше и немају поверења у њих.
Нови закон који ће бити донет за који дан, рекламиран је да му мане нема. Ето, прошао је више јавних расправа и све „европске инстанце“, укључив и фамозну Венецијанску комисију. Његово доношење спада у нужне услове за добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ. А све у циљу да се смањи корупција у Србији, партократија и генерално - катастрофално управљање јавним службама и ресурсима.
Но, иако је унапред речено да је закон добар, он има много мана, па се посланици убише од критике и писања амандмана. А вероватно ће се и Влада (предлагач закона) умешати својим амандманима. Пратећи дебату, стиче се утисак да дискутанти, намерно или ненамерно, промашују тему. Јер, суштина ствари није у савршеном закону. Нема закона који ће смислити тако добру контролу која би обуздала распојасаност и корумпираност политичке елите. Јер кад је о тој ствари реч - цела прича не стаје у закон.
Потребна је посебна атмосфера. Атмосфера моралног притиска, свест о томе да није реч само о закону, него о интегритету наших политичара и да се даље не може овако. Без тог екстра притиска, неће се корумпирана држава излечити.
И раније, док није било закона, питали смо се зашто служи вишепартијски систем ако новоизабрана власт нити говори а још мање гони своје претходнике који су се о законе и добро управљање огрешили. А увек се знало да су претходници свашта неваљало радили, било да је реч о градској (београдској), републичкој или некој другој власти. Свака странка, кад на њу дође ред, одлучи да крене утабаним стазама својих претходника. Ако би победник, колико да заплаши побеђеног, кренуо да прича и прети, чула би се уобичајена фраза „аха, па то је прогон политичких противника“. Па кад ће једном да се проговори јер кад си на власти - не исплати се јер ти није у интересу, кад одеш с власти постајеш „политички противник“ о коме се из пристојности не говори. Разбити ту заверу ћутања тешко је постићи само законом. Јер елита власти, било да је тренутно на власти или у опозицији, задржава своје „духовно“ јединство: она је сама себи најдража.
У Скупштини се много тога чуло о манама закона. Нешто ће се и поправити, али ће проблем остати. Јер, нема позитивне атмосфере. У тај закон нико не верује и као да се већ смислило како ће бити изигран. Упорно се није чула права реч: данас у Србији готово нема политичког вође и његових ближњих који неће продати свој део ловине у јавним службама за своју личну корист, моћ и комоцију. Нико се није запитао зашто их нема и где су људи од интегритета да овај закон озбиљно схвате. Можда ће контролори извадити ствар? Можда. Али њих бирају тако што су бар негде увезани. Ко ће да васпитава васпитаче, давно је постављено питање. Зато свако друштво, сâмо за себе, мора да нађе одговор како се васпитач васпитава. Одговор вероватно треба тражити у шансама којих увек има, али брзо промичу и брзо се пропуштају. Пошто је закон о поштеном финансирању странака наручена ствар, можда једног лепог дана и проради под много јачим атмосферским притиском.