Аутор текста: Проф. др Ковиљко Ловре редовни професор на Универзитету у Новом Саду и Председник Друштва аграрних економиста Србије

ПЕРВЕРЗНОСТ ЈАВНЕ ПОЛИТИКЕ: СЛУЧАЈ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА

Савет за борбу против корупције је објавио Извештај о Приватизацији и располагању пољопривредним земљиштем у јавној својини Републике Србије у којем је детаљно, на нивоу локалних самоуправа, анализирано издавање у закуп пољопривредног земљишта у државној својини у периоду од 2012/13. до 2016/17. г. Извештај Савета нам открива неколико запањујућих чињеница, које су провејавале у медијима и изјавама критичара одабраног метода издавања државног земљишта. Прво, држава је нудила у закуп од 180 до 420 хиљада хектара земљишта. То значи, да у годинама када је нуђено мање од 420 хиљада хектара држава није, укупно за 5 година, издала у закуп 800 хиљада хектара, уз претпоставку да је тих 423 хиљада укупно пољопривредно земљиште у државној својини. (претпоставка је у основи нереална, јер подаци показују да држава располаже са око 650 хиљада хектара, али ово непописано земљиште није предмет ове анализе). Земљиште које је нуђено а није издато у закуп је неко нелегално обрађивао и присвајао приходе без икакавог законског санкционисања. Друго, према Извештају Савета држава губи по основу неиздатог земљишта око 40 милиона евра годишње уз претпоставку да је то земљиште издато по просечној цени од 202 евра по хектару. Но, овај губитак је само једна стране медаље, јер Савет и није могао да се бави потенцијалним губитком. То је предмет овог кратког приказа.

Уколико се из односа понуде и тражње земљишта које се издаје у закуп изведе рачуница о равнотежној цени излази да она, у просеку за 5 година, износи 514 евра по хектару. То значи да су закупци остварили ренту, само по основу разлике у цени, од 312 евра по хектару, тј укупно за 5 година 195 милиона евра. Томе треба додати и губитак по основу земљишта које је нуђено у закуп, али није издато, и он износи 413 милиона евра. Коначно, овим губицима треба додати и губитак по основу мање понуђеног земљишта него што га има у државној својини (423 хиљде хектара). И тај губитак износи 256 милиона евра. Када се зброје губици по наведеним основама излази да укупан потенцијални губитак државе за 5 година износи 864 милиона евра, односно око 173 милиона евра у просеку годишње.

Вероватно није у овом тексту умесно упоређивати овај губитак државе са напорима за финансијску конслолидацију јавних прихода и расхода на свим нивоима државног организовања. Али, само по себи се намеће питање зашто је држава спремна да се одрекне прихода по основу највреднијег и необновљивог ресурса у јавној својини. Ако се погледају подаци, које је дао Савет, на нивоу локалних самоуправа, тада је евидентно да управо од локалних самоуправа потиче опструкција издавања пољопривредног земљишта у закуп. Зашто је тако, свака локална самоуправа би требала да одговори. Аутору овог текста, се намеће закључак, из бројних искуствених примера, да је то резултат спреге власти на нивоу локалних самоуправа и локалних бизнисмена и, што је још поразније, одабраног латифундијско-минифундијског модела развоја пољопривреде, на којем држава упорно истрајава, а који се заснива на неолибералном концепту. А одабрани модел нам је у последњих двадесетак година резултирао растом пољопривредне производње од свега 0,45% годишње, уз стагнирање приноса и падом сточарске производње. Економски и социјални одрази стагнантне пољопривреде су добрим делом ублажени ниском куповном моћи становништва и демографском девастацијом Србије.

На крају, аутор овог текста је дужан да обелодани да је скоро годину дана водио мали „рат“ са Министарством пољопривреде и заштите животне средине, тачније са Управом за пољопривредно земљиште, настојећи да добије податке о издавању пољопривредног земљишта у закуп. Министарство и Управа су упорно одбијали да доставе тражене податке и тек су на интервенцију Повереника за информације од јавног значаја доставили податке, и то непотпуне, из којих се није могла сачинити иоле озбиљнија анализа ефеката издавања државног земљишта у закуп. Зашто је Министарство одбијало да достави тражене податке, вероватно открива анализа која је презентована у овом тексту.