Савет за борбу против корупције се 29. септембра обратио Влади тражећи састанак ради разговора о драматично високом нивоу корупције у Србији и неуспеху владе да у протекле три године направи иоле значајан помак у њеном сузбијању, иако је дошла на власт проглашавајући борбу против корупције својим приоритетом. Ово није само оцена Савета, већ и међународних институција међу којима су и Европска комисија и Светска банка. Влада на наш предлог није одговорила, а како Савет нема никаквих овлашћења осим саветодавних, сматрали смо за потребно да се обратимо јавности.

Данас, шест година након петооктобарских промена, Србија није много боља, а готово да уопште није безбеднија. Оно што је веома слично Србији од пре 5. октобра је корупција и недостатак политичке воље да се успостави владавина закона и изграде нове институције и нова правила понашања примерена демократском друштву, чиме би се створили услови за обуздавање корупције. Као и до сада, подсећасмо на суштинску улогу јавности у сузбијању корупције.

Међутим, управо је протеклих дана сама јавност заобиђена, тиме што ју је власт искључила из припреме и процедуре доношења основног правног акта државе – новог устава. Јавност у овом тренутку такође не зна шта ће се десити у ситуацији да референдум не успе. Да ли ова власт узима за сигурно да ће референдум да успе, као и сви претходни референдуми?

Знајући да ће међународна заједница ускоро донети одлуку о статусу Косова, политички лидери Србије су на брзину написали устав, и одлучили да без икакве јавне расправе одрже референдум.
Иако Савет за борбу против корупције по свом институционалном устројству није позван да оцењује процедуру доношења и садржину новог устава, његова брига је основана, као и забринутост било које институције, грађана и стручне јавности.

Устав чији је текст изгласан у Народној скупштини не представља израз воље грађана, већ нагодбу политичких елита из које не може да проистекне легитимитет највишег правног акта у земљи. Једном учињени непринципијелни уступци обавезују учеснике и у будућности. У таквој атмосфери вредносне конфузије, тешко да се може очекивати да ће борба против корупције бити озбиљна и континуирана. Том нашем уверењу доприносе и најновији потези владе.
Национални инвестициони план је веома значајан пример заобилажења званичних процедура и давања додатних дискреционих овлашћења групи министара, што ће довести до значајног пораста корупције у земљи. Спровођење Плана је већ почело, иако га законодавна власт није усвојила, нити су установљене институције и процедуре за његово спровођење. То свакако доприноси правној несигурности и даљем јачању арбитрарности и преваге извршне власти над законодавном и судском, што представља веома плодно тле за развој корупције.

Приватизација у Србији изложена је великој корупцији због недовољне транспарентности и великих дискреционих овлашћења, и њеног спорог одвијања. Уместо приватузације јавних предузећа, она су годинама скривени извор финансирања политичких партија, ослонац њихове неконтролисане моћи и извор највеће корупције. Приликом куповине друштвених предузећа не контролише се порекло средстава, тако да се легализује новац изнет из земље у претходном периоду, као и сви актери овог процеса. Отклањање ових слабости је нужно, посебно због тога што је за приватизацију преостало више од половине капитала привреде Србије.

Годинама су се и медији и новинарски кругови борили за стварање независних институција за регулацију у областима радиодифузије и телекомуникација, али су сви они, као и читава јавност, заобиђени приликом припремања и усвајања закона. У области радиодифузије, регулаторно тело доноси одлуке без образложења, које није могуће реално и критички процењивати, јер не садрже мерила за селекцију програма и медија. Власт такође не дозвољава успостављање одређених стандарда и правила, јер се закон врло често мења; чак ни упозорења међународних организација да се крше основна правила која омогућавају слободан проток информација и плурализам мишљења, и  инсистирање да се одржи јавна расправа – остају потпуно без резултата. Без ових услова нема могућности да грађани контролишу власт, па ни услова за борбу против корупције.

Уверени смо да се политички проблеми морају решавати ненасилним путем, и то тако што ће се власт и политичари подредити правилима и поступцима који важе у демократском друштву. Због тога се морају реформисати пре свега полиција и правосуђе, и изградити нови механизми контроле тих институција. Да то до сада није учињено, јасно је из бројних нерешених случајева убистава и крупне корупције. Можда је најречитији пример суђење за убиство премијера Ђинђића – три ипо године после убиства суђење је почело од почетка, са реалним изгледима да окривљени изађу из притвора услед прекорачења рокова, а да се суђење и даље одуговлачи.
Правна несигурност и арбитрарност власти су основни извор пораста корупције, што осиромашује и застрашује грађане, а у таквом амбијенту се не могу одвијати демократски процеси.

Београд, 8. октобар 2006.

председник
Верица Бараћ