Ворлдфин није радио како се ради у свету. 

У дневном листу „Данас“ од 9. септембра ове године објављен је текст под насловом „Ворлдфин је радио како се ради у свету“ у којем је аутор, заклањајући се иза безимених „берзанских  стручњака“, изнео низ неистина, које стварају погрешну слику не само о раду Савета за борбу против корупције, већ и о незаконитостима у поступку преузимања акција Луке Београд 2005. године. Због тога Савет за борбу против корупције очекује од аутора и уредништва овог дневника да у првом наредном броју објави одговор у вези са поменутим текстом.

Кривичну пријаву коју је Савет за борбу против корупције, на основу конкретне документације, поднео Тужилаштву за организовани криминал, безимени „берзански стручњаци“ у поменутом тексту покушавају да замагле и релативизују заклањањем иза навода који су често злоупотребљавани од стране наших политичара - да се „тако ради свуда у свету“. Проблем овог текста јесте у томе што се управо тако не ради у свету! А ако се ради, због чега онда „берзански стручњаци“ нису стали именом и презименом иза својих тврдњи?

Одговор је једноставан – због тога што нигде у свету (ако је свет Европа) не може једно предузеће које нема имовину, која нема извештаје о пословању, које није регистровано за лучку делатност, које нема своју пословну банку (а које у свету имају веома значајну улогу у спречавању прања новца) и чији оснивачи немају никакву одговорност за обавезе своје фирме, да купи Луку која представља добро од општег интереса у свакој земљи, без обзира у чијем власништву се налази. 

Када „берзански стручњаци“ тврде да се тако ради у свету, зашто не наведу конкретан случај да је негде у свету таква фиктивна или „шкољка“ фирма, како је називају сами тајкуни, купила луку, уз коју још жели да присвоји и стотине хектара градског грађевинског земљишта? Нетачно је да је у свету уобичајено да се фирма оснива да би обавила само један посао, односно да би купила акције за  матично предузеће, како се то наводи у тексту листа Данас (видети у прилогу). Јер, ако у целом овом послу није било поступака и намера којим се прикривају разне незаконитости, због чега се онда матично предузеће, уколико испуњава све потребне услове, не би појавило као преузималац акција Луке?

„Берзански стучњаци“ не схватају да овде основни проблем није Ворлдфин и његове незаконите радње, јер фирме попут Ворлдфина могу да оснивају сви, већ је суштина проблема у држави која не штити делатност од општег интереса, која не штити државну имовину и која омогућава „непристојно“ богаћење одређеним људима и њиховим „шкољка“ фирмама, јер порекло њиховог новца никада није хтела да испита.

Када се „берзански стучњаци“ упињу да нас убеде како су све то нормални послови и уобичајени начини богаћења у свету, онда је само требало да одговоре на једно једино питање - да ли свако онај ко оснује фирму са улогом од 31.000 долара, а која нема склопљен ни један једини посао, која за своје обавезе нема никаве гаранције ни од оснивача, ни од банке (односно поседује гаранцију дату другом правном лицу), може да купи фирму од 40 милиона евра, а да, притом, није Беко или Мишковић?
 

Текст објављен у листу Данас 09.09.2010. [пдф]