Савет за борбу против корупције :: Одговор Савета за борбу против корупције на неистине Милана Бека изнете у емисији ТВ Б92

Одговор Савета за борбу против корупције на неистине Милана Бека изнете у емисији ТВ Б92

07. фебруар 2011

Одговор Милану Беку, који можете прочитати у наставку, објављен је 7. фебруара 2011.године на страни 11 дневног листа Политика.

У емисији „Између редова“ Телевизије Б92, 21. новембра 2010. године, Милан Беко је говорио неистину. Како су медији у Србији под снажном контролом политике и тајкуна, желимо на овај начин да укажемо на чињенице, чијим је извртањем Милан Беко покушао да манипулише у наведеном наступу. Савет за борбу против корупције жели да јавности стави на увид све релевантне податке и чињенице, које оповргавају тврдње које је Беко изнео у емисији, јер су грађани ускраћени за тачне и проверљиве информације када су у питању овако важни случајеви.

Милан Беко је прву неистину изрекао већ на самом почетку емисије када је коментарисао позив председника Тадића тајкунима да Србији врате део огромног богатства, које су стекли последњих неколико деценија. Осврћући се на искуства других земаља у којима су власницима крупног капитала постављени слични захтеви, Беко је објаснио како између Америке и Србије постоји велика разлика: „Колико је Србија Америка, толико смо и ми Бил Гејтсови и оно што је различито у односу на Америку, то је чињеница да се Бил Гејтс стварао, да га је Америка стварала, док ми овде изгледа да се дешавамо и стварамо упркос систему.“

Осим подсећања на изјаву коју је Беко дао пре само неколико месеци о томе да је он више Ђинђићев, Коштуничин и Тадићев, него Милошевићев тајкун, овде се треба подсетити и његове биографије, која показује да је успео управо захваљујући систему.

Први капитал стекао је у време владавине Слободана Милошевића, када је стекао и обичај да у Србији тргује и купује кријући се иза off-shore компанија; прве послове завршавао је преко предузећа ДиБек, које је било у власништву фирми из Ирске, са Бахама и из Либерије; о власницима тих предузећа није било доступних података, али је први директор ДиБека био Милан Беко.
У другој половини деведесетих био је републички министар за својинску трансформацију и Милошевићев човек за најосетљивије економске трансакције.
Лука „Београд“ приватизована 1998, у време када је на челу Министарства за својинску трансформацију био Милан Беко.
Био је задужен за приватизацију и продају Телекома Србија 1997. године; до данас је остала нерасветљена улога појединих актера у том послу за које се сумња да су у трансакцији вредној више од 1,5 милијарди немачких марака, незаконито узели велику провизију; као кључни преговарач у тадашњој продаји Телекома, Беко је о томе сведочио пред правосудним органима у Италији.
Убрзо је добио још један важан задатак; овога пута требало је да покрене крагујевачку Заставу; током НАТО бомбардовања осмислио је одбрану фабрике уз помоћ "живог зида".
Годину дана касније нашао се на листи ЈУЛ-а у изборној јединици у Крагујевцу за избор посланика у Већу грађана Савезне скупштине.
Последња Бекова функција у време Милошевићеве власти било је место савезног министра за привреду у Влади Момира Булатовића.
Након петооктобарских промена, Беко је учествовао у више спорних приватизација, попут највећих српских млекара, „Књаза Милоша“, Луке „Београд“, „Вечерњих новости“, „Ц маркета“; ни у једном од ових случајева ни до данас није утврђено порекло новца, који је у Србију убациван преко off-shorе комапнија.

Због свега овог, као и чињенице да је због блискости са Милошевићевим режимом 1999. године доспео на листу грађана СРЈ којима је забрањен улазак у земље Европске уније, реално је било очекивање да ће Милан Беко, као један од стубова тог режима, бити лустриран. Уместо тога, све су биле чешће вести о Бековим приватизационим аранжманима, па је тако данас доспео у групу највећих инвеститора и власника предузећа, некретнина и земљишта у Србији.

Желећи да оправда намере да се Лука „Београд“ измести са постојеће локације, како би ту започео изградњу стамбено-пословног комплекса, Милан Беко је у поменутој емисији рекао да је у генералним плановима Београда из 1972. и 1993. године, као и у свим документима градског развоја који су у међувремену донети, планирано измештање Луке „Београд“:„...од ’72. године, када је направљен ... генерални план Београда, а затим 1993.године, када је такође направљен, и у свим документима градског развоја у међувремену, апострофирано је да ту Лука нема места.“

Овакве трвдње Милана Бека су апсолутно нетачне, јер до сада ниједан урбанистички план не предвиђа пресељење Луке.

Суштина преваре у овом случају јесте то што је „Ворлдфин” купио акције Луке „Београд” са намером да угаси њену делатност и домогне се лучког земљишта, што представници „Вордфина” у јавним наступима никада нису крили. (Прилог 1.)
Лука „Београд” је међународна лука према којој наша земља има обавезе у складу са медјународним прописима.
Сви генерални планови, укључујући и онај из 2003 – 2021. године, који је био на снази и у тренутку преузимања акција Луке, предвиђали су да она остаје на садашњој локацији, чак и да се прошири подручје под Луком. (Прилог 2)
Управо због тога што Лука треба да остане ту где је, и због тога што је реч о индустријској зони у којој се није могло градити, 13. новембра 2009. године владајућа већина у Скупштини Београда и одборници ЛДП-а усвојили су Измене и допуне Генералног урбанистичког плана Београда којима се мења намена земљишта у Луци „Београд“; овим изменама предвиђено је да се простор површине од око 70 хектара, који је сада заузет производним, складишним и саобраћајним активностима, трансформише у комерцијалне намене, чиме су отворена врата за реализацију планова власника Луке о изградњи стамбено-пословног комплекса.(Прилог 3, страна 17.)
Штавише, да би се оправдао Беков захтев за измештање Луке, убрзо након преузимања њених акција, а само три године након што је Скупштина Града усвојила Генерални план за наредних двадесет година, Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда је објавила јавни позив за израду претходне студије оправданости за ново пристаниште у Београду; овај покушај да се стручно утемељи поништавање интереса Града за рачун интереса власника Луке, грађане Београда је коштао 912.000 евра. (Прилог 4)

Милан Беко је такође манипулсао чињеницама и када је говорио о банкарској гаранцији, коју је као понуђач у поступку преузимања акција Луке била дужна да обезбеди фирма „Ворлдфин“:„(Луку) је купила фирма која… је... имала финансијско покриће јер је задовољила све законом прописане обавезе, да депонује банкарску гаранцију, а наш Закон у делу у коме каже ко доставља гаранцију, доставља га брокер по Закону. Дакле, тако је Законом предвиђено и не може да га достави нико други.”

Тачно је да брокери достављају банкарску гаранцију, али не на своје име, већ на име понудиоца.
Према томе, фирма „Ворлдфин“ Милана Бека, која је дала понуду за преузимање, није имала потребна новчана средства, нити банкарску гаранцију; банкарска гаранција „Хипо банке“ гласила је на брокерску кућу „М&В Инвестмент“, иако је чланом 78. Закона о тржишту хартија од вредности, који је важио у време преузимања акција Луке, предвиђено да је “понудилац дужан да, пре почетка понуде за преузимање акција, новчана средства депонује код банке... или да обезбеди банкарску гаранцију издату на исти износ”. (Прилог 5 – банкарска гаранција; Прилог 6 – Закон о тржишту хартија од вредности)

Беко говори неистину и када каже да је нетачно да „Ворлдфин“ на рачуну није имао новца када је куповао Луку: „Хоћете да кажете да је власницима акција који су добили паре за своје акције подељена банкарска гаранција исечена на комаде?”

Да „Ворлдфин“ заиста није имао новца у тренутку преузимања акција Луке доказује саопштење које је марта 2010. издало управо то предузеће у намери да демантује тврдње Станка Суботића да је Лука купљена његовим новцем: "Једини финансијски партнер Ворлдфина приликом стицања акција Луке Београд била је Хипо Алпе-Адриа-Банк Интернешнал АГ из Клагенфурта. Укупан износ финансирања је 40,11 милиона евра и реализован је у четири транше: 9,4 милиона 25. октобра 2005. године, 2,46 милиона 27. марта 2006. године, 12,5 милиона евра 15. децембра 2006. године и 15,75 милиона 14. јуна. 2007. године. Сви наведени кредити још увек су у коришћењу", пише у саопштењу луксембуршке компаније. Акције Луке су у власништво „Ворлдфина“ прешле септембра 2005. године! (Прилог 7)

Дакле, сами представници „Ворлдфина“ признају да фирма није имала новац за куповину акција Луке, већ да су кредит подигли тек након преузимања, јер је „Ворлдфин“, као „шкољка“ фирма, како је иначе назива њен власник, заправо тек тада постао кредитно способан.

Савет је у више наврата Влади и тужилаштву достављао чињенице које указују на могућност прању новца у преузимању акција Луке „Београд“; саопштење „Ворлдфина“ потврђује ове наводе, јер је прва транша кредита реализована тек месец дана након преузимања, а последња чак две године касније.

Беко манипулише чињеницама и када каже да нико није терао мале акционаре да продају своје акције “Ворлдфину”: „Знате ко је нама продао акције? Мали акционари. Они су реаговали на понуду коју су добили. И ми смо били успешни и без државе и немојте ми рећи…да је неко терао мале акционаре нама да продају своје акције.”

Мали акционари нису били упознати са подацима о фер цени акције Луке „Београд“, која је била знатно виша од оне која је наведена у понуди „Ворлдфина“. (Прилог 8;

Прилог .9 Процена Института економских наука)

„Ворлдфин“ о томе није обавестио мањинске акционаре, иако је према члану 71. Закона о тржишту хартија од вредности био у обавези да то учини: “Ако у периоду док понуда траје, или након затварања понуде, али пре истека периода у коме је акционарима дозвољено да одустану од понуде коју су већ прихватили, наступе околности које би битно утицале на одлуку акционара у вези с прихватањем или одбијањем понуде - понудилац је дужан да о тим околностима обавести све акционаре, Комисију за хартије од вредности и акционарско друштво чије акције купује”. (Прилог 6)
Три дана пре истицања рока за затварање понуде за преузимање, држава је одлучила да прода својих 40% акција по цени коју је понудио „Ворлдфин“, чиме су мали акционари доведени пред свршен чин и фактички били принуђени да продају своје акције по истој цени, јер су након тога могли бити доведени у ситуацију да своје акције уопште не могу да продају.
Подсетићемо и на то да су акције Луке продате по цени од 800 динара, да је новопроцењена вредност, која је скривана од малих акционара, била више од 1.770 динара, а да је убрзо по преузимању Луке, вредност једне акције на берзи достигла вредност од преко 7 хиљада динара.
Готово хиљаду малих акционара Луке „Београд“ је пре две и по године поднело кривичну пријаву против одговорних у Луци зато што су их преварили да испод цене продају акције; поднете су и бројне тужбе за накнаду штете, али ни у један од ових поступака до данас није окончан. (Прилог 10)

Беко говори неистину и када каже да су државни органи извршили проверу у вези с поступком преузимања Луке „Београд“ и утврдили да је све урађено по закону: „Та прича је већ рашчишћена. Госпођа Бараћ, односно Савет за борбу против корупције, тај материјал је већ доставио Тужилаштву пре 2 и по године, када је Тужилаштво предузело такође истражне радње... Полиција је већ обавила била свој посао, добила укупне материјале и оценили су у Тужилаштву, да нема елемената за покретање кривичне истраге”.

Након сваког поступка у ком су мали акционари продали акције фирмама иза којих се крије Милан Беко, поднете су тужбе пошто су акционари открили да су преварени.
Ниједна кривична пријава или тужба која је поднета против Милана Бека и његових саучесника до сада није одбачена, ни за Луку “Београд”, ни за “Ц маркет”, ни за “Вечерње новости”.

Селективност у поступању правосуђа у зависности од тога ко је подносилац кривичних пријава, као и утицај Милана Бека и Мирослава Мишковића на друштвене догађаје и правосуђе, биле су теме које је отворио водитељ емисије „Између редова“. Као пример за то, водитељ је навео поступак против Слободана Радуловића, бившег директора „Ц маркета“. Оценивши питање као непристојно, Беко је негирао да стоји иза било чијег хапшења, па и иза оптужби које се Радуловићу стављају на терет: „Па променила се власт у Србији, европско законодавство, модернизовано правосуђе и реформисано, и сада бих ја требало да будем одговоран што то правосуђе сматра да је он требало да да неке одговоре. Кога се у континуитету плаши?”

Милан Беко је избегао да говори о својој улози у поступку преузимања акција „Ц маркета“:

Почетак преваре у преузимању „Ц маркета“ био је покушај Бека и Радуловића да скупштини предузећа наметну докапитализацију, преко које би постали већински власници и обезвредили акције свих осталих акционара. (Прилог 11; Прилог 12)
Схвативши да је Радуловић изгубио контролу над малим акционарима, то јест да претњама и притисцима неће успети да издејствује одлуку о докапитализацији, Беко га напушта и прикључује се Мишковићу.
Тада је на иницијативу премијера Коштунице, у организацији Данка Ђунића закључен тзв. „меморандум о разумевању“ између Мишковића, Бека и Радуловића, тајни картелски споразум о њиховом заједничком наступу ради преузимања акција „Ц маркета“ и успостављања доминације на београдском малопродајном тржишту.(Прилог 13)

Остаје отворено питање због чега Милан Беко мисли да само Слободан Радуловић треба да одговара због незаконитости у преузимању „Ц маркета“, када је реч о заједничком пословном аранжману.

Беко је са изношењем неистина и манипулисањем чињеницама наставио говорећи и о преузимању “Вечерњих новости”:“ВАЦ је био заинтересован и пре него што сам ја постао део те приче и безуспешно је покушавао да купи. И онда, у једном тренутку, када је измена законских прописа у Србији обавезала директора предузећа, односно онемогућила директора предузећа да непотписивањем проспекта спречи мале акционаре да изађу на берзу, дакле након измене тог прописа, било је више него јасно да ће “Новости” брзо и бити на берзи. И ВАЦ је желео да купи акције. Он је желео да постане власник и тражио је партнера за тај посао, пошто је његова историја пословног ангажовања на овом простору била у принципу негативна”.

Беко је поново избегао да каже како је то након промењених околности (прописа) он могао да купи „Новости“, а ВАЦ није? Због чега ВАЦ своју намеру да преузме „Новости“ није реализовао преко надлежних државних институција и преговора са државом и осталим власницима, иако је то месецима покушавао, већ је био приморан на посредовање Милана Бека? То није питање позитивне или негативне „историје пословног ангажовања“, већ питање скривених центара моћи који, када им је то потребно, могу незаконито да спрече продају акција.

Милан Беко потврдио је и да су три предузећа преко којих су купљене акције „Новости“, његове: „То није ни од почетка спорно”.

И овде је Милан Беко избегао да објасни ко му је омогућио да незаконито купи већински пакет акција „Новости“ и да их држи у свом поседу од 2006. године.

Три предузећа која су за рачун Бека куповала акције „Новости“ – Ардос, Тримакс и Карамат, су повезана правна лица.
Према Закону о преузимању акционарских друштава, повезана правна лица на берзи могу купити до 25% акција. (Прилог 14)
Весна Вујић из Комисије за хартије од вредности је 27. новембра 2010. године изјавила да је Комисија након Бековог наступа на ТВ Б92 затражила од његових фирми „званично објашњење да ли су повезане“, нагласивши притом да је Комисија и пре четири године испитивала повезаност власника „Новости“, али да „никада нису добили одговор“; још увек је непознато да ли је Комисија сада добила тражене информације, и шта ће предузети уколико Бекове фирме поново избегну да дају „званично објашњење да ли су повезане“; извесно је једино да до сада нису ништа предузели, као што ништа нису предузели ни пре чертири године, када им је у поступку контроле морало бити јасно да се ради о повезаним лицима. (Прилог 15)

Говорећи о преузимању акција „Књаз Милоша“, Беко износи неистине и поново обмањује јавност. На констатацију водитеља да је понуда компаније “Апурна” у преузимању “Књаз Милоша” дисквалификована, Беко је одговорио: “Па варате се. Понудили су мање. Да Вас подсетим. Дакле, они су понудили мање од нас. И пошто је наравно мање, мање и не може да буде више, онда су мали акционари дали акције све нама”.

У овом поступку су учествовали угледна француска компанија „Данон“, која је са Владом Дивцем формирала предузеће „Апурну“, и фонд „Балкан лимитид“ са Кајманских острва, за који је радио Милан Беко.
У првој понуди за преузимање коју је 10. септембра 2004. одобрила Комисија за хартије од вредности, „Апурна“ је за једну акцију понудила 17.500 динара, а „Балкан лимитид“ 17.200; значи понуда „Апурне“ била је повољнија.
Понуда није успела јер је, наводно, пао компјутерски систем Централног регистра хартија од вредности.
У другој понуди је повољнији био „Балкан лимитед“ са понуђене 23.000 динара по акцији и са обавезом да државни пакет акција, по истој цени, откупи у наредне две године. Међутим, тада Комисија дисквалификује „Апурну“ и дозвољава једином преосталом понуђачу, „Балкан лимитиду“, да измени своју понуду и из ње избаци обавезу откупа државног пакета акција у року од две године по цени од 23.000 динара. (Прилог 16)
Поступак се завршио тако што је Влада Србије тражила истрагу УБПОК-а тврдећи да су чланови Комисије радили под притиском; „Данон“ је дисквалификован и одлази са нашег тржишта, а држава је, као власник 41% акција, на њиховој вредности изгубила око 10 милиона евра.
Државне институције су кршиле закон и прописане процедуре штитећи приватни интерес Милана Бека, на штету државе, односно њених грађана.
До данас је јавност остала ускраћена за тачне информације шта је резултат истраге УБПОК-а, да ли је и ко је вршио притисак на чланове Комисије и због чега је њен председник примљен у болницу, да ли је потпредседник Владе заступао интерес једне стране у поступку преузимања и ко је одговоран за „пад компјутерског система“ у Централном регистру? (Прилог 17)

О свему овоме сада има прилику да говори само Милан Беко, јер је због скривених власника фирми и скривених власника медија нејасно кога он и на који начин контролише. Из чињенице да су финансијери политичких странака такође брижљиво скривени (и сами њихови лидери отворено признају да не могу да открију своје финансијере да их не би угрозили), скривен је и његов утицај на политичке одлуке у земљи. У поступку преузимања „Ц маркета“ елиминасана је конкуренција – словеначки „Меркатор“ (Прилог 18) и британски „Ашмор“ (Прилог 19). Остао је само Беко. Након продаје акција „Новости“, наше тржиште напушта немачки ВАЦ (Прилог 20). Остаје Беко. Како он рече у емисији, његову ефикасност и рад штите наше „реформисане и европеизиране институције“, које изгледа препознају и штите само његов приватни интерес. Сви други који посумњају или питају, „незаконито мисле“, као што је Беко рекао водитељу емисије. Другим речима, сви осим тајкуна су ван закона, јер се закони доносе према њиховим потребама, а они у државне институције постављају људе који те законе спроводе.

У „случајност“ да се Бекови сарадници постављају на кључна места у државним институцијама, или да људи из државних институција, након обављеног посла за Милана Бека прелазе у његове фирме, вероватно нико не верује. Државне институције су претходних година упорно избегавале да прате порекло и токове новца код свих ових трансакција, у којима су кључни људи у институцијама омогућили кршење закона и причињавање огромне материјалне штете за државу и грађане као власнике. Док се порекло и токови новца не открију, остаће скривено кога све и на који начин контролишу Милан Беко и остали тајкуни. Све до тада Србија ће остати земља заробљена корупцијом, са свим последицама које из тога произилазе – да сви грађани, осим политичких елита и тајкуна, живе или на ивици сиромаштва, или у потпуном сиромаштву, и да више од пола милиона људи гладује. Истовремено, држава је само у продаји акција ових неколико предузећа која смо навели у таксту, изгубила десетине милиона евра.

Сви коментари ( 0 )

Додај коментар

Упозорење:

Веб портал 'Савет за борбу против корупције' не одговара за садржај објављених коментара. Сва мишљења, сугестије, критике и други ставови изнесени у коментарима су искључиво лични ставови аутора коментара и не представља ставове редакције Веб портала 'Савет за порбу против корупције'.

Име^*

E-mail (неће бити објављен) ^*

Коментар (2000)^*

Слова / симболи на слици^*