Извор: Пешчаник
Аутор: Софија Мандић



У прошлонедељном сусрету са представницом Европске уније за проширење, нова министарка правде Кубуровић је рекла да је Србија и пре званичног отварања Поглавља 23 у јулу ове године почела да спроводи Акциони план за то поглавље, као и да се у оквиру тог плана „велика пажња поклања управо унапређењу ефикасности правосуђа (министарка исто то упорно понавља на бројним састанцима са страним званичницима од када је дошла на функцију). Кубуровић је такође и нагласила да ће се посебно радити на јачању правосудних професија – јавних извршитеља, бележника и медијатора. Да ли су са листе правосудних професија којима треба „јачање“ случајно или намерно изостављене судије и тужиоци – можда о томе можемо да закључимо на основу вести које су доспеле у јавност баш у време састанка министарке са представницом Европске уније.

Једна од тих вести тиче се застаревања кривичног гоњења Богољуба Карића. Гоњење је обустављено после десет година, што је законски рок за застаревање за дело за које се сумњало да га је извршио – злоупотреба положаја одговорног лица. Сумње су указивале да је Карић као челник компаније Мобтел, искоришћавањем свог положаја од 1998. до 2005. године, стекао противправну имовинску корист од око 60 милиона евра. О стицању те имовинске користи, као и повезаним случајевима деловања противних интересима Србије, детаљно је известио Савет за борбу против корупције још 2005. године. Поступак против Карића се захуктао годину дана касније, када је он напустио земљу. Ситуацију са правне стране компликује чињеница да је дело које му се ставља на терет у међувремену преквалификовано, као и то што је у десетогодишњем периоду готово сваке године (у мањем или већем обиму) мењан Законик о кривичном поступку. Ипак, и поред невероватно честих промена закона, као да постоје и неке константе у овом процесу, попут, рецимо, принципа некажњивости породице Карић.

Откуда та некажњивост? Биће да је њен извор исти онај захваљујући којем су Карићи стекли Мобтел, како се каже у подацима из сад већ застарелог поступка. Два члана породице Карић данас су посланици владајуће већине и то управо испред породичне странке Покрет снага Србије. Једно од њих двоје је – ни мање ни више – него Карићева супруга, док је други његов брат, који је неколико дана по застаревању гоњења рекао да „БК телевизија поново стартује са програмом до краја године“. Да амбиције нису мале, сведочи и изјава да непостојећа телевизија „чека националну фреквенцију“. Карић посланик је још најавио и да телевизија неће бити конкуренција Пинку или РТС, већ да ће имати „свој породични програм“. Ово је почетком године у ексклузивном интервјуу из Белорусије потврдио и сам Богољуб Карић. Не само да Карић посланик зна да ће телевизија која још не постоји моћи да емитује на националном нивиоу, већ нас унапред обавештава да ћемо као ствар од општег интереса гледати карићевске приватно-породичне ствари.

Вероватно с добрим разлогом, Богољуб Карић је свој повратак на „велика врата“ у Србију најавио још прошле године и то – погађате – ако оптужбе против њега „падну у воду“. Како сада стоје ствари, тај велики повратак је известан већ следеће године (када застарева кривично гоњење за други и даље отворен случај) и то у директном телевизијском преносу.

Не треба испустити из вида ни чињеницу да тужиоце, који су били дужни да се старају о томе да поступак против Карића не застари, бира Народна скупштина на предлог Владе. Дакле, онај ко није поступао у овом случају, а жели да остане на својој позицији, у овом тренутку је у двострукој институционалној вези са породицом Карић – како преко Владе која мора да га предложи за останак на функцији (а Владу бирају народни посланици), тако и кроз избор у Народној скупштини. У том приватном интересу вероватно лежи и одговор на питање зашто Карићу није било суђено у одсуству, иако то закон дозвољава при нарочито оправданим разлозима и под условом да је окривљени у бекству – што је Карић био свих ових десет година.

Овој приватно-породичној слици српског правосуђа можемо придружити и недавно одбијање Вишег јавног тужилаштва да објави име поступајућег тужиоца у случају „Савамала“. Наиме, тужилаштво је одбило достављање тог податка, поред осталог и зато што су „име и презиме лични подаци“.^[1] Овом тврдњом је Више тужилаштво и званично у јавни дискурс увело чињеницу да се тужилачки посао обавља у приватном својству и да је најбоље да у вршење те функције јавност и грађани не забадају нос.

Дакле, ако приватним интересима тужиоца, као и оних који га бирају, не одговара да нека особа положи рачун за дела која јој се стављају на терет – то ће се тако и догодити. Притом је неизвесно да ли ћемо сазнати име тог тужиоца јер је он заштићено приватно лице. Постоји могућност и да се тим приватним интересима тужилаца и оних који их бирају нађете на путу – у том случају ћете проћи као некадашњи судијски приправник Ненадић (који је изгубио своју приправничку позицију због обелодањивања коруптивних радњи судија и председника суда у којем је радио), а који је пре неколико дана по налогу тужилаштва експресно испитан због сумње да је учинио кривично дело насилне промене уставног поретка. Наиме, Ненадић је у ауторском тексту говорио о политичкој прошлости Александра Вучића и финансијском, правном и институционалном руглу које прави од земље са места председника владе. На крају је позвао на промену околности речима „срушимо зликовца“. Ово је за тужилаштво био несумњиви доказ не само за рушење уставног поретка, већ и за то да је у питању насилно рушење. Трећа је могућност највероватнија за највећи број грађана: да не буду ни у милости ни у немилости правосудних господара, па да им се поступци одуговлаче у недоглед док се питају због чега су се икада обратили полицији, тужилаштву или суду, и зашто уместо тога нису ствар узели у своје руке. Њима систем нема времена да се бави покушавајући да заштити своје „пријатеље“ или да себе заштити од „непријатеља“. Наравно, та трећа позиција вам јасно сигнализира да је бити пријатељ много боље и корисније него бити безнадежно неутралан.

У свему овоме нема ничега посебно новог. Оно што овде наведене случајеве ипак разликује од неких претходних јесте отворена и очигледна веза породице Карић са владајућом странком и владајућом већином. Преко тих веза „регулисање праводсудних проблема“ више се не решава тајним договорима и скривеним миговима. Порука је јасна и јавна – ако си наш, учинићемо све да те апарат који контролишемо заштити. Пажњу треба скренути и на информацију да тужиоци у приватном својству обављају своју дужност, као и на европску обланду која се нуди корисницима таквог правосудног система. Међутим, истина је једна: учешћем у позитивном етикетирању српског правосуђа, сви, укључујући ту и званичнике Европске уније, постају део недопустивих и противправних приватних аранжмана под чијим се теретом ломи овај систем.