Та је институција до сада издала три извјештаја у којима је нагласила проблеме с којима се сусрећу медији у Србији као што су притисци на рад медија, нејасна власничка структура и утицај на уређивачке политике.

Мирослав Милићевић, потпредсједник Савета за борбу против корупције Србије, у интервјуу за Медиа.ба каже како су извјештаји указали на контролу над многим медијима, на што су сами медији остали нијеми, а власти искритиковале налазе до којих су извјештаји дошли.

Шта сте заправо открили? Који вам се примјер чини карактеристичним кад говоримо о притисцима на медије?

Савет је у извештају упозорио Владу и јавност на нејасну власничку структуру медија као и на мешање државе кроз разна нетранспарентна финансирања као механизме утицаја на уређивачку политику медија. Савет медије и односе који владају на медијској сцени Србије није посматрао са теоријског аспекта већ искључиво у оквиру актуелног друштвеног тренутка. У ситуацији где постоји снажан и утицајан финансијски лоби и где „буразерска“  приватизација није испунила очекивања грађана, улога медија је од непроцењивог значаја. Извештај је представљен на конференцији за штампу на којој су били присутни многи главни уредници као и новинари и сниматељи електронских медија. Извештај није медијски пропраћен, то јест, практично се о њему  у медијима уопште није говорило. Неколико дана после конференције за штампу уследили су напади у медијима на Верицу Бараћ, покојну председницу Савета, и то без разматрања садржаја Извештаја. На овај начин, у пракси, недвосмислено су потврђене тезе Савета о утицају на информисање грађана. Није ли логично да су новинари и уредници заинтересовани за ову тему. Пример су и најновија дешавања са сменама на РТВ. Да ли се тако дисциплинују медији? Нова изложба „Нецензурисане лажи“ владајуће партије у Србији, којој високи званичници дају атрибут „концептуалне уметности“ сличној уметности Марине Абрамовић, зачуђујући је пример бахатости и приказа реалности. Таква пропагандно-маркетиншка творевина није оригинална и већ је виђена на политичкој сцени. Свака аналитички настројена особа запита се шта је циљ ове изложбе? Да ли је поента да се укаже на домаће „штеточине“, „издајнике“, „стране плаћенике“ и „непријатеље“ који ометају незадрживи економски и друштвени препород Србије? Да ли је циљ да се премештањем изложбе по Србији „сензибилишу“ и „мобилишу“ „заштитници вере“ како би се осујетило даље ширење „лажи“? Шта треба да значи да је објављена само око једна трећина од 6,732 докумената којима располаже организатор? Да ли то указује на величину и значај проблема „нецензурисаних лажи“? Мора се поставити питање које то недвосмислено проверене податке критичари износе и на који начин да би се њихово објављивање могло назвати „лажима“? Ако је порука да су приказане критике „лажи“ и да су објављене зато што нису цензурисане, а могле су бити, онда назив „нецензурисане лажи“ добија сасвим друкчију конотацију. Да ли је велика заступљеност неког медија или неког „аутора“ на оваквим изложбама разлог да се они прогласе „извором лажи“ и на њих скрене пажња јавности и доведе у питање њихов кредибилитет? Ако је потписана критика „лаж“, шта је онда аутор те критике, какав је његов кредибилитет и његова будућност? Ко то осим дневне политике има разлога да критику назове лажима? Да ли су филмски критичари лажови ако кажу да неки филм није остварио оно шта је режисер замислио? Где је ту сучељавање мишљења када су једни означени као „лажови“, а други као „истинољубиви“? Замислите медијску сцену где би сви медији писали исто о догађајима и где не би било „лажи“? Тада би био довољан само један медиј и његово одржавање би сигурно било „јефтиније“. У таквом друштву не бих желео да обитавам.

У другом извјештају о власништву над медијима открили сте, за то вријеме, шокантне детаље о великом учешћу државе на медијској сцени. Нешто се у међувремену мијења али да ли и довољно?

Извешај Савета, објављен 2015. године, резултат је праћења медијске сцене од 2011. до 2014. године. Он обрађује већи број медија и детаљније описује механизме контроле над медијима и њихову еволуцију. У Извештају се указује да нетранспарента власничка структура, нејасни извори финансирања и јак утицај јавног новца, таблоидизација, цензура и аутоцензура држе медије окованим. Донесена је Медијска стратегија, усвојен је сет проевропских медијских закона и благовремено су донесена пратећа подзаконска акта. Држава је изашла из медија. Потребно је више времена да се детаљно процене ефекти наведених промена, али за сада је јасно да сви проблеми у медијима нису решени, имплементација свих законских одредби не решава све проблеме и излазак државе из медија није решио све проблеме. Са програмским финансирањем има одредбених проблема, нарочито у сфери дефинисања стварних „стручњака“. Посебно треба сагледавати медије на локалном нивоу јер ту су идентификовани многи проблеми. Извештај из 2015. године заправо је показао да се много ствари није променило у односу на ситуацију у Извештају из 2011. године. Све што је наведено у другом Извештају актуелно је и данас, годину и по дана касније. Савет је у оквиру Извештаја дао и 24 предлога како да се неки од проблема превазиђу. Министарство културе се прогласило ненадлежним за половину препорука. У многим развијеним земљама, као на пример у Финској, држава није незаинтересована и присутна је у медијима, али само као корективни фактор који обезбеђује професионалну и објективну функцију информисања за своје грађане.

Често цитирате реченицу највиших политичких личности Србије да власништво у Политици, најстаријем листу на Балкану, ни полиција не би могла установити. Шта нам то говори?

Та чињеница нам указује на сам процес трансформације власничке структуре медија у Србији. Замислите да стварно истражитељи једне земље не могу да открију ко је власник 50% акција једног привредног субјекта у Србији. У овом конкретном случају ради се о најстаријем и најугледнијем дневном листу на Балкану, симболу новинарства у Србији. То личи на политичко позориште,  на представу која стварно треба до краја да слуди грађане Србије. Ако државне институције не могу да утврде власничку структуру Политике, онда то указује на умешаност политике и нерегуларног новца у ту трансакцију. Треба имати на уму да је власничка трансформација Политике процес који се одиграо пре неколико година, на чију нетранспарентност су указивале многе институције, али данас нисмо ближе истини него што смо онда били.  На питање зашто политичкој елити ни данас не одговара да се открије веза између капитала „непознатог“ порекла и власништва у Политици  треба да одговори независно тужилаштво. Недавно је главни уредник Политике, позната новинарка Љиљана Смајловић, поднела оставку на ту функцију и добила отказ у Политици. Прави разлози оставке остају недовољно познати, али не искључује се могућност постојања „утицаја“ на уређивачку политику који проистичу из власничке структуре.

Ви сматрате да је кључни проблем медија у Србији њихово финансирање. Зашто?

Када привреда једне земље не ради, када већина приватних предузећа кубури са финансијама и кредитима, јасно је да ће оглашавања и све пропратне активности долазити из буџета, односно из јавних средстава. Своје клијенте, купце, донаторе, власнике, желите да учините срећним, а не да их нервирате за њихов новац. Они имају избора. Када су вам извори прихода предоминантно окренути само једном извору, постајете зависни од тог извора. Када је тај цео процес финансирања нетранспарентан, проблем се само увећава. Оглашавање само по себи није коруптивно, оно је често законска обавеза која треба да допринесе већој транспарентности, нпр. јавних набавки, тендера, продаја, конкурса и др. Проблеми наступају нпр. када се велики државни оглашивач, који годинама успешно сарађује са неким дневним листом, изненада предомисли, престане да се оглашава и одабере други лист. Његов пример обично прате мањи оглашивачи који са њим имају пословну сарадњу. Разумљиво је да власници листа желе да избегну овакав сценарио. У земљи у транзицији и са приватизацијом у току, за медије изгледа квалитет и тржиште нису релевантни фактори.

Ваш трећи извјештај о медијима говорио је у утицају на медије кроз маркетинг. Говоримо о прилично великом бизнису? На који се начин ту утиче на медије?

Трећи извештај говори о коришћењу јавног новца који држава одваја за услуге рекламирања, пропаганде, маркетинга, ПР, и који "дели" на нетранспарентан начин. У ситуацији привидног поштовања правила и закона, средства завршавају у рукама оних који су по вољи финансијерима. Детаљна анализа алокације средстава указује на неадекватне процедуре, избегавање тендера, непотребне и преплаћене услуге, несврсисходне услуге и у неким случајевима сам „производ“ није видљив, нпр. рекламни филм, брошура итд. У многим случајевима посао добијају фирме којима то није основна делатност. Анализа плаћеног „производа“ у принципу изостаје. У уговорима некада постоје клаузуле које обезбеђују промоцију личности употребом јавних средстава. Сасвим је разумљив интерес медија за уговоре о добијању јавног новца за вршење делатности. Приватни власници имају наглашен интерес да на овај начин обезбеде финансирање медија јер је ово често код њих и доминантан начин финансирања. У ситуацији нејасне власничке структуре и сукоб интереса је могућ. Велику штету трпе стручни и професионални медији.

Оно што сви данас уочавају као тренд – таблоидизацију медија – Ви видите као изузетно опасну појаву. Шта је по вама највећи проблем у овој тривијализацији садржаја?

Ако је корупција „кварење“ власти онда је таблоидизација „кварење“ медија. Када се детаљно анализира таблоидизација у свим својим појавним облицима, онда је јасно да је она много више од „тривијализације“ медија. И у развијеним земљама постоје таблоиди јер они имају своју публику, али од њих се не очекује да врше функцију објективног информисања. Да је истина оно што су објављивали најзначајнији таблоиди, Марсовци би одавно били међу нама. Када медиј који је служио информисању крене путем таблоидизације и неизбежног сензационализма, кредибилност му опада, а функција информисања губи на значају. У време када имамо упоредо четири реалити програма на различитим ТВ каналима и када су то најгледаније емисије према „објективним“ мерилима, извештавање о њиховим садржајима може повећати публику и зараду власника медија. Друго питање је шта таблоидизација чини од самог медија? Професионално и истраживачко новинарство иде у други план. Број страница, нпр. у новинама које се баве особама којима свакако није место у средствима јавног информисања, као што су кол-герле, спонзоруше, „јавне личности“, насилници, криминалци, којекакви поремећени и изопачени умови, преваранти, скоројевићи и др., стално се увећава. О насиљу и убиствима пише се до неукусних детаља.  Вести од прворазредног значаја, што се види по садржају прве странице новина, на пример су ко је с ким спавао на „фарми“, ко је кога преварио или оставио, претукао, ко има целулилт, ко се обнажио, ко је уградио силиконе и слично што погубно утиче на инверзију система вредности у друштву и врши релативизацију значаја информација. Подједнако је важно да ли је неко преварио партнера или да ли је неко од особа са посебним овлашћењима прекршио закон. Вести се не проверавају, кодекс професионалног новинарства се не поштује, исте сензационалистичке вести се преносе на неколико медија и читалац губи оријентацију. У медијима се појављују фразе као „наш извор из тужилаштва“, „извор високо позициониран у БИА“, „извор из полиције“ или  из „специјалног суда“ и др. што увек не одговара реалности, али такве фразе треба да дају кредибилитет сензационалистичкој вести. Таблоиди тако преко јавности учествују у истрагама и пресуђују изван суда. Како се вести не проверавају, таблоидизација озбиљних медија ствара изванредне услове за јавно дезавуисање људи који имају различито мишљење. Како тумачити чињеницу да на ТВ са националном покривеношћу уредник једних новина најављује државни удар, а после подне друга ТВ са националном покривеношћу са њим има интервју? Тужилаштву се неминовно мора поставити питање да ли је у средствима јавног информисања, у земљи која је доживела тенкове на улицама, најава државног удара, сејање панике, страха и несигурности или само промоција сензационалистичких идеја. Таблоиди имају своје место у друштву, имају своју публику, могу да бирају садржаје који интересују ту публику, али они се на крају ипак зову таблоиди и третирају као такви. Релативизација информација у једном друштву има исти разорни утицај као и релативизација корупције.

Овдашњи медији немају законску цензуру али постоје бројни начини ограничавања укључујући несумњиво постојање аутоцензуре. Ви не прихватате објашњења о психолошким механизмима аутоцензуре. Шта нам говоре ови суптилни облици контроле садржаја?

За разматрање појавних облика цензуре треба нам много више простора него што имамо. У сваком случају при разговору о цензури треба избећи стереотип о цензури из давних времена када је цензор, по налогу надлежног „друга“ из Комитета, одлучивао шта може да се објави, а шта не. Такав вид цензуре вероватно још постоји у Северној Кореји и слично, али не и у Европи. И у Европи се видела цензура на делу али само у ванредним ситуацијама, неке од којих смо и сами упознали. Некад се цензура боље види по томе шта се не објави него шта се објави. Важно питање које постављате јесте шта је аутоцензура и какав је њен значај. О аутоцензури не постоје ни закони нити упутства. У нашим условима погрешно је мислити да је аутоцензура психолошка категорија и да она рефлектује личну храброст. Овде свакако не желим да умањим значај оних који су манифестовали личну храброст, али то су изузеци, а не правило. Ако аутоцензуру дефинишемо као предвиђање последица везаних за сопствено понашање, онда видимо сасвим нову димензију. Цензура постаје егзистенцијални проблем, а не психолошки. У земљи где имамо више од 20% незапослених (према званичним информацијама цифра је пала испод 20%), што практично значи да један од пет радно способних није запослен, поставља се питање каква је будућност младе незапослене особе као што је на пример млади школовани новинар. Добити посао је спас, а изгубити посао безнађе. Какав избор од такве особе можемо да очекујемо и да ли имамо право да критикујемо такав избор. Не смемо заборавити да аутоцензура постоји и у приватним фирмама. Ко види корист од критиковања власника фирме и његових одлука? Када у друштву функционишу институције система онда аутоцензура као и узбуњивање имају другу димензију.

У Вашим јавним наступима често говорите о питању колико обична јавност уопште разумије поруке које им стижу из медија. Шта сте жељели нагласити?

Одговорићу на то питање без покушаја да квалификујем и категоризујем јавност, иако је јавност по себи стратификована категорија. Проблем настаје због чињенице да су медији профилисани а јавност опредељена. У друштву се стално  намеће потреба опредељивања, избора стране, личности, концепције и слично, што практично значи да свако бира медије према својим критеријумима који најчешће не рефлектују професионалност и квалитет информисања. Свако бира медије према ономе шта жели да сазна и у шта верује. Свако је дефинисао своје „истомишљенике“ и своје „издајице“. Плашим се да у таквој ситуацији у јавности постоје пре-формиране групе које своја сазнања црпе из одређених медија, а остају сасвим аутистични према сазнањима из других група. То у преводу можда значи да „свако остаје при своме уверењу“ убеђен да онај други није у праву, или још горе да лаже. То се у пракси можете лако проверити. Када некога питате зашто верује одређеном политичару, он одговара „зато што му верујем“. Када и пети пут поставите исто питање и инсистирате на томе да вам каже зашто, због ког примера, догађаја или слично, добијете исти одговор још више наглашен „само њему верујем“, наравно без образложења. Верујем да професионално и објективно новинарство може пренети поруке свим заинтересованим субјектима на различитом нивоу сложености. Остаје проблем „функционалне неписмености“ једног друштва и нас ће у овим деловима Европе то прогонити још једно дуже време. У овој групацији, улога електронских медија је незамењива. 

Годинама се бавите овим питањима. Да ли можете направити неку ранг листу највећих медијских проблема?

Сви проблеми у медијима делују на квалитет медија, и то често у садејству. Ако би требало да направим неку ранг-листу она би била:  1) неадекватна законска решења, 2) нетранспарентно власништво, 3) нејасни токови новца, 4) недовољно јака и ефикасна струковна удружења, 5) непоштовање кодекса, 6) таблоидизација, како медија тако и друштва.

Ви сте по професији љекар. Хирург. Претпостављам да сте о медијима раније знали колико и просјечни конзумент. Шта вас је ово искуство рада у Савету за борбу против корупције научилио?

Ја јесам по професији професор Медицинског факултета у Београду, лекар и хирург. У току свог школовања провео сам доста година у иностранству. Гостујући професор сам на неким значајним универзитетима и почасни доктор наука. Одржао сам више од 150 предавања у иностранству по позиву и писао поглавља у најзначајнијим светским уџбеницима. Ово наглашавам зато што из тога јасно проистиче да сам претходних деценија био суочен са разним људима, срединама и информисао се из различитих извора. Потпуно сте у праву да сам медије гледао са стране „конзумента“, али „квалификованог конзумента“ јер сам имао информисање са више страна. Радећи у Савету са Верицом Бараћ и другим члановима Савета, одлучио сам да медије погледам и „са оне друге стране“ и то да видим шта их чини онаквим какви јесу и због чега је информисаност онаква каква јесте. Није нам се свидело оно шта смо видели. Кренули смо да пишемо извештаје. У Савету има људи који се веома озбиљно баве медијима. Ускоро ћемо објавити и следећи извештај о медијима који ће испратити ситуацију у 2015. години. Увек имамо пред собом девизу: „Без слободних и квалитетних медија нема ни слободних избора“.