Извор: ЦИНС

Аутор: Ивана Јеремић

Политичари преко медија преносе поруке у којима унапред означавају кривце и на тај начин поручују судовима и тужилаштвима шта у одређеним поступцима треба да раде, док у јавности стварају привид да је случај решен. Судије и тужиоци су већ застрашени после неуспеле реформе судства 2009. године 

На конференцији за медије на којој је у јуну 2014. године најавио смену четири начелника полицијских управа, премијер Србије Александар Вучић означио је Драгослава Космајца као “највећег нарко дилера у Србији”. Вучић је тада рекао да је реч о особи чије име нико не сме да изговори и да је свима већ познато за везе Космајца и припадника полицијских и других служби.

 Новембра те године Космајац је ухапшен, али не због трговине дрогом већ због сумње о пореској утаји, злоупотреби положаја подстрекавањем, превари, противправном заузимању земљишта и фалсификовању исправе. У неким медијима су га чак прозвали “српским Ал Капонеом”.

 У јесен 2015. године, Више јавно тужилаштво у Београду оптужило га је да је незаконито постао власник парцеле од око 7,5 ари. Оптужница је враћена на допуну и прошлог месеца поново подигнута, али још није потврђена. Друга оптужница, из маја ове године, Космајца терети да је утајио око 4.000 евра пореза, али је истог месеца одбијена јер је Први основни суд у Београду утврдио да је реч о могућем прекршају, а не о кривичном делу. Прво основно јавно тужилаштво жалило се на ову одлуку.

 Случај Драгослава Космајца није једини пример из протеклих година када су највиши државни функционери из ранијих и актуелне власти најављивали хапшења, прејудицирали исходе истрага и давали оцене да је учињен нови велики корак у борби против корупције и организованог криминала. Резултати, за сада, углавном нису у складу с најавама.

  Без правоснажних пресуда за спорне приватизације

О случајевима такозване '24 спорне приватизације' и продаје предузећа у државном власништву представници власти су често говорили као да су већ окончани. Према подацима с краја маја, Тужилаштво за организовани криминал је у четири случаја утврдило да није почињено кривично дело, док су остале углавном још биле у фази истраге. Ни у једном од предмета није донета правоснажна пресуда, а почело је тек пет суђења.

Осећа се страх

 У полицијској акцији “Резач” из децембра 2015. године ухапшено је 80 особа, међу којима и бивши министар пољопривреде Слободан Милосављевић са сарадницима, због сумње да су државу оштетили за око 7,8 милијарди динара. До краја фебруара сви ухапшени су пуштени из притвора, а МУП је до средине јуна против 93 особе поднео 17 кривичних пријава.

Након ове акције, министар унутрашњих пословаНебојша Стефановић, рекао је да су докази врло чврсто и темељно прикупљани „да се сутра опет не би дешавало као некада у прошлости да се размишља о томе да ли постоје довољно добри докази, да ли ће они бити ослобођени, да ли ће против њих бити поднете оптужнице или ће то све пасти.“

 На конференцији за новинаре је изјавио и да је после опсежне истраге прикупљено довољно доказа и да очекује „да ће тужилаштва и надлежни судови урадити добро свој посао у наставку кривичног поступка и да ћемо имати све пресуде“.

 Министар Стефановић није пристао да разговара са новинарком Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС).

 Изјаве политичара и функционера стављају терет на тужилаштва и судове који треба да поступају у предметима у којима је кривац већ означен и у јавности постоји привид да је случај већ решен.

 Слађанка Милошевић, председница Синдиката правосуђа Србије, каже да када изостане очекивани исход, ствара се мишљење како су тужилаштво и суд корумпирани, а да је полиција одрадила свој посао. Она објашњава да је правило да тужилаштво даје налог полицији за прикупљање података, али да може да поступа само по ономе што полиција наведе у кривичним пријавама.

 Горан Илић, заменик Републичког јавног тужиоца, каже да је проблематично када хапшења најављује министар и да то одаје утисак да је све мотивисано политичким разлозима, иако најчешће није тако.

 “Оног тренутка када тужилац преузме руковођење поступком, министар чак нема ни сазнања нити би смео да има сазнања о току поступка, осим у ситуацији када постоји притужба тужиоца на непоступање полицајца”, објашњава Илић.

 У Извештају о стању у правосуђу из марта 2016. године Савет за борбу против корупције је као један од највећих проблема издвојио притиске на тужиоце и судије који преко изјава политичара добијају упутства и упозорења шта морају да раде.

 У недавно објављеном годишњем извештају Заштитника грађана Саше Јанковића, такође се наводи како постоји “снажна перцепција, коју је тешко материјално документовати, да су судска и тужилачка функција под снажним утицајем политичке власти”.

Савет и Заштитник грађана као пример наводе бившег председника Специјалног суда у БеоградуВладимира Вучинића који је председавао судским већем у поступку против Мирослава Мишковића. Након одлуке да привремено врати пасош Мишковићу, Вучинић је доживео бројне притиске, због чега је на крају прешао у адвокате.

Вучинић за ЦИНС каже да би поново донео исту одлуку и да се водио законом и начелом претпоставке невиности. Не крије разочарење што га је веома мало колега подржало, додајући да је то можда била прилика да се покаже интегритет.

 „Мислим да постоји страх. То треба рећи јавно. Осећа се“, каже Вучинић.

Медији као преносилац порука власти

Мирослав Мишковић је данима био на насловницама таблоида и политичари су га често наводили као пример борбе против корупције. У јуну је неправоснажно осуђен на пет година затвора због помагања сину Марку у утаји пореза, али је ослобођен оптужбе за корупцију, односно, злоупотребу положаја.
 Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду, каже да медији некритички преносе ставове јаких политичких фигура о томе како треба да изгледа одређени судски поступак, а правосуђе је понекад подложно тој врсти притисака.

 “Медији су већ дуго времена главни преносилац порука извршне власти свима осталима о томе како треба да се владају, па и како треба да одлучују. (...) Да са ове друге стране нема довољно подложног судства и тужилаштва да прими такве инструкције, не би то било тако једноставно”, додаје Мајић.
 Према речима Владимира Вучинића, званичници уопште немају овлашћења да коментаришу поступке који су тек на почетку:

 „Све те изјаве, посебно ако долазе од челних људи у овој држави, свакако да могу да утичу на свакога ко дође у додир са тим предметом: од полиције, тужилаштва, па на крају суда.“

Деценијска истрага без потврђене оптужнице

Против Богољуба Карића, који је у бекству, већ деценију се воде истраге због сумњи да је злоупотребио положај и нанео штету компанији Мобтел, у којој је држава била један од сувласника. Оптужница до данас није потврђена, а Виши београдски суд је последњу, измењену, у априлу вратио Вишем јавном тужилаштву да донесе наредбу о допуни истраге. 

Заменик тужиоца у Трећем основном тужилаштву у Београду Ненад Стефановић објашњава да неки поступци могу да буду и убрзани захваљујући притисцима јавности.

 “Ови предмети где немате притисак јавности и немате притисак толико медија, осим адвоката којима се стварно жури, то су предмети које не знам како ће се (завршити)”, каже Стефановић.

 ЦИНС је недавно објавио истраживање које показује да велики број суђења у кривичним поступцима траје предуго, а често их прате одлагања рочишта, недоласци сведока и измене оптужница. На крају 2015. године, на свим првостепеним судовима у Србији чак 583 суђења за кривична дела су трајала дуже од десет година.

 Када суђења за корупцију коначно и буду окончана, казне су углавном условне, а према прикупљеним подацима од 2013. до краја 2015. године, више од пола пресуда су биле ослобађајуће и одбијајуће.

На важна места долазе људи по вољи политике
 

Осим кроз поруке у медијима, политика на правосуђе утиче и избором носилаца правосудних функција. Још трају последице неуспеле реформе правосуђа из 2009. године, коју је водила тадашња министарка правде Снежана Маловић, када је отпуштен велики број судија и тужилаца.
 Већина судија који су тада одлуком Високог савета судства остали без функције, тужили су државу и један део њих већ је добио надокнаду за време које су незаконито провели без посла.

 Кривична пријава због наводне злоупотребе службеног положаја приликом реформе правосуђа и тада процењене штете од 1,5 милијарди динара поднета је против чланова Високог савета судства, али је одбачена у децембру 2014. године. Штета нанета државном буџету никад није утврђена.

 Тужилац Ненад Стефановић каже да се од 2009. и 2010. године у тужилачку организацију и судску власт увукао страх од тога да увек може нека извршна власт да их промени.

 Слађанка Милошевић из Синдиката правосуђа каже да су тужиоци и судије и данас заплашени неуспелом реформом и да је проблем што нико није одговарао за пропусте:

 “Они тако заплашени и шапате политичара ослушкују”.

 Јавне тужиоце формално предлаже Влада Србије, којој део кандидата предлаже Државно веће тужилаца, а бира их Скупштина.

 Тужилац Горан Илић каже да је избор тужилаца пропусни канал за притисак политике на тужилаштво и да се бирају политичким процесом.

 “Нико ко није по вољи актуелној или свакој другој власти не може да дође на неко важно место у јавном тужилаштву”, каже Илић и додаје да кад се то има у виду, другачије врсте директних притисака и нису потребне „будући да на важна места долазе људи који су по вољи политике”.