Прешло нам је у навику да се о корупцији више говори него што се она отклања. То што се она не смањује разумљиво је кад се зна да је постала важан део начина живота свих посткомунистичких држава, свих земаља у транзицији. У њима се корупција и очекивала, а сада се просто подразумева малтене као историјска нужност. Неповољна је околност што ова опасна појава још није постала стална професионална преокупација протагониста правне државе и носилаца јавних овлашћења, посебно тужилаца, судија или полиције. То је и разлог што им у овом часу ваља придати велики значај и сматрати их незамењивом друштвеном снагом у обуздавању корупције као опасне и свудприсутне појаве.

Непосредни подстицај за овај текст је недавни Извештај о стању у правосуђу владиног Савета за борбу против корупције у коме се поново и поново обзнањује велики утицај извршне власти на рад правосуђа, што у великој мери утиче на понашање судија у нескладу са судијским кодексом. Савет је и раније тражио да се престане са увреженом навиком да прво политичари у медијима говоре о кривичним делима одређених лица, па се онда појављује министар унутрашњих послова, који саопштава да су та лица ухапшена. То је већ опште место. И замислите, тек тада се укључује тужилаштво. И зна се, такво понашање политичара се наставља. Свакако, делује шокантно да Влада није прихватила примедбу свога Савета да престане са кршењем претпоставке невиности. Кад то чини први човек извршне власти, онда нема разлога чудити се што је жута штампа, и њени електронски савезници, спремна да због сензационализма и тиража или гледаности - претпоставку невиности учини непостојећом.