Извор: ЦИНС
Аутор: Анђела Миливојевић

Агенција је по пријави ипак покренула поступак против Стаменковића и касније је утврђено је да је "интересно погодовао себи и повезаним лицима и тако довео у сумњу поверење грађана у савесно и одговорно вршење јавне функције.“ Кажњен је јавним објављивањем препоруке за разрешење са функције, у новембру 2015. године.

Стаменковић је остао председник Општине Бабушница, јер скупштина општине у три наврата није имала кворум да одлучи о предлогу за његово разрешење - иако је и сам Стаменковић поднео предлог за своју оставку.

Тако је седница скупштине од 14. априла почела уз присуство 35 од 37 одборника. После расправе о оставци Стаменковића, било је присутно само њих 6, а након петнаестоминутне паузе - 4 одборника, што није било довољно за доношење одлуке. Слично се догодило и на седницама 22. априла и 5. маја.

Ово је само један од десетина случајева у којима је Агенција за борбу против корупције утврдила да су јавни функционери били у сукобу интереса и донела препоруку за разрешење – а која није спроведена у пракси.

 "Оваквим поступањем појединих органа се политичка воља стављала изнад права. Ако се политичка већина својим одлукама ставља изнад неког правног решења, онда та већина може изгласати било шта само зато што је већина“, каже Татјана Бабић, директорка Агенције.

Стаменковић није одговорио на позиве Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) за разговор. Агенција је против њега поднела и кривичну пријаву због сумње у злоупотребу службеног положаја.

Нови Закон о Агенцији за борбу против корупције, који би Агенцији могао донети већа овлашћења, укључујући и обавезујуће одлуке о разрешењу, требало је да буде готов пре више од две године. Ипак, рокови су продужавани барем три пута, па ће доношење закона морати да сачека нови скупштински сазив.

Радомир Илић, државни секретар у Министарству правде каже да није важно када се закон донесе него да буде квалитетан: „Боље да и Агенција и Министарство 100% стану иза овог закона и онда нема никаквих мањкавости у његовој примени.“

Немања Ненадић, програмски директор организацијеТранспарентност Србија каже да се основни стратешки документи за сузбијање корупције - Национална стратегија и Акциони план за борбу против корупције - не спроводе доследно. Притом, нема одговорности за кршење прописаних рокова и обавеза, међу којима је и доношење новог закона о Агенцији за борбу против корупције.

Строжа контрола функционера

Једна од начешће изговараних порука у последња два сазива Владе Србије била је да борба против корупције није само прича, већ да је прате конкретни кораци. Влада на челу са Ивицом Дачићем донела је Националну стратегију за борбу против корупције за период од 2013. до 2018. године, као и акциони план за њено спровођење.

Једна од тачака Стратегије била је доношење измена Закона о Агенцији за борбу против корупције, која као независно тело контролише финансирање политичких странака, имовину функционера, њихове приватне бизнисе и сукоб интереса при обављању јавне функције.

За рад на овом закону још 2013. године било је задужено Министарство правде коме је дато 12 месеци да припреми нацрт и пошаље га Влади на разматрање. Рок је истекао средином 2014. године, а до тада није формирана ни радна група која би почела рад на нацрту закона.

Због кашњења, Агенција је у јулу 2014. Министарству правде поднела Инцијативу за доношење новог закона и написала модел по коме би радна група могла да уради нацрт.

Због проблема на које је наилазила радећи по важећем закону, Агенција између осталог предлаже да препоруке за разрешење функционера уместо саветодавне постану обавезујуће: функционери не би могли да остану на радном месту ако Агенција утврди да су у сукобу интереса или обављају више функција.

"Ако имате једну скупштину града која три пута, у случају три функционера, одбија да разреши функционере за које је утврђено да су били у сукобу интереса и то без образложења (...) морате предложити да ваша препорука не буде само препорука којом ће се други орган позвати да ради свој посао, већ да та препорука добије обавезујући карактер", каже за ЦИНС Бабић.

Такође, Агенција је тражила да се, осим код супружника и малолетне деце функционера, проверава имовина њихових родитеља и пунолетне деце. Проверавала би се и тачност података у извештајима о примањима и имовини, уз обавезу банака да доставе податке о рачунима и пословима функционера.

„Све што смо предложили има за циљ да повећа нашу ефикасност у спречавању и сузбијању корупције и у заштити јавног интереса“, каже Бабић.

Према речима Радомира Илића, државног секретара Министарства правде, министарство је сагласно по питању начина дефинисања сукоба интереса, имовинских карата функционера и приступа базама података.

Неслагање постоји око обавезујућих одлука Агенције јер, како каже Илић, тај предлог даје могућност Агенцији да задире у политички систем и могућност да изазове кризу владе уколико дође до смене министра. Додаје да јесте проблематично што се до сада, препоруке за разрешење нису уопште поштовале.

Одуговлачење са усвајањем закона

У септембру 2014. године министар правде Никола Селаковић је изјављивао да није задовољан реализовањем мера из Акционог плана за спровођење Стратегије и да "антикорупцијских тела у Србији има много, али ипак изостају резултати."

Ситуацију је додатно закомпликовало што је скоро месец дана након тога Агенција покренула поступак против Селаковића због сукоба интереса јер је учестовао у избору једног саветника из министарства правде за судију, а другог за тужиоца. Министар је због овог поступка, који до данас није завршен, јавно критиковао рад Агенције.

Пред крај 2014. године Министарство правде је написало Акциони план за поглавље 23 приступних преговора за чланство у Европској унији. Њиме је поново одложен рок за доношење закона – до првог квартала 2015. године.

У јануару 2015. године министар Селаковић доноси одлуку о формирању радне групе која ће радити на предлогу закона. Међу члановима су представници Агенције и Савета за борбу против корупције, Министарства правде, Прекршајног суда у Београду, Републичког јавног тужилаштва и Транспарентност Србија.

Иако је ово тело имало преко 20 састанака, током 2015. још увек није готов предлог закона који би ишао на јавну расправу. Ново продужење рока за усвајање закона уследило је у децембру 2015, годишњим планом рада Владе Србије у коме је наведено да ће до јуна 2016. бити урађен предлог закона.

Коначном верзијом Акционог плана за поглавље 23 у приступању ЕУ, из априла 2016. године, рок је још једном продужен, за другу половину ове године.

Радомир Илић из Министарства правде каже да спори рад радне групе није одговорност само министарства јер је председавање групом поверено директорки Агенције.

Директорка Агенције Бабић каже да је група од старта имала органичења у раду, пре свега због броја чланова, којих је чак 17, па су састанци често одлагани због недостатка кворума.

Немања Ненадић, који је и члан радне групе, каже да је један од разлога за кашњење у вези са генералним односом извршне власти према независним органима, међу којима је и Агенција, „који је еволуирао од подршке пре 4-5 година, до сталних сумњичења и третирања као непријатеља.“

Ненадић објашњава да је усвајање новог закона осетљиво јер је тешко осмислити решења која неће уздрмати цео поредак, па би се могао наћи прегршт разлога за одуговлачење „али је оволико трајање ипак директно узроковано разлозима политичке природе и неке врсте ‘одмеравања снага'.“

На велико кашњење са изменама Закона о Агенцији указао је и извештај Европске комисије о напретку Србије за 2015. годину. Борба против корупције једна је од најлошије оцењених области, а доношење Закона о Агенцији је наведено као нешто што Србија мора што пре урадити.

Извештаји Савета никоме не требају

Агенција за борбу против корупције није једино антикорупционо тело које има проблеме у раду и наилази на ингорисање институција. Савет за борбу против корупције од свог оснивања 2001. године непрестано указује на корупцију у различитим друштвеним областима и институцијама али по њиховим извештајима се споро поступа, а на њихове захтеве Влада се не оглашава.

„Ни на један извештај није било реакције... Никада нас премијер није позвао, а небројано пута смо тражили састанке (...) Као да не постојимо, као да га није брига да ли радимо“, каже Василић.

Већ скоро две године Савет ради у непотпуном чланству јер Влада не одговара на њихове захтеве за попуњавање чланова.

„Може се са сигурношћу тврдити да је неизбор недостајућих чланова директна последица одсуства подршке за ове институције, односно реакција власти на њихове критичке осврте“, каже Ненадић.

Извештаји Савета о 24 спорна случаја приватизације и продаје предузећа у државном власништву постали су услов за приступање Србије ЕУ од 2011. године и последње две владе су најављивале да ће ови случајеви бити брзо решени.

Међутим, према истраживању ЦИНС-а из 2015. године, од 24 случаја ни у једном није донета пресуда, а само у пет предмета је почело суђење. У међувремену, након годину дана, за још један случај је достављен нацрт оптужнице Вишем јавном тужилаштву у Београду, док се остали налазе у истрази.

Национална стратегија за борбу против корупције

Национална стратегија за борбу против корупције састоји се од 10 области у оквиру којих се до 2018. године морају решити проблеми који потенцијално могу да изазову корупцију. Те области су: политичке активности које подразумевају измене низа закона, јавне финансије, јавни расходи, приватизација, правосуђе, полиција, медији итд.

 Савет за борбу против корупције је задужен за праћење рада на Стратегији. Према њихова три досадашња извештаја, највећи проблеми у спорој имплементацији стратегије су недовољни финансијски ресурси и мали број запослених који раде на овим пословима, као и нејасни рокови, кашњење у усвајању или измени закона и слаба комуникација међу институцијама.

 Јелисавета Василић, чланица Савета каже да нема политичке воље да се бори против корупције: „Стратегија је један од многих закона који је остао празно слово на папиру.“