Извор: Пешчаник
Аутор: Златко Минић


На примедбе из извештаја Савета за борбу против корупције о стању у правосуђу из марта 2016, који је представљен тек сада, после избора, Министарство правде одговорило је у препознатљиво бахатом маниру – неће да коментарише замерке већ објављује “10 резултата” свог рада.

Ти резултати (10 теза као противтежа извештају од 27 страна) могли би се детаљно, појединачно анализирати, али питање је да ли такав арогантан, готово понижавајући одговор завређује анализу. Можда само треба указати на то да су неки од резултата слово на папиру које није имало ефекте у пракси. На пример: усвојен је Закон о заштити узбуњивача, са решењима које је добар део стручне јавности оспоравао, а нисмо чули да је захваљујући узбуњивању порастао број пријављених случајева корупције; усвојена је Стратегија истрага финансијског криминала, али ни после готово годину дана није усвојен закон који треба да омогући да се стратегија примени; завршен је Акциони план за преговарачко Поглавље 23 – крајем априла је усвојен текст са мноштвомнедостатка, који садржи готово 60 активности предвиђених за прошлост.

Неки од резултата су појединачна решења, можда значајна и ефикасна за решавање проблема у одређеној области (на пример – уведен је нови електронски систем превенције насиља у породици), али не представљају одговор на суштинске, темељне проблеме на које указује Савет. Као што ни 44.000 м2 уређеног простора у 27 објеката правосудних органа широм Србије неће створити независно правосуђе.

Ти “резултати”, стављени уз бок примедбама Савета, делују бурлескно. Као да вам је неко добронамерно указао на то да темељи куће тону, да се кров урушава, на зиду је пукотина, а ви раздрагано одговарате да сте стан на другом спрату окречили у боју кајсије, да сте купили предивну софу, уградили интерфон и саставили списак станара.

Апсурдност овог “дијалога” Министарства, односно Владе, и “њеног” Савета најбоље се уочава када се 10 насумично одабраних замерки Савета сложи уз 10 одговора (односно “резултата”) Министарства:

1. Савет констатује да реформа није дала резултате (и даље огроман број нерешених предмета), да број судова и тужилаштава не омогућава равномерну доступност правосудних институција и као што мрежа правосудних институција није утврђена на основу објективних мерила исто тако ни број носилаца правосудних функција није утврђен на основу објективних мерила.

Министарство саопштава: Уређено је 44.000 м2 простора у 27 објеката правосудних органа широм Србије.

2. Савет: Стање у правосуђу веома је лоше и то не само због суђења у неразумном року него и због енормног броја закона који се веома често мењају, који не прате живот, а које судије морају да примењују.

Министарство: Усвојен је Закон о заштити узбуњивача и почела је његова примена.

3. Савет: Тужиоци су увођењем тужилачке истраге добили део раније судске надлежности (истрага), и то са широм аутономијом поступања него што је то постојало у ранијем судском истражном поступку. Али уз судијску надлежност им није дата независност, која је предуслов омогућавања квалитетног и законитог рада. Чињеница је да је у овом моменту према начину избора и унутрашњој организацији тужилаштво зависно од извршене власти и да само декларативна самосталност тужилаца не обезбеђује довољне гаранције ни тужиоцима, ни окривљенима.

Министарство: Усвојена је Стратегија истрага финансијског криминала.

4. Савет: Примери законских одредби које ускраћују остварење правде

Закон о прекршајима ускраћује права прекршајно кажњених лица тако што се свим прекршајно кажњеним онемогућава остварење других права, и то издавање дозвола и уверења, регистрација возила, регистрација фирме итд., ако нису платили новчану казну или трошкове прекршајног поступка, што у смислу члана 336 наведеног закона представља додатну санкцију за све оне који не плате новчану казну и трошкове поступка.

Изменом Закона о кривичном посупку оштећенима је онемогућен приступ суду у случајевима када тужилаштво одбије да поступа по кривичној пријави, односно није омогућено оштећеним да преузму поступак гоњења ако то тужилаштво одбије.

У члану 228 Кривичног законика фактички је предвиђен дужнички затвор. Споран је став 1 који каже да свако ко користи дебитну платну картицу за коју нема покриће или користи кредитну картицу за коју не обезбеђује покриће у уговореном року, и ако на тај начин прибави корист преко 10.000 динара, може бити кажњен казном затвора до три године. Суштински проблем је што се нигде не спомиње намера да се злоупотреби картица или чек. Оваква формулација је у супротности са чланом 1 Протокола 4 Европске конвенције о људским правима.

Министарство: Усвојен је и почео да се примењује нови Закон о извршењу и обезбеђењу.

5. Савет: Правосуђе још увек нема свој буџет потпуно одвојен од буџета извршне власти па се не може говорити о независности, самосталности и равноправности судске власти у односу на извршну и законодавну, односно о самосталности тужилаштва. Да би се омогућило независно правосуђе оно мора да има одвојени буџет за рад судова као и одвојени буџет за рад тужилаштва. Не само одвојене алокације средстава већ потпуна аутономија у располагању средствима мора бити пренета како на ВСС за буџет намењен судској власти тако и на ДВТ за буџет намењен раду тужилаштва.

Министарство: Повећана је наплата судских такси за 30 одсто у прва три месеца 2016. године у односу на исти период прошле године.

6. Савет: Покушај ефикаснијег суђења је учињен и доношењем Закона о заштити права на суђење у разумном року, за шта Савет сматра да је то добро. Међутим Савет сматра да су неке одредбе овог закона угрозиле независност судија, као и право судија на приступ праву и правди када се расправља о њиховом раду, односно да је начелу ефикасности и заштити права на суђење у разумном року дата предност у односу на независност судија и самосталност тужилаца.

Овим Законом председници судова добили су неограничена права одлучивања у поступку у коме не учествује судећи судија.

Законом нису јасно одређена мерила на основу којих се врши процена да ли је дошло до кршења права на правично суђење. Ово значи да је остављено председнику суда да сам утврђује та мерила без учешћа судије, односно поступајућег тужиоца. Судија не само да у овом делу поступка не учествује (само даје писани извештај) него када председник одлуком утврди да је извршено кршење права на суђење у разумном року, судија односно тужилац нема право на правни лек иако се ради о његовом раду за који судија или тужилац по закону могу да одговарају за штету, по основу регресне одговорности.

Закон дозвољава хијерархијску подређеност судије у односу на председника суда (противно члану 149 ст. 2 Устава), што је дозвољено код тужилаца и то само унутар тужилачког система, али не и за судије.

Министарство: Усвојен је и почела је примена Закона о заштити права на суђење у разумном року.

7. Савет: Уставом није довољно опредељено да ли је Уставни суд самосталан и независан орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе.

Уставни суд је према последњим јавно објављеним подацима у 2013. години у раду имао укупно 24.791 предмет, од чега су 96 одсто предмети уставних жалби, док су свега нешто више од 4 одсто (1.036 предмета, који обухватају и 45 предмета по жалбама неизабраних судија, јавних тужилаца и њихових заменика) били предмети из осталих надлежности Уставног суда. Са толиким бројем предмета у раду и са свега 15 судија практично није ни могуће очекивати од Уставног суда да ради ажурно и ефикасно.

Међутим, од неажурности већи је проблем несамосталности и зависности овог суда од власти. У Уставу је изричито предвиђено да је овај суд самосталан и независан, међутим начин избора судија не обезбеђује ни самосталност ни независност. Кроз седам конкретних случајева Савет је указао на зависност у одлучивању Уставног суда.

Министарство: Током 2015. године повећан је број извршених алтернативних кривичних санкција за 167 процената.

8. Савет: Организационо устројство Правосудне академије онемогућава суштинску независност те институције, а недостатак квалитетних мерила за избор ментора онемогућава стручни рад, чему је Савет и раније посветио пажњу у Извештају о реформи правосуђа из 2012. године. Правосудна академија је материјално неопремљена, недостају јој просторни и кадровски капацитети, и ослања се на помоћ међународне заједнице и донатора. Буџетска издвајања за правосудну академију се неадекватно планирају. Савет сматра да Правосудна академија није стручна да планира сама свој рад у односу на стручне обуке и да улога ВСС и ДВТ на том пољу мора бити много озбиљнија него до сада.

Министарство: Уведен је нови електронски систем превенције насиља у породици, као и нови уређај који ће у будућности бити коришћен за обавезну меру лечења од алкохолизма у случајевима кућног притвора и кућног затвора, што представља надоградњу система алтернативних санкција.

9. Савет: Забрињава податак што 25 одсто судија, 33 одсто тужилаца и око 60 одсто адвоката имају утисак да судије и тужиоци нису независни односно самостални.

Савет је у свим својим рефератима о правосуђу скретао пажњу на кршење презумције невиности од стране чланова Владе, и о проблемима које тужиоци и судије имају због таквог понашања. Савет је тражио да се престане са праксом да прво политичари у медијима говоре о кривичним делима одређених лица, па да се онда појављује министар унутрашњих послова који саопштава да су та лица ухапшена и да се тек потом у причу укључује тужилаштво.

Такво понашање политичара је настављено. Влада није прихватила примедбу Савета да се престане са кршењем претпоставке невиности од стране премијера и других политичара, због чега је Савет и даље наставио да прати иступање чланова Владе у медијима како би се утврдило да ли је кршење претпоставке невиности мање него раније.

Савет је пратио изјаве политичара и утврдио је да су утицај политичара на правосуђе и кршење претпоставке невиности настављени у истој мери као и раније.

Примери утицаја политичара на правосуђе су када премијер назива Мирослава Мишковића криминалцем, када Драгослава Космајца назива највећим нарко дилером иако још није ни започео кривични поступак; говори о људима који ће се хапсити као опасни криминалци; о Синиши Малом који није ни за шта крив, није био власник станова нити је куповао станове у Бугарској, да је његов потпис „фалсификат“ ослобађајући га од сваке кривице и одговорности; о хеликоптеру када за пад каже да нико није крив, односно да није било кривице у поступку министара ни генерала чиме их унапред ескулпира од сваке одговорности. Савет је пратио изјаве политичара и нашао је да политичари коментаришу предмете у којима поступа правосуђе, премијер најављује жестоке акције, министар унутрашњих послова оцењује доказе као веома снажне, квалификују се дела као злоупотребе, полиграфска тестирања се представљају као најбитнији доказ истражних органа. Савет на овом месту не може набројати све случајеве, јер их има превише.

Када се утврди постојање таквог понашања политичара поставља се питање да ли судије и тужиоци могу да остану потпуно по страни од таквих прича које представљају суи генерис захтеве политичара да се поступак против именованих лица води, јер их политичари називају и виде као криминалце, пљачкаше, нарко дилере. Свака таква изјава представља упуство и упозорење шта и како тужиоци и судије морају да раде да би задовољили оне из извршне власти од којих им зависи егзистенција. (Савет анализира и случај судије Вучинића, те случај Андреја Вучића.)

Министарство: Број предмета који се против Републике Србије воде пред Европским судом за људска права у Стразбуру, смањен је за 91 одсто у периоду 2014-2016.

10. Савет: Правосуђе није ојачано кроз укидање чланства по положају у ВСС и ДВТ, па чак ни њиховог права гласа што не подразумева измену Устава; коначан избор чланова ВСС и ДВТ није пребачен са Народне скупштине на носиоце судијских и тужилачких функција; први избор на функцију судије и заменика јавних тужилаца није пренет са парламента на ВСС и ДВТ, без укидања пробног периода; избор председника судова и јавних тужилаца није пренет на ВСС и ДВТ.

Министарство: Завршен је Акциони план за преговарачко Поглавље 23, који је позитивно оцењен од стране Европске комисије и усвојен од 27, од укупно 28 земаља чланица ЕУ.

***

После овог, ваљда је свим добронамерним грађанима јасно да су у периоду 2012-2016. постављени темељи за реформу правосуђа. Јер, сви добро знамо да је проблем у “наслеђеном стању”, те, како Министарство саопштава, “онај ко жели објективно да сагледа постојеће стање, може да закључи да је оно много боље од оног из 2012. године”. Ето, Министарство је закључило да је стање боље, не бавећи се проблемима, већ само резултатима. Отишло је корак даље од премијера, који је недавно на примедбу да много шта што је обећавао није остварено, одговорио да се он стално труди, па можда понекад нема резултата. Министарство правде каже да је “уложило велике напоре да се стање у српском правосуђу поправи” и закључује да је стање “много боље”. И да министра Селаковића прикључите на полиграф, нема сумње да би се то потврдило. Значи – нема више дискусије.