Доношење закона по хитном поступку и без јавне расправе, нетранспарентност судске праксе, неажурност правосуђа, политички утицај на независнот судства – само су неки од проблема на које је Савет указао, представљајући у понедељак у београдском Медија центру четвртиИзвештај о правосудним институцијама. Промптно је реаговало Министарство правде, у којем кажу да је, уз све проблеме, стање у правосуђу боље него до 2012.

Један у низу проблематичних аспеката које је изнео Савет за борбу против корупције јесте то што је осамдесет посто закона донтео по хитном поступку, што значи без јавне расправе. 

„Савет који је по Стратегији дужан да ставља примедбе, бар у оном делу који се односи на корупцију, не може да стигне то да уради. Јер, кад се закон појави на сајту, значи да је усвајање сутра или за два дана, а ви њега треба да проучите и да ставите примедбе. Али, и кад стигнемо све то, ми никад немамо узвратну информацију шта се десило са тим нашим примедбама“, објашњава Јелисавета Василић, чланица Савета.

Овога пута, повратна информација је стигла из Министарства правде које је реаговало саопштењем мање од сат времена након што је завршено представљање извештаја Савета. У обраћању медијима, министарство таксативно наводи остварене резултате – од увођења Закона о заштити узбуњивача до завршетка Акционог плана за преговарачко Поглавље 23 – те констатује:

„У складу са својим надлежностима, Министарство правде је у периоду од 2012. до 2016. године уложило велике напоре да се стање у српском правосуђу поправи. Министарство је свесно да је и данас стање у правосуђу далеко од оног какво грађани Србије заслужују и треба да имају, али онај ко жели објективно да сагледа постојеће стање, може да закључи да је оно много боље од оног из 2012. године.“

Но, извештај Савета показује да се политичке елите, како у овом тако и претходним режимима, мешају у рад правосуђа и јавно крше пресумпцију невиности.

„Овде су многи били судије или су то и данас, и знају шта то значи када, рецимо, председник Владе или министар прича о томе како је неко криминалац који је направио ово или оно, говори о доказима – да ли је то полиграф или нешто слично – и уопште улази у пресуђење. То је ужасно за судију“, каже Јелисавета Василић и указује на препоруке Савета у овом случају:

 „Ми смо овде дали предлог да сваки судија који сматра да је то недозвољено треба да се обрати Високом савету судства и да тражи заштиту.“

„Ако причамо о независном буџету, морамо да причамо и о финансијском управљању додељеним средствима. Јако много судова и тужилаштава је било у ситуацији да рачуни буду блокирани. Ми данас не знамо да ли су ти рачуни били блокирани зато што власт није обезбедила средства за функционисање тих судова и тужилаштава или су судови и тужилаштва заправо уговарали одређене услуге које нису биле потребне за њихов рад. Никаквих санкција и одговорности у том делу нема.“

Један од проблема је и у самом саставу суда, где седи и један број корумпираних судија, каже универзитетски професор и бивши судија др Зоран Ивошевић.

„Ми смо имали један изванредан механизам да се суд прочисти од тих људи, јер је 2010. године уведен у Закон о изменама и допунама закона о судијама могућност да се по службеној дужности преиспитује избор судија. Али, тај пропис је укинут а да никад није примењен.“

Уверен сам да стање у правосуђу не би било оволико катастрофално да саме судије више држе до свог достојанства, каже др Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду. Напредак у овој области могућ је променом парадигме, сматра Мајић и даје конкретан пример при избору запослених у правосуђу.

“Да убудуће, поготово кад је реч о највишим правосудним функцијама, имате комплетан снимак разговора кандидата и комисије. Да све буде доступно и да се види, прво ко су ти људи који постављају питања, а онда и ко су они који конкуришу и како они на то одговарају.Да њихове фотографије буду доступне у потпуности и да то буде у потпуности видљиво”, предлаже Мајић.

За разлику од претходног извештаја, када није било ништа урађено, овде има неких оптимистичних помака, сматрају у Савету.

„Нас је јако пријатно изненадило када смо видели да је председник Врховног суда донео Правилник о решавању старих предмета, у којем је тачно дао како и кад треба радити. Морам да кажем да је то већ дало своје резултате“, закључује Јелисавета Василић.