НА СВАКИ помен смедеревске железаре, изношење битних чињеница о закулисним радњама које се доводе у везу с продајом предузећа привилегованом купцу, актери ове операције ћуте или у појединим таблоидним гласилима тврде да то није тачно и да је реч о подметачини актуелне власти у Србији, у борби против опозиције?! Као да не постоје живи сведоци и званични документи из којих може да се види како је коначно докусурен привредни џин какав је, ипак, био “Сартид”.

Истрага о овом случају, која је започела пре десетак година, требало би коначно да одговори на сва питања, и постављена и непостављена, и да именује кривце. Поготово што према савременом схватању корупције, корист не мора увек бити у материјалном облику, јер се злоупотреба положаја врши и ради стицања политичке предности. Могуће је да су наши политичари дали привилегован положај значајном предузећу из најмоћније земље данашњице ради стицања политичке користи. Међутим, и то је ишло науштрб интереса грађана.

ВРАТИМО се извештају Савета против корупције Владе Србије у коме недвосмислено пише: “... радило се о крупној корупцији у коју су били умешани највиши представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит.”

У даљем образложењу овог случаја, Савет за борбу против корупције констатује:

“Наша земља је потписник више међународних докумената чији циљ је борба против корупције. Тако најновији документ који су представници наше државе потписали - Конвенција УН против корупције из Мексика 2003. - говори о корупцији у правосуђу, јавним предузећима, политици, али и у приватном сектору. Ипак, највише простора се придаје корупцији у државним органима, јер корупција је најраширенија тамо где постоје дискрециона овлашћења појединаца, без одговарајуће јавне контроле њиховог коришћења.”

САВЕТ за борбу против корупције је увидом у судска документа и на основу комуникације са Судом констатовао следеће чињенице које и те како могу да буду путоказ истражним органима:

“Продаја „Сартида” АД и зависних предузећа у поступку стечаја изазива основану сумњу да је у питању класичан случај корупције у који су укључени највиши органи извршне и судске власти који су злоупотребили свој положај. Они су омогућили једној страној фирми да стекне привилегован положај и тиме оствари велику противправну добит. Та фирма је свесно ушла у игру, што се види из сукцесивних корака, изражавајући наводну жељу да се помогне предузећу које се налази у великим тешкоћама, а у ствари тражећи привилегован положај чиме би остварила кључну предност у односу на потенцијалне такмаце у процесу приватизације (видети Уговор о пословно-техничкој сарадњи, Предлог стечајног управника, писмо УСС и Решење суда - Прилог 3). Они су тражили и добили нешто што им не може никад припадати у систему владавине права - заштиту извршне власти од могућих акција судске власти“.

ДОГОВОР министра Влаховића с привилегованим купцем, у који је био све време укључен премијер (Зоран Ђинђић), и који је добио потврду целе Владе и Републичког секретаријата за законодавство, изведен је на штету државе, тј. свих грађана ове земље. Према свим индикацијама, продајна цена од 21,3 милиона долара је веома ниска. Економски институт је проценио вредност само инвестираног капитала матичног предузећа “Сартид” АД на 57.645.000 долара, “Сартид - Бели лимови” на 960.000 долара и “Сартид - Лука Смедерево” на 930.000 долара, при врло рестриктивним претпоставкама.

С ОБЗИРОМ на велику заинтересованост другог по реду произвођача челика у свету, могло се очекивати да се у конкуренцији барем ова два, мада не и једино заинтересована купца постигне знатно виша цена од оне коју је проценио Економски институт. Тиме је пропуштено остваривање буџетских прихода, што грађани морају осетити кроз повећање пореских оптерећења. С друге стране, купац је ослобођен плаћања заосталих дугова (неутврђен износ, мада се у медијима спомињала сума од 1,7 милијарди долара), што ће морати грађани да исплате, уз додатну накнаду судских и осталих трошкова који неће бити занемарујући.

ПОЛИТИЧКА И ЕКОНОМСКА ШТЕТА

У ШТЕТУ која је нанета држави, тј. грађанима, треба укључити и пропуштене ефекте страних улагања. Оваква продаја је упутила јасан знак свим потенцијалним улагачима да држава није спремна да се придржава ни сопствених закона, ни преузетих обавеза, тј. исказаних обећања, а ни међународно признатих стандарда пословања, што је свакако морало да утиче на уздржаности инвеститора. У исто време, повериоци су покренули широку акцију придобијања политичке подршке у својим земљама, што се види на основу њихових писама и изјава њихових дипломатских представника. Тиме је нанета непроцењива штета политичком и економском угледу земље.