"МИРОСЛАВА МИЛЕНОВИЋ, ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1: МОЈ НАЈВЕЋИ ПОРАЗ ЈЕ ИСТРАГА О КИПАРСКОМ НОВЦУ"

14. март 2016

Извор: Маглочистач

Аутор: Мирана Дмитровић

 

Тренутно је у Саудијској Арабији. До јуче је била у Киргистану, након што се вратила из Шпаније. Свугде са истим задатком – да обучава припаднике полиције, тужиоце, судије како што ефикасније да спроводе финансијске истраге ради спречавања прања новца и финансирања тероризма. И док у гостујућим државама њену стручност нико не доводи у питање, код куће је то тема број један. Зато најпре о биографији Мирославе Миленовић: након 3. разреда београдске Математичке гимназије, уписује Геофизику на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, коју завршава са 20 година; како јој се интересовања развијају у другом правцу, сертификује се за рачуновођу, а потом и за овлашћеног рачуновођу; 1989. региструје канцеларију Миленовић, која се бави пружањем књиговодствених услуга, а која је активна и данас; прелази да ради у Прице Wатерхоусе Цооперс, међународну фирму специјализовану за ревизију, рачуноводство, порески консалтинг, где се континуирано усавршава за истраживање проневера и форензику; уписује 2004. године специјалистичке студије на Факултету политичких наука, и стиче звање специјалисте за борбу против организованог криминала и тероризма; наредне, 2005. године, у САД се сертификује за овлашћеног истраживача проневера; чланица је бројних професионалних удружења и агенција; између осталног, експерт је Канцеларије Уједињених нација за илегални промет дроге и криминал; у Србији је највише препозната као чланица Савета за борбу против корупције, а зашто је због овог свог ангажмана и нападана, одговор се чита између следећих редова.

MIROSLAVA MILENOVIĆ, DRŽAVNI NEPRIJATELJ BROJ 1: MOJ NAJVEĆI PORAZ JE ISTRAGA O KIPARSKOM NOVCU 

По струци сте форензични рачуновођа. Звучи прилично застрашујуће. Како са том струком стојимо у Србији? Да ли имамо едукованих кадрова? 

Не, немамо. Уопште немамо форензичне рачуновође, не школујемо их, али то није ништа својствено само Србији, већ свим земљама у овом окружењу. Бити форензични рачуновођа, значи прво бити рачуновођа. Неопходно је јако добро познавање рачуноводства, а онда следи надградња: познавање законских прописа, пре свега, Кривичног закона и Закона о кривичном поступку, затим препознавање и спровођење истражних радњи. Значи, то је једно мултидисциплинарно занимање. Ја сам имала ту срећу да – док сам радила у Прице Wатерхоусе Цооперс-у – прођем обуке и у Великој Британији и у САД, те тако постанем сертификована у САД као овлашћени истраживач проневера. После тога је долазила само надградња онога што данас радим. Негде од 2005. године, америчко Министарство правде ме је позајмљивало нашем тужилаштву, тако да сам радила са специјалним тужиоцем за организовани криминал на предметима озбиљних и тешких случајева финансијског криминала. И то је оно чиме се бавим последњих 10 година. Креирам и спроводим тренинге полиције, тужилаштава и судија широм света у сврху постизања бољих и ефектнијих финансијских истрага ради спречавања прања новца и финансирања тероризма. То је мој главни посао. Једна сам од оних која је, ето, као форензични рачуновођа учествовала у писању предлога закона за спровођење финансијских истрага и истрага финансијског криминала, међутим, то је остало мртво слово на папиру и, ето, ако у овом моменту помажем земљама широм света да имају ефикасније финансијске истраге, овде у Србији је то још на нивоу сна. 


Какви су капацитети наше полиције, а потом и тужилаштва да се тренутно носе са случајевима које треба да истражују? 

Капацитети полиције су све бољи и бољи. Захваљујући ОЕБС-у и Влади Норвешке, траје већ две и по године један тренинг 25 полицајаца и 2 заменика специјалног тужиоца на побољшању њиховог знања и капацитета у спровођењу финансијских истрага. Са великим поносом могу да кажем да сам била ментор младим полицајцима који пролазе кроз сертификацију и овог момента могу да се похвалим да се дванаесторо њих већ сертификовало у САД, што за форензично рачуноводство, што за спречавање прања новца, што за истраживање проневера. 


Шта то конкретно значи за Србију? 

То конкретно значи да капацитети постоје. На оваквом броју сертификованих стручњака могле би да нам позавиде и многе европске земље. Дакле, наша полиција је на завидном нивоу знања, спремна је, а то што се њени капацитети не остварују у пракси, разлоге треба тражити у политичким разрачунавањима и у томе што се полиција гуши у неким политичким аферама и некомпетентном вођству. 


Када упоредите своје искуство рада у иностранству са ситуацијом овде, шта бисте рекли: где смо у односу на свет?

Шарени су примери. Блиски исток – један Мароко или Тунис, Египат, Саудијска Арабија или Кувајт, јако тешко могу да се пореде са Србијом. Ако причамо о неком другом делу света где радим, о Шпанији, Малти, Великој Британији, Аустрији – ту смо много далеко. Пре свега смо далеко од одузимања имовине стечене криминалом, од укрштања легитимних прихода и имовине коју људи поседују, и много далеко од спровођења ефикасних финансијских истрага. С друге стране, Украјина се бори са врло сличним проблемима са којима смо се ми борили негде 90-тих. Она је сада подељена земља, ратом обухваћена, с огромном корупцијом и огромним проблемима. И она ме доста подсећа на Србију из неких претходних година. Почиње сада да гради одређене антикоруптивне институције, које су тек у повоју. Хоће ли имати политичку вољу и хоће ли та политичка воља бити довољна да институције прораде и да се обрачунају са финансијским криминалом и корупцијом, остаје у следећим годинама да се види. Киргистан је земља која има врло, врло сличне проблеме с корупцијом као и овај регион. Разлика је што смо ми отишли негде мало даље у усвајању одређених закона и креирању одређених служби, како у тужилаштву тако и у полицији, али само на папиру. Заправо имамо једно потпуно растурено и неефикасно правосуђе које једноставно није способно да процесуира кривична дела. Полиција је у овом моменту довољно стручна да може да се ухвати у коштац с тим кривичним делима и да обезбеди доказе, али политичка воља недостаје у већини случајева, а чак и ако би се та политичка воља у неким случајевима у зрнцима пронашла, нажалост, када дође до суда, извргава се потпуном бесмислу. Ми морамо то правосуђе које је потпуно растурено да вратимо пре свега његовим истинским коренима, да правда буде достижна за обичног човека у Србији.


Да ли сте некад били у позицији, овде у Србији, да дате мито да би Вам нешто било, како се популарно каже, „завршено“? 

Не. Не. Морам да кажем, моја деца би се сада вероватно смејала, зато што имам лично велики проблем када би требало да дам неком чоколаду или кафу или тако нешто. Не. Не само што нисам, нико ми није тражио и никада нисмо дошли у ту ситуацију. Знате, неки људи увек кажу „Их, жао ми је те и те пропуштене шансе“. Ја нисам имала пропуштене шансе, а нисам имала ни ситуацију да ми неко тражи мито. Можда изгледам превише строго да би неко тако нешто помислио. 


Неки ће рећи да је корумпираност постала, штавише, да је одувек била део вредносног система друштва у ком живимо. Дакле, реч је о ставу „Идем код лекара, морам купити 100 грама кафе или чоколаду“. Да ли је то онај први ниво где учимо како систем у ствари функционише? И како на том вредносном нивоу променити ситуацију, а да неким будућим генерацијама такав став не буде нормалан?

Ја некако имам другачији приступ томе. Разумем о чему говоримо и разумем да у неким културама постоји то да частиш некога: да одеш код фризера да се исфризираш, а онда оставиш још 100 динара бакшиша. Моја бака је Немица, ја сам од тих ствари оперисана. За мене се зна шта је цена, и ја то плаћам. Али, мислим да је јако погрешно установљавати правило једнакости, па рећи да имамо културолошки проблем зато што је народ навикао да носи 100 грама кафе или чоколаду. Оног момента када тај неко буде одбио тих 100 грама кафе или чоколаду, све ће се довести у ред за два минута. Дубоко верујем да се борба против корупције не ради одоздо, него одозго. Не можемо да поистовећујемо 100 грама кафе са милион евра. То је нешто на шта стално указујем и не пристајем на замену теза да је у једном друштву разарајућа културолошка корупција, а не корупција одозго. То они и хоће да нам покажу да ми сви заправо партиципирамо у корупцији и да је онда она друштвено прихватљива, и моја за 100 грама кафе и његова за десет милиона, да су то заправо две једнаке ствари, да смо заправо једнако криви. Дубоко се не слажем с тим. Системска корупција је она која разара друштво, и зато борба против корупције мора да иде одозго, од највиших државних чиновника и функционера. 


Долазе нам избори. Шта би, по Вама, био тест за некога ко излази пред грађане и говори о потреби борбе против корупције као делу свог програма, а да то нису само празне речи? Шта би био конкретни показатељ да неко заиста и има такву вољу, намеру, решеност?

Већ много година слушамо о борби против корупције и она је све до данас крајње декларативна. Премијер и владајућа политичка елита су дошли на власт на крилима 24 предмета Верице Бараћ и Савета за борбу против корупције, међутим, на крају смо само добили игнорисање и беспоштедну борбу против Савета за борбу против корупције и његових чланова, док 24 предмета нису завршена. Шта бих рекла? Борба против корупције без потпуне транспарентности је немогућа. То је прва ствар. Ако тога нема, онда је прича декларативна. Друга ствар је да држава мора на свим нивоима да попише своју имовину, да зна чиме располаже, а затим да процени ту имовину и да види ко се у њој налази. И треће, с обзиром на то да много дуго живимо у виртуелној Србији, много дуго гледамо најразличитије тајкуне и тајкунчиће једних и других политичких елита, неопходно је увести  и спровести закон о пореклу имовине, мада, више волим да кажем да треба да се уведе кривично дело неоснованог богаћења. Ми једанпут морамо да подвучемо ту црту и да кренемо од нуле, да знамо да ће ову Србију извући богати појединци, али појединци у приватном сектору који су своје богатство зарадили на поштен начин, а не да имамо само жртве транзиције и оне који су прелили државну имовину у своје џепове. 


За које време би се такав један оквир за довођење поретка у ред, у идеалним околностима постојања политичке воље, могао установити? 

Дубоко верујем да су промене за кратко време могуће само ако не сањамо о нереалним стварима. Не разумем шта је проблем да се попише сва имовина? Имамо толико незапосленог младог света, па то није да треба да идемо на Месец! Треба само да попишемо шта имамо. Исто тако, шта је проблем да транспарентно објављујемо уговоре у доба интернета? Шта је проблем да свако објави буџете на својим интернет страницама? То се јако брзо доводи у ред, за годину дана. А једном кад се отворе рајска врата транспарентности… Нажалост, сређивање стања у правосуђу неће моћи ићи преко ноћи. Разарано је много дуго, а оно што се разара деценијама, не може да се поправи за пет минута. 


Пуно наде полажете у грађанско друштво, у цивилни сектор. Да ли мислите да после деценија неизвесног живљења и пролазака кроз разне транзиције – политичке, економске, грађанско друштво има снаге и капацитета да изнесе промене?

Разумем летаргију, разумем да је цивилно друштво упало у једну врсту депресије, али сам потпуно сигурна да се налазимо на раскрсници када можемо или да се тргнемо и узмемо ствар у своје руке, или ћемо нестати као народ. И кад год причам о томе, увек кажем да су и веће цивилизације од нас нестајале, али да просто не могу да верујем да интелектуална елита, а пре свега грађани и грађанке немају довољно личне снаге и вере у бољи живот за своју децу, да је организовање цивилног друштва зарад решавања неких крајње локалних проблема нешто што је стварно неопходно. Не можемо довека чекати да нам неко окречи улаз, среди лифт, замени сијалицу или посади цвеће. Мало је потребно да би живели као људи. 


Шта Вам је до сада представљало највећи изазов у раду, и да ли има нешто што евентуално доживљавате као лични пораз, па да кажете „Ту нисам успела“? 

Мој највећи пораз је то што истрага о кипарском новцу никад није изашла на светлост дана. Ја сам много година потрошила на тај случај, мој је пораз јер нисам успела довољно да анимирам тужилаштво, а Србија је брутално опљачкана: пензиони фонд, здравствени фонд, читав буџет Србије је брутално опљачкан и изнешен на Кипар под велом патриотске бриге за све нас током санкција. Та истина, нажалост, није успела да добије судски епилог. Многи моји пријатељи ће рећи зашто би то био мој лични пораз, али ја некако мислим да ако профајлер, форензични рачуновођа, није успео анимирати тужиоца, вероватно нека грешка има и у њему. А изазова има јако, јако много. Један од њих је био да се латим оловке и да кренем у два велика извештаја које је Савет за борбу против корупције објавио о медијима, и то после извештаја који је радила Верица Бараћ 2011. године. Изазов је био и да схватим да се осећам безбедније у иностранству, него у Београду и да то прихватим као тактво. 


Која је цена коју сте платили због свог ангажмана? 

Освајање слободе ја сам скупо платила и свесна сам тога, али на то сам била спремна због моје деце. Мислим да они заслужују да живе у својој земљи, да буду поносни када кажу да су из Србије, а не да буду гастарбајтери из Немачке, Француске, Америке. Дубоко верујем да је бољи живот могућ у Србији и потпуно сам сигурна да је он достижан.