Извор: Радио Слободна Европа

Аутор: Бранка Тривић

"У Србији је у епицентру политичке афере поново исти архипелаг анђеоског имена – Британска девичанска острва. Опет у интересној вези са градоначелником Београда.

Новинари антикорупцијског портала КРИК открили су још једну, четврту по реду, offshore компанију на овим острвима са која је повезана са Синишом Малим.

Саговорници РСЕ оцењују да би, иако је пословање са компанијама регистрованим у егзотичним пореским рајевима легално, Србија морала контролисати порекло новца који са тих дестинација улази и у њене привредне токове.

Власништво фирме "Busby", четврте компаније са којом је повезан Синиша Мали, непознато је, али је три године након оснивања отворила представништво у Београду, а за директора 2007. године именована Марија Мали, супруга градоначелника Београда. Само месац дана по оснивању, београдско представништво "Busby" је угашено, открива КРИК.

Градоначелник одбија да јавности пружи информације о томе чиме се компанија "Busbu financial corp" бави, а премијер Србије Александар Вучић, у свом маниру, причу о четвртој offshore компанији Малог одбацује као по потпуно "бесмислену", иако је, по сопственом признању, није ни прочитао до краја.

У претходним истраживањима, новинари КРИК-а дошли су до података о offshore компанијама "Etham Invest & Finance Corp" и "Brigham Holding & Finance Inc.", које су учествовале у куповини луксузних апартмана у бугарском летовалишту "Свети Никола" на Црном мору. Истаживачи ове мреже открили су и компанију "Alessio Investment Ltd. ".

Тужилаштво би морало хитно да истражи да ли је градоначелник Београда и даље повезан са четири фирме основане на offshore дестинацијама, апелује Саша Радуловић, лидер покрета "Доста је било".

Стеван Дојчиновић

"Србија, разуме се, не може да забрани оснивање фирми у offshore зонама и пословање преко њих. Највеће светске фирме послују преко offshore компанија, али у осетљивим сферама привреде и других изузетно важних делатности она треба да буде рестриктивнија", каже за РСЕ Стеван Дојчиновић, оснивач КРИК-а, Мреже за истраживање корупције и криминала.

Дојчиновић се пита зашто се дозвољава константна пракса да у приватизационом процесу предузећа купују непознати купци са оффсхоре зона, а да држава не зна коме је продала капитална предузећа.

"Држава мора до краја инсистирати на разоткривању правог власника, али да се не направи подвала у смислу да купац као власника пријави неког адвоката, за кога се врло лако може утврдити да је адвокат, а да држава прихвати да је власник. Ви као држава не можете да укинете offshore зоне, али можете да браните неке ствари у својој земљи и на неки начин онемогућите да се у одређеним областима послује преко тих offshore дестинација и тиме спасите нека осетљива поља и пословне сфере у држави у којима децидно желимо да знамо ко су власници", упозорава Дојчиновић.

Багателна куповина

Компаније регистроване у пореским рајевима често се користе за скривање правог власника, његове имовине, а често служе за криминалне активности, сакривање новчаних трансакција, прање новца и избегавање пореза.

Такве фирме посебно су погубне по земље у развоју, о чему сведочи и недавни податак Уједињених нација да те земље сваке године губе најмање 100 милијарди долара потенцијалних пореских прихода због улагача који долазе из "пореских рајева"

Власници близу 1.400 предузећа у Србији су фирме или људи из земаља познатих по повољном пореском систему, а из најозлоглашенијих пореских рајева, земаља са "црне листе" Европске уније, потичу газде око 330 српских предузећа.

Домаћи бизнисмени блиски властима преко offshore фирми, регистрованих на туђе име, од 2000. до 2011. године куповали су багателно предузећа у Србији и на тај начин из земље изнели чак 51 милијарду долара. Овај податак је пре две године изнео Мајкл Хадсон, уредник "Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство" из Вашингтона.

Илустрација

За разлику од пљачкашке српске приватизације у којој су, углавном, домаћи тајкуни из Милошевићеве ере преко offshore фирми претходно опљачкани новац грађана Србије опрали кроз куповину домаћих предузећа, да би га онда поново изнели из земље, у Пољској се то није догодило.

Пословни бонитет фирми које су куповале пољска предузећа тамошња државна агенција је проверавала темељније него ФБИ, тако да скривени offshore пљачкаши, шпекуланти и криминалци на пољске тендере нису смели ни да се јаве. О томе сведочи и Ђорђе Ђукић, професор Економског факултета у Београду.

"Пољаци нису желели да допусте да њихове велике компаније уђу у ту зону где их купују такозвани анонимни власници јер је резон био продати компаније и то онима који ће апсолутно наставити ту активност или нешто слично оном чиме су се те компаније бавиле", наводи Ђукић.

С обзиром на изузетан значај медија за демократију, посебно је погубно то што их у Србији купују offshore компаније непознатих власника, истиче Стеван Дојчиновић.

"Мислим да је неприхватљиво да држава као што је Србија дозвољава да се у неким крупним и осетљивим делатностима, попут медијског посла, послује преко offshore фирми, а да се не познаје власник, да, дакле, имате велики медиј у Србији за који нико не зна ко му је власник; може да нагађа, али не зна. Држава ту може да уведе ограничења, може да уведе забране да се адвокати са offshore дестинација представљају као купци, док иза себе сакривају правог купца", каже Дојчиновић.

На то да је у Србији немогуће сазнати ко су власници медија јер се они обично крију иза адвоката који представљају њихове фирме у offshore зонама, подсећа и Јелисавета Василић из Савета за борбу против корупције.

Мирослав Мишковић

"Ми смо радили 2012. године извештај о медијима и тада смо, примерице, писали о 'Пресу'. Видели смо да је 'Прес' власништво неке компаније са Девичанских острва, али нисмо знали чија је та фирма. Покушали смо да уђемо у траг власнику, али то је било немогуће, да би после годину-две Мирослав Мишковић сам рекао да је власник 'Преса'. Дакле, тако смо сазнали, а сав наш претходни труд је био узалудан. То нам се десило и са господином Миланом Беком. За две фирме у 'Вечерњим новостима', такође offshore компаније, нисмо могли да сазнамо чије су, да би господин Беко рекао сам да су то његове фирме. Offshore компаније су нама задавале огроман проблем. За један обичан 'Прес', дакле, нисмо могли да утврдимо чији је; за 'Луку Београд' смо једва утврдили да јој је власник фирма 'Wоrldfin', за 'Вечерње новости', како рекох, нисмо могли да утврдимо власника", подсећа Јелисавета Василић.

Капиталне приватизације у медијима

Нетранспарентност власништва медија која се постиже скривањем власника иза offshore компанија, које представљају адвокатске канцеларије директно онемогућава спровођење закона о спречавању медијске концентрације.

Ако се не зна ко су власници медија, као што то у Србији не знамо, не може се знати ни да ли је дошло до кршења тог закона, односно, до недозвољене медијске концентрације.

У сферама у којима доминира јавни интерес не смеју се скривати анонимни власници из оффсхоре зона, каже Ђорђе Ђукић.

"Институције где јавни интерес доминира и где мора бити штићен једино исправно опредељење јесте да се мора знати крајњи власник због могућег утицаја на институције које треба да брину о јавном интересу. У погледу власништва, читава медијска сфера апсолутно мора бити уређена на тај начин. Надаље, делатност образовања, здравства, културе – све, дакле, што битно обликује јавни живот једне земље и утиче на формирање њеног јавног мнења, не може бити препуштено анонимним центрима јер је то фатално за цело друштво", указује Ђукић.

ТВ студио, илустративна фотографија

Када се радило на медијским законима у Савету за борбу против корупције размишљали су о томе да ли би Србија смела да у закон о медијима унесе да offshore компаније не могу бити буду власници медија у Србији, каже Јелисавета Василић.

"У целом свету offshore компаније су признате као правна лица, а ако бисмо ми рекли да та правна лица не могу оснивати друга правна лица – то би била дискриминација, зато то нисмо предложили. Дакле, из offshore зоне нисмо могли изаћи никако", оцењује Василић.

Стеван Дојчиновић, пак, сматра да се не сме дозволити да буде непознат власник у неким капиталним приватизацијама и медијима, те да зато држава мора до краја инсистирати на разоткривању правог власника, а у неким случајевима је, каже, чак оправдано да према фирмама са оффсхоре дестинација буде и рестриктивна.

"У неким пољима држава може починити и дискриминацију према неким од тих offshore фирми у односу на компаније које то нису и, рецимо, кад је у питању наплата стечаја или чак учешће у јавним набавкама. Можда звучи радикално, али по мени је то у реду. Знате, колико год привредници бранили offshore пословање као легално и легитимно, што оно у великој мери и јесте, сама чињеница да неко оснива фирму на offshore дестинацијама, макар и у најбенигнијој од свих намера – да оптимизује порез, односно, да путем шеме од неколико фирми плаћа мање пореза својој земљи, већ то само по себи није баш потпуно легитимно; јер оно што ти радиш јесте само то да избегаваш да код куће платиш порез. Пошто ти то радиш, иако је потпуно легално, нема никаквог разлога да и држава тебе не дискриминише", закључује Стеван Дојчиновић."