Извор: Пешчаник

Аутор: Милош Васић

О Извештају Савета за корупцију о потрошњи на медије

Чини ми се да би било потребно свакоме ко ради у јавности да овај извештај прочита, свих 140 страна у ПДФ формату. Уз упозорење: после тога неће се осећати нимало боље – напротив. Наиме, овај извештај, допуњаван 26 пута, а и даље непотпун, потврдиће ваше најцрње слутње; штавише илустроваће их веселим детаљима од којих вам се после плаче. Методологија је мање-више поуздана – осим што главни играчи нису доставили тражене податке, свим напорима, претњама и глобама Родољуба Шабића упркос. Уопште узевши, став државних органа, јавних предузећа и предузећа са већинским државним власништвом према захтевима Савета био је једноставан – пљунете нам под прозор. Ако вас занимају детаљи, прочитајте, има на нету; овде нема простора за детаље.

Општи утисак је поразан: корупција, ватање кривина, подвале, дрска ароганција и непотизам општа су појава, без икакве видљиве шансе да све то буде барем сведено у неке колико-толико подношљиве размере. Све смо то или знали или слутили годинама, па смо се некако и навикли на немоћ и неправду, као и на све друго. Ово осећање немоћи и резигнације видљиво је и из овог извештаја Савета, мада он одише одређеном стоичком филозофијом и тврдоглавошћу, што Савету служи на част, мада не вреди ништа. Неко ипак мора… Пасивни отпор који државни органи и предузећа пружају налик је на густо блато које вам се само хвата на чизме – док вам чизме не остану у блату, што пацијенти Савета и очекују. Они су старе чекалице, без бриге, дочекаће и да ви дигнете руке и ноге од залудног посла.

А да чему се ми чудимо? Овде је реч о огромним парама: уздржана процена Савета је да се у ових неколико година неких најмање 845 милиона евра пореских обвезника тихо пресуло у приватне џепове којекаквих ПР и маркетиншких менаџера, „везаних лица“, мунђоса, рођака, кумова и пријатеља, клијената и плаћеника. Сам податак да су у много случајева постојећи људски, технички и стручни капацитети државних органа и осталих давалаца пара били сасвим довољни за услуге плаћене другима довољно говори. Толико о „рационализацији“ јавне управе и јавних предузећа. Осим тога – а ово спада у комични део трагикомичне приче – прозводи и услуге плаћени из нашег џепа били су некако неналажљиви: те се изгубило; те видите тамо; те нема; те ево га, па испадне да је реч о истом видео уратку који је наплаћен више пута од различитих органа…

Ту се сада неизбежно намеће једино кључно питање: ко је клепио лову? Пажљиво читање овог извештаја указаће на занимљиву учесталост помињања одређених политичких странака, маркетиншких агенција, видео-продукција и медија. Воде Г17-УРС, сада покојни, соли на реп; СПС и везана лица, пре свега у маркетиншким и ПР агенцијама; нешто мало ових садашњих из СНС итд. Учесталост пријатеља, кумова, рођака, партијских другова и спонзора такође није за бацање.Модус операнди не разликује се од оног из Нушићевих времена: људи смо, договорићемо се; ја теби – ти мени; нећу остати дужан; помози да ти помогнем; рука руку мије… Корупција је, наиме, увек иста; модалитети и средства мењају се: информатичке услуге; wеб сите; медиа план; присуство у јавности; циљани интервју министарке или државног секретара, плаћен из буџета уцењивачким новинама или телевизији; имаге енханцинг; итд. Све је то још Цицварић радио, осим што није кришом снимао неког несрећника док шмрче кокаин и после лупета обезнањен; није, наиме, било ТВ камера и кокаина (осим за докторе и апотекаре).

Е, сад: ту долазимо на критичке примедбе на овај извештај. Не сумњам да је све тамо жива истина и још горе од тога; није о томе реч. Реч је о томе да је тај извештај морално и емоционално раван, да не кажем некако постмодеран. Добро: не очекујем да Савет за борбу против корупције почне да моралише; њихов посао је више некако кривично-правне природе и то поштујем; нека је раван и неутралан. Корупција је, међутим, и морално питање; премијер Вучић би рекао превасходно моралне природе: док не променимо свест итд, знате већ. Осим тога ја сам и новинар (од 1969. године, хвала најлепше), штавише сам и сувласник (10% по овом извештају, хвала још једном) извесног сиромашног, али поштеног, закрпљеног, али чистог недељног листа. Шта сад ту мени смета? Смета ми што Савет за борбу против корупције није осетио потребу да упореди новце уплаћене разним медијима (ми смо ту још најмањи) са квалитетом и резултатима тих медија. Медији – у овој сиротињи – гледају да зараде нешто; ако може поштено, а обично може. Држава има свој легитимни интерес да закупи одређену минутажу и простор и да тако промиче своје разне интересе и ту нема ничег спорног – под условом, наравно, да је то видљиво и јасно означено. Такве неспорне пословне аранжмане требало би одвојити од оних сумњивих, којих јесте много више, али утолико пре. Савет то није урадио: у њиховом извештају све је то исто, нема вредносних оцена и сви испадају подједнако сумњиви.

Није, наиме, исто кад се новцима пореских обвезника плати пласман неке неспорне државне или јавне активности од опште користи и кад се плати бестидна, провидна и лажљива пропаганда владајуће странке, њених суманутих пројеката и напади на неистомишљенике. Корупција је – већ смо рекли – и морално питање. Скромно сматрам да би Савет за борбу против корупције требало и то да има у виду. Добро: знам и ја да постоји Савет за штампу и Регулаторно шта-већ-јесте РЕМ за електронске медије. Савет за штампу беспомоћан је сасвим, као што смо видели у више наврата. Тај неки РЕМ већ има нека овлашћења, али их не користи чак ни у најдрастичнијим случајевима кршења споствених правила и прописа. Молим: два дана за редом (понедељак и уторак, 18. и 19. јануар 2016. у 21 час) телевизија Пинк емитује с нарочитом упорношћу кришом снимљене снимке одређеног лица које прво шмрче кокаин, а затим доста забезекнуто и не баш урачунљиво прича разне утуживе приче. Реч је о истом лицу чијим се здравственим налазима махало колико недавно на истој телевизији као доказом да није урачунљиво, али сада јесте. Тај РЕМ остао је нем (рима је случајна). Та иста телевизија прималац је државних пара – како се каже у извештају Савета. Свеједно колико, јер је десет динара сувише.

И шта сад да радимо? Ништа, као ни са овим извештајем. Пљунемо им свима под прозор, јер њих свечано заболе шта јавност и Савет за борбу против корупције мисле. Свеједно је – не брините – и Европској комисији и свима осталима, све док Господар Вучић пушта правилне звуке.

Уз дужно поштовање и искрено дивљење стоичким и херојским напорима Савета за борбу против корупције, дошао сам – на жалост – до горе наведених закључака. Ни од тога никоме није нимало лакше, знам.

Пешчаник.нет, 21.01.2016.