Извор: Пешчаник

Аутор: Софиа Мандић


Има ли у Србији цензуре? О томе се дискутује у професионалним круговима и широј јавности и то углавном када се изнова појави сумња у независност рада медија, рецимо, поводом необјављивања одређених текстова, укидања емисија или склањања новинара из програма. Разни актери различито мисле о постојању цензуре, али се сви слажу у једном: цензуру је код нас тешко доказати и без ограде потврдити утицај државних органа на медије.

Међутим, нови Извештај Савета за борбу против корупције оголио је безобзирност политичких странака на власти у успостављању контроле над медијима помоћу јавног новца. То се јасно види из уговора о такозваној пословно-техничкој сарадњи државних органа са медијима. Иако на први поглед договарање о тим услугама не делује сумњиво, увидом у садржај споразума постаје очито да је реч о отвореном плаћању текстова, репортажа и емисија које су промотивне за институције-уговараче и њихове руководиоце. Дакле, бројни медији су се у уговорном односу обавезали да ће „промовисати“ своје финансијере из државних редова – то јест да ће истицати искључиво позитивне и похвалне примере из њиховог рада. Да раде другачије, ови медији би прекршили уговорну обавезу.

Јавним новцем плаћене су услуге промоције и праћења важних или одабраних иступа председника Србије, министарстава културе, финансија и привреде, спољне и унутрашње трговине и телекомуникација, омладине и спорта, агенције за регионални развој, агенције за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА), агенције за приватизацију, ЈП Аеродрома Никола Тесла, ЈП Железнице Србије. На листи уговарача пригодног извештавања су готово сви секретаријати војвођанске владе, ЈКП Инфостан Београд, као и ЈП Завод за изградњу града Новог Сада.

У ред посебних бисера у плаћању медијског садржаја спада идеја министарства културе, информисања и информационог друштва да плаћа колумне своје државне секретарке у таблоиду Курир; као и она да предузећа у реструктурирању (попут Прве петолетке из Трстеника и Фабрике мазива из Крушевца) плаћају текстове и ТВ гостовања о свом успешном раду.

Са друге стране оваквих уговорних односа се налазе сви већи и значајнији медији – они са седиштем у Београду, али и локални.

Тако органи јавне власти (у најширем смислу) без устезања плаћају медијима да производе конкретне „пријатне“ садржаје. Сва је прилика да се утицај тих плаћених садржаја простире и на извештавање о наручиоцу услуга уопште. Наручилац се посматра као неко ко финансира одређени медиј и према коме се гаји лојалност. У каквој је онда вези та ситуација са обавезама медија и правима грађана Србије?

Бројни правни документи јасно говоре о тим правима и обавезама. Устав Србије говори о праву на обавештеност грађана и забрани цензуре. То право обухвата право да истинито, потпуно и благовремено будемо информисани о питањима од јавног значаја. Средства јавног информисања су дужна да поштују ово право, односно – то је њихова обавеза. Дакле, да ли државни органи из извештаја Савета обављају послове од јавног значаја? Свакако да. Да ли средства јавног информисања, или макар добар део њих, о овим питањима може да извештава истинито, потпуно и благовремено? Не може никако, јер су ти исти државни органи на различите начине уплетени у њихово финансирање. Плаћени текстови, емисије и информативни програми су само последњи бескрупулозни корак у цементирању немогућности медија да изврше своје основне обавезе.

С обзиром на то да се одредбе Устава Србије примењују непосредно, не морамо ни улазити у то која још правила медији и државни органи крше описаним понашањем.

Пошто смо све то сазнали, можемо одговорити на питање – да ли има цензуре у медијима у Србији? Подаци којима сада располажемо потврђују да је има у разним облицима и у врло широким размерама. Државни органи донирају, спонзоришу, оглашавају се у (одабраним) медијима и када треба и када не треба, све ради одржавања контроле над медијским садржајем. Ту није реч само о посредним методама утицаја. Цензура више није неопипљива и неухватљива ствар. Напротив, она је предмет уговора између медија и државних органа. Сумња о утицају државе на медије прелази из домена наслућивања у сферу практичног деловања – потребно је само читати уговоре којима су се медији обавезали на цензуру.

Пешчаник.нет, 06.01.2016.