Извор: Пешчаник

Аутор: Светлана Лукић

(Аудио снимак разговора можете чути овде)

"Чланица Савета за борбу против корупције нападнута је физички у суботу у подне у хаустору зграде у којој живи. Разговор водила Светлана Лукић.

Светлана Лукић: Мирослава, објављена је вест да сте јуче били физички нападнути. Имате видне повреде на лицу. Да ли сте напад пријављивали полицији?

Мирослава Миленовић: Јуче сам добила опомену. Ја то зовем опоменом јер сам имала доста среће и ове повреде које јесу видне, заправо су мале у односу на оно што је могло да буде. Добро сам прошла.

Не, напад никоме нисам пријавила због тога што сам пре неколико месеци пријавила тужиоцу за организовани криминал да примећујем да ме одређене групе људи, у различитим временским периодима и у различитим деловима дана, прате. С обзиром да је то било учестало, да се у први мах поклопило са пребијањем једног од људи са којима врло блиско и интензивно радим, са Иваном Нинићем, помислила сам да сам можда пала у неку врсту параноје, па просто видите нешто што не постоји.

Међутим, када су људи са којима сам приватно и пословно сарађивала почели то да примећују, па мислим да смо и нас две причале у ресторану Москва када сте ви приметили да ме неко прати, тада сам заправо схватила да је време да се обратим специјалном тужиоцу. С обзиром да сам после тога као у филму одведена у службу за борбу против организованог криминала, после ње у управу криминалистичке полиције Београд, а затим сам са додељеним припадником криминалистичке полиције обишла сва та места. Гледали смо где има камера, па сам све описивала и провела једно пар сати са њим. После две-три недеље није било ни писма ни разгледнице.

После свега тога су из полицијске управе послали на врата стана мога сина полицијског позорника који се распитивао да ли се мама плаши, да ли је мама угрожена. Тако да сам ја и то тада схватила као опомену, да не кажем као претњу, а ово јуче је само једна матрица која се понавља у једном потпуно растуреном друштву. Тако да тај чин који се јуче десио, на сву срећу физички ме није много повредио, а са друге стране, ако су мислили да ће то бити опомена да станем, очигледно да неко није добро урадио мој профил.

Светлана Лукић: Ваш сарадник са којим сте сарађивали на извештају о власничкој структури медија је пребијен такође испред своје куће. Да ли њега неко обавестио докле се стигло са истрагом, да ли су му било шта рекли? И ми смо имали неке проблеме, не тако драстичне, и матрица је увек иста – дате изјаву, а онда вам се више нико никада не јави, макар да вам каже, ви сте то само сањали, параноишете, ви сте сами себе ударили, ви сте сами себи срушили сајт?

Мирослава Миленовић: Па што се тиче Ивана Нинића нема ни писма ни разгледнице. Значи увек исто – кругови се сужавају, па су се сужавали, па се сужавају, али је очигледно њима сувише велики проблем да проникну у одређене политичке структуре које очигледно командују оваквим прљавим стварима. Ово је превише ниско и превише прљаво. Не умем чак ни да се одредим према томе.

Кад премотавам филм, мени просто буде жао што тог момента нисам била више сконцентрисана, што нисам приметила ко је како био обучен, ко је шта носио. Али то је нормално јер вас то изненади, просто то не очекујете.

Нинић је дао много више детаља, али Иван Нинић је био тучен, он је био пребијен. Ја сам само ударена. Ја сам јуче добила само лајт опомену. Морам само да додам да је Иван Нинић мој блиски сарадник. Осим што смо радили на извештају о власничкој структури медија, радили смо и на овом будућем извештају, који сам већ недељама најављивала, о трошењу јавног новца за расходе реклама, маркетинга и пропаганде. Али Иван Нинић и ја смо заједно основали Центар за владавину права. Он је заиста мој јако близак сарадник. Ја сам, и када је он пребијен, то схватила као опомену.

Извештај о Дипосу је објављен, а треба да се објави и овај извештај, и само да напоменем да ја ових месеци јако пуно радим у иностранству, и то за Уједињене нације и за агенцију за борбу против криминала Велике Британије. У петак увече у 9 сати сам се вратила са пута, била сам у Киргистану и Египту, и кад сам се вратила сачекало ме је то у суботу. Напустила сам Београд који је тада био пун тензија. Да само подсетим на извештај о Дипосу и врло тешку преписку са члановима Савета и са потпредседником Савета у НИН-у, од стране Дипоса. Да поменем поводом тог чланка упад Николе Петровића у просторије Савета за борбу против корупције, а због наводно велике угрожености њега и његове деце због чланова Савета.

Да поменем исто тако писмо Савета РЕМ-у, односно РРА, па поводом тога како су се огласили и на који начин су се по медијима разрачунавали и појединачно са члановима Савета и са Саветом. Они би највише волели да ми у Савету престанемо да радимо, да се у тој трци изморимо, али ето неко је одрадио погрешно мој профил. Јуче су ми помогли да схватим да сам на почетку трке.

Светлана Лукић: Када сте поменули упад Николе Петровића, да подсетимо наше слушаоце да је господин Петровић директор јавног предузећа Електромрежа Србије и да је…

Мирослава Миленовић: …кум премијера.

Светлана Лукић: И премијеров кум. Просторије Савета су у влади, дакле, он долази у зграду владе да би…

Мирослава Миленовић: Да, али ненајављен долази у просторије Савета. Ту је, онако, свратио. Вероватно му је WЦ био прекопута, па му је било близу да сврати. Али ради се о слободи коју неко, приликом таквог упада, даје себи за право.

Ми нисмо објавили адресе становања људи, да се ми разумемо. Ми смо објавили адресе јавних објеката које су ти људи закупили. Да ли су то урадили да би ту живели, да би ту радили, да би садили цвеће, гајили мачке, то нас није интересовало. Али када закупљујете од дражве, тај уговор мора да буде јавни и то је јавни податак. Ако не желите да то буде јавно, онда можете од неке бабе да изнајмите неки стан. То је просто ваш лични избор. Хоћу да кажем да то само показује колико се они у овом тренутку осећају моћним, а са друге стране исто тако показује да је извештај о Дипосу био тачан.

Светлана Лукић: Да само подсетимо да је тај извештај јасно показао да је много људи који заузимају високе државне функције тај простор закупљивао мимо свих законских процедура, да многи од њих никада ништа нису ни плаћали, да су им дугови опраштани, да су и процеси који су спорадично покретани потпуно затајили….да не улазимо у детаље, али у сваком случају, када покушам у глави да направим списак људи којима сте се замерили, велика сила је у питању.

Мирослава Миленовић: Да. Мислим ако идете ка томе да ме питате на кога сумњам, листа оних који су са друге стране реке је јако дугачка. Ја се бавим опасним послом. Ја сам форензични рачуновођа. Ја сам 10 година са уговором америчког министарства правде на испомоћи и помоћи српском тужилаштву. Очигледно, поверење за које сам мислила да смо међусобно изградили било је једносмерно. Врло је јасно да помака у многим случајевима нема зато што су политичке и економска елите везали руке правосуђу. Правосуђе нема независан буџет, правосуђе није независно, оно је политичка марионета. Мени је жао то да кажем, али правосуђе данас у Србији не постоји.

О полицији не бих много причала јер ја лично учествујем у тренинзима српске полиције и имам високо мишљење о појединцима, али о институцији немам. Институција не поштује праве полицајце, и институција полиције не препознаје људе који су сертификовани у иностранству у својим редовима. Она не препознаје благо које има у себи. Она је исто удављена у мору афера и мору политичких разрачунавања.

Тако да ми је било јако ташко да пре свега признам себи да са онима са којима радим и сарађујем у протеклим годинама, да по први пут њихову помоћ стварно не желим, јер имам утисак да могу само да их доведем у проблем. А помоћ коју сам затражила од специјалног тужиоца за организовани криминал сам глупо затражила, јер он је тужилац у реизбору. А од тужиоца у реизбору у Србији се не тражи никаква помоћ, нарочито не помоћ да заштити чланицу Савета за борбу протви корупције.

Светлана Лукић: Наравно да је насиље насиље, али није исто када физички буде нападнут неко ко ради у згради Владе. Савет је владино саветодавно тело. И то онда добија на тежини. Шта онда ми, такозвани обични грађани, да очекујемо уколико је неко ко ради у Немањиној, чији је посао да саветује владу, физички нападнут или праћен. Опростите на поређењу, можда није умесно, али ми смо четири или пет пута одлазили у полицију да пријављујемо напад на наш сајт, и увек се све на томе заврши. Онда схватите да је то порука свакоме ко хоће да вас нападне да то може слободно да чини, и да сигурно неће сносити никакве последице.

Мирослава Миленовић: Па то јесте порука. Ја сам је врло јасно прочитала из њихових речи када су ми рекли – па добро нико ме није ухватио за руку, нико ми није претио, немамо леш. Тада ми је било јасно о чему ми причамо.

Ми живимо у разореном друштву у коме премијер има довољно куражи да саопшти да не може да реши проблеме спортских клубова и да онда ни навијаче не може да реши. Не може да реши ни приватизацију Политике, да то расчивија, а притом је као маргарин, у све се меша.

Светлана Лукић: Ви сте у првој изјави рекли да сумњате да би овај напад могао бити опомена за извештај о медијима који сте најавили. Међутим, и онај први извештај о медијима о ком смо говорили прошле године, тицао се власничке структуре медија. Из њега смо јасно видели како се медији контролишу. Сада су на реду маркетиншке агенције, новац који државна предузећа издвајају за оглашавање…ту се ради о огромном новцу, стотинама милиона евра.

Мирослава Миленовић: Јесте.

Светлана Лукић: Ми смо научили са претходном влашћу да је то било у рукама одређене групе људи, међутим има пуно индиција да су се само руке промениле а да је концепт остао исти. Да ли у следећем извештају можемо да очекујемо јасну слику о томе ко захваљујући новцу намењеном оглашавању контролише медије? Ви сте се ви жалили да не можете да добијете елементарне податке од ЕПС-а, од Телекома?

Мирослава Миленовић: Потпуно сте у праву, Тај нови извештај фактички ће показати колико је тржиште оглашавања у Србији, али тржиште оглашавања које се плаћа јавним новцем. То је важно да се зна. Свако има право да својим новцем ангажује некога да то ради мимо тендера, мимо процедура, просто да сам успостави процедуре трошења свог новца.

Велики је проблем што у министарствима, агенцијама, фондовима, у јавним предузећима, како на државном тако и на локалном нивоу, јавни новац је мој новац. Јавни новац је новац онога ко је на челу те организације или министарства, и они се тако понашају. У овом извештају се показују везе између политичких партија које су на челу одређених јавних предузећа и министарстава, како одређене послове, мимо свих процедура, или доводећи процедуре до потпуног апсурда, фактички новац дају својим истомишљеницима. Причамо о јако великом новцу и парадоксално је да се то дешава чак и у јавним предузећима која су губиташи, у јавним предузећима која су хронично на буџетским јаслама каква је Железница.

Да не причамо уопште о томе да Телеком и Србија гас не желе да обелодане податке, при том овде говоримо о једном предузећу које треба да се приватизује, а да не причамо да смо са прошлом политичком гарнитуром имали оно оснивање Арене спорт која је на крајње сумњив начин урађена, и где је видно оштећен буџет Републике Србије. О томе смо писали у претходном извештају о власничкој структури медија.

Тако да је тренд исти. Променили су се одређени играчи, а одређени играчи се нису ни променили, само су пресвукли дресове и патике. Образац је потпуно исти. Проблем је то што су то наше паре. Када неко троши новац јавног предузећа, он фактички смањује добит, а та добит би ишла у буџет, из тог буџета би се исплаћивале многе друге ствари. Ово је земља у којој су социјална давања врло мала, пензионерима се смањују примања. Ово о чему пишемо у новом извештају показује да постоји један паралелени свет, непристојни свет, у коме се људи бахато понашају са нашим парама.

Мислим да приватизација неће донети ништа добро. Потврдила се претпоставка из нашег прошлог извештаја да ће одређени експоненти политичке и економске елите покуповати медије и да ће направиит своју инфраструктуру за будуће изборе. Тако да власничка структура сама по себи у Србији не значи много, много више значи кога тај власник познаје, са ким и шта чини владајућој структури, и шта у контри добија.

Само да напоменем да се у овом тренутко много грађана и грађанки Србије суочава са извршењима због неплаћених рачуна, Инфостана, струје, за телевизијску претплату, итд. Ја сигурно нисам неко ко би имао самилости према онима који не плаћања у року, али с обзиром да је економска ситуација у земљи стварно катастрофална, а да је чак и премијер, када није био премијер, позивао грађанство да не плаћа претплату за телевизију, врло је интересантно да се сада грађани суочавају са тим принудним наплатама. Исто тако пореска управа спроводи врло интересантне ствари, дају опомене, и кад платите по тој опомени, вама се скидају неке камате, а онда вам они са том опоменом издају решење и раде пленидбу са ваших рачуна. Све је то катастрофално шибицарење које спроводи пореска управа.

Зашто о свему томе причам? Зато што се у овом случају ради о дугу од неколико хиљада динара, а са друге стране имамо репрограме једној ружичастој телевизији у милионима, и онда ни то не плаћају, па онда добијају репрограм репрограма, итд. И када смо за потребе овог новог извештаја пратили разне токове новца, открили смо да су добили кредит за подстицај извоза, вероватно да би платили тај исти порез. Значи, ту је највећи проблем. Ви имате квази власника, јер власник Пинка није тај власник. Власник Пинка је онај коме Пинк дугује и ко му даје све те подстицаје. У рукама владајуће структуре су и погача и нож. Тако да у овом конкретном случају финансијски токови заправо одређују власника медија.

Светлана Лукић: Дакле, ви као грађанин платите порез, они тај новац потроше дајући неком такозваном приватном власнику који има само лепе речи за власт. То значи да ви сопственим новцем сечете себи главу јер остајете без слободних медија. Ми на тај начин, заправо, финансирамо сопствену неслободу. Тако испада.

Мирослава Миленовић: Да. Тако испада, ми финансирамо наш медијски мрак. Само да напоменем да је у Бриселу на конференцији Спеак Уп о слободи медија господин Хан изрекао нешто што мислим да је врло тачно, а то је да без слободних нема ни слободних избора. А сви они који раде у државним органима, у полицији, у тужилаштву, итд, треба да знају да свој посао треба да раде часно, јер кад једном упрљају руке, оне ће вечно бити прљаве. Не можете тек тако да их оперете. Тај сапун још увек није пронађен."