Извор: Политика

Аутор: Маријана Авакумовић

Међу пет најтежих системских проблема који паралишу наш систем информисања наводе се: нетранспарентно медијско власништво, финансирање, приватизације, неизвестан статус јавних сервиса, таблоидизација, цензура и аутоцензура

Савет за борбу против корупције јуче је објавио Извештај о власничкој структури и контроли медија у Србији у којем оцењује да је забрињавајуће висок утицај политичара и бизнисмена на медије, као и да власт на медије утиче дотацијама из буџета, субвенцијама, пореским и другим олакшицама.

Мирослава Миленовић, вођа тима за израду извештаја Савета за борбу против корупције и форензични рачуновођа у интервјуу „Политици” каже да су уочили пет системских проблема који паралишу систем информисања у Србији. То су: нетранспарентно медијско власништво, нетранспарентно финансирање, проблеми приватизације, неизвестан статус јавних сервиса, таблоидизација, цензура и аутоцензура.

Савет је 2011. установио да половина медија нема јасну власничку структуру. Шта се у том погледу променило?

Ништа битно. Само статистички, јер је тада од 30 медија 60 одсто било нетранспарентно. Сада смо посматрали већи узорак од 50 медија. Од свега тога 23 има транспарентну власничку структуру, нетранспарентно је 14 и транспарентно уз перцепцију јавности да је неко други власник, односно квазитранспарентно је 13. Генерално мање од 50 одсто медија је транспарентно.

Како сте долазили до података?

Подаци о власничкој структури налазе се на сајту Агенције за привредне регистре, Централног регистра за хартије од вредности, сајту РРА... Такође претрагама иностраних привредних регистара долазили смо до информација о власништву страних привредних друштава.

Ко су власници медија у Србији?

Анализа је показала да ми не знамо ко су власници медија. Тамо чак и где знамо ми у ствари не знамо. На пример, у вашој кући „Политици” не зна се ко је један од власника. Ако узмемо да приватизација медија треба да се заврши до 1. јула ове године заправо поставља се питање над свим питањима ко ће у ствари доћи од кредибилних кућа да буде партнер некоме ко је заправо непознат. Запрепашћујуће је да после свих ових година држава није проверила и не саопштава ко јој је партнер. У овом нашем истраживању прибавили смо обиље документације од разних државних институција укључујући ту и документацију од Комисије за заштиту конкуренције, која је забранила продају удела, а да заправо није знала коме је забранила. У овој нашој анализи иако напомињемо да у друштву постоји одређена перцепција о вези Мирослава Богићевића и „Фармакома МБ”, а и ова комисија у том правцу води поступак, нисмо успели да прибавимо релевантан доказ или информацију која би нам послужила као полазна да се иза тог власништва заиста крије Богићевић.

Да ли сте радећи анализу контактирали медије чијим власништвом сте се бавили, у овом случају „Политику”, коју наводите као пример?

Ако добијете информацију из релевантног регистра АПР да је власник Ист медија група из Руске Федерације идемо даље и гледамо у том регистру са којим парама је основана, ко су оснивачи, шта се даље дешавало са том компанијом, прегледамо финансијске извештаје. Нисам сигурна да сама „Политика” може да да потврду или демантује ко је њен власник. Користили смо расположиве податке. Ми и сада сматрамо, ради заштите јавног интереса и имовинских интереса Републике Србије, да надлежни правосудни органи треба да утврде порекло новца, инструменте на који начин је дошло до промета тих удела, да утврде природу уговора који је имао за предмет продају удела и потраживања не само „Политике”, већ и „Вечерњих новости” и „Дневника”. Мислим да јавност има пуно право да зна ко су политичари, тајкуни и власници медија који су учествовали у том споразуму.

До каквих сазнања сте дошли у вези са „Вечерњим новостима”?

До сличних као и за „Политику”.

Који још медији имају нејасно власништво?

Б92 има нетранспарентно власништво, јер за више од 73 одсто акција нема податка ко је власник, а титулар тих акција је кастоди рачун Рајфајзен банке. Кастоди рачуни су рачуни код којих банка у туђе име и за туђ рачун купује акције правних лица.

Како се држава понаша у медијима?

Неодговорно. Ево на вашем примеру не зна ко седи са њом и то је не интересује. У анализи смо показали да политичке партије делегирају људе који су њима блиски да седе у управним одборима. Да ли они у управним одборима штите интересе државе или не? Постоје поједини примери где се види да се ненаменски троши новац који иде из буџета. Ту наводим пример РТС-а и извештај Државне ревизорске институције који говори о ненаменском трошењу средстава, а та средства долазе из буџета – а на челу управних одбора су људи које је бирала влада.

Шта је са новим прописима о јавном информисању?

Нов сет медијских закона је усвојен. Он је добар. У рекордном року надлежно министарство је урадило сет подзаконских аката. То је важно да се каже. Примена је кренула од 1. јануара, али не можете ефекте мерити данас. Мора да прође време.

Волела бих да верујем у то да ће регистар медија сам да реши нетранспарентно власништво, али плашим се да то не иде лако. Проблем квазитранспарентног власништва је велики. У емисији ТВ Хепи „Ћирилица” сам новинар, када је интервјуисао Војислава Шешеља, каже: „Немојте сада о томе... па Пецони је пустио да будете ту”. Али када погледате у регистар АПР, Предраг Ранковић Пецони није власник. Власник је неко други.

Како се још огледа присуство и контрола државе у медијима?

Преко новца. Да ли преко директних давања, програмских конкурса, где се финансирају одређени пројекти и програми, да ли преко отписа дугова према РРА, РАТЕЛ-у, Пореској управи. Имате код Емисионе технике отпис дуга РТС-у у милионском износу. Питање је ко је ту оштећен јер држава се према својој имовини не односи на начин на који би требало.

Колико медији дугују Пореској управи, ко је највећи дужник и ко има повлашћен третман?

Дугују преко 25 милиона евра. Ми смо их сврстали у четири групе. Највећи дужник са 759 милиона динара је Пинк. Написали смо у извештају да постоји информација да је тај дуг плаћен, али ми то не знамо, јер немамо информацију од Пореске управе. Јако је важно да не идемо сензационалистички. Проблем је да неки медији ако дугују 300 динара, одмах ће да оду у блокаду, а неком је омогућено 30 милиона. Мене је увек фасцинирала та градација дозвољености. Дуг већи од десет милиона динара осим Пинка имају „Вечерње новости”, „Дневник”, „Политика а. д.” (која издаје Базар, Илустровану политику, Забавник и друга периодична издања).

Пошто сте пратили токове новца јесте ли утврдили колико новца држава даје медијима?

То нисмо успели да срачунамо. Један део иде из буџета републике, део из покрајинског и део из локалног. До тог нивоа можемо да кажемо да смо разумели о којој своти се ради. Следећи део иде преко различитих отписа потраживања РАТЕЛ-а, РРА. Ви то не можете да знате.

Политичке партије у годинама избора праве повећан притисак на медије. Агенција за борбу против корупције врши контролу а у прошлој кампањи потрошене су огромне своте новца. Преко 10 милиона евра.

Који политичари имају власништво у медијума?

Ја о томе не бих. Ако је вама битно читајте у извештају. За мене је битније да то као феномен постоји. Да се види да се кроз директно финансирање РТС и РТВ слије много већи новац него кроз сва програмска финансирања, и да је програмско финансирање, које иде преко министарства културе, претходник година било на нивоу кикирикија. Има индиција да тако неће бити и ове године. Видећемо.

О чему пишете у извештају када помињете таблоидизацију, цензуру и аутоцензуру?

Када причамо о таблоидизацији важно је рећи да она ствара начин мишљења и утисак да је корупција дозвољена и да то није лоше. Због тога се таблоидизација као феномен налази у нашем извештају. Ако шаљемо поруку да је некада корупција пожељна онда таблоиди подстичу и хране корупцију. Са запрепашћењем слушам питања има ли цензуре. Има је свуда.

Пошто је влада 2011. године игнорисала извештај, шта очекујете како ће Ваш извештај бити прихваћен и хоће ли га влада озбиљно схватити?

Досадашњи извештаји јесу игнорисани. Ово је први министар надлежан за послове информисања који је, испред владе, сео са Саветом да прича. Није битно игнорисање владе. Сами медији су игнорисали извештај из 2011. године. Очекујем да медијска удружења мало озбиљније приђу одређеним феноменима.

Омашка Савета

Аутори извештаја о медијима из неког разлога нису уочили да су „Политика а. д.”, фирма у реструктурирању која издаје Базар, Илустровану политику, Забавник и друге магазине, и Политика новине и магазини”,  фирма која издаје дневне листове Политику и Спортски журнал, две различите фирме. Тако се у извештају погрешно наводи да је “менаџмент „Политике а. д.” од октобра 2014. појачала Нина Самарџић”.

То је нетачно. Нина Самарџић је директорка компаније “Политика новине и магазини”.

На питање како је могуће да Савет не прави разлику између ове две куће Миленовићева каже: „Грешка је ненамерна. Људски је признати да смо погрешили. Исправићемо.”