Аутор: Радован Боровић

У ковитлацу и симбиози невидљивих интереса у приватизацији компанија у Србији, одлазили су милиони и милиони евра, а нестајало хиљаде радних места. Данас је то тужна слика Србије, коју из Брисела упозоравају на озбиљне сумње у погледу приватизације и продаје 24 фирме и захтевају преиспитивање приватизације.

Мирослав Милићевић, потпредседник Савета за борбу против корупције, каже да позив Европске комисије и то у јеку изборне кампање делује као дозивање глувих:

„Наш став је био, и остаће, да се те приватизације морају преиспитати неовисно о коме се односе. Према томе ово сада је само период пре избора али Савет инсистира и даље да се све мора истерати до краја”.

Проналажење евентуалних грешака, на које указује Европска комисија, за Савет за борбу против корупције била је „чиста ствар” у десетак потанко објашњених махинација и прегршт кривичних пријава, које су данас закључане у некој од фијока правосуђа.

Посланик Никола Новаковић готово деценију је као члан Одбора за приватизацију упозоравао на безброј марифетлука у промени структуре власништва.

„Треба прво направити велику разлику између приватизација. Ту мора и Европска комисија да направи разлику јер једно је продаја државне имовине, на начин на који се ради то у целом свету, по цени која може да се постигне или не. Питање процедуре, како се дошло до те продаје, је једно сасвим друго питање, али то није приватизација. Ту је дошло до промене већ постојећег власништва. Треба онда пре свега преиспитати понашање купаца након закључења уговора о продаји друштвеног капитала. Ту је главни проблем”, каже Новаковић.

Клупко проблематичних приватизација у Србији садржи гомилу документа па и кривичних пријава, које је годинама паковао Савет за борбу против корупције. Власт у Србији тешко да ће решити кључне спорне приватизације јер би онда морала да похапси саму „елиту“ проистеклу из претходних смутних 20 година и њихове сервисе политичаре и странке.

„Још увек нико није дефинитивно утврдио да ли јесте или није, нити су се надлежни државни органи о томе изјаснили. И то је суштина спора. Неки случајеви трају и више од десет година, а да држава ниједног момента није реаговала и није рекла – да, ово је спорно или не, ово није спорно. То је проблем”, наглашава Милан Ћулибрк.

„Ту није било директног кршења закона, него су појединци користили лоше законе које је држава доносила”, наводи Милан Ћулибрк.

Порекло новца који је улазио у приватизацију, такође је фактор деструкције приватизације јер су политичари под јаком контролом сумњивог капитала пропуштали све што је пунило шупљи буџет. То се као данас као бумеранг враћа радницима али и држави, која све мање књижи приходе од зарада.

„Индикативно је да Одбор није успео да ступи у контакт са Комисијом за спречавање прања новца. У контролама је највећи проблем. Надлежни могу обавити контролу на начин који је ваљан и онда закључке које проследе нестају у неким фиокама, а надлежни не подузимају никакве мере”, наглашава Никола Новаковић из скупштинског одбора за приватизацију.

Компликована процедура, замршени правни прописи били су идеалан партнер, али и алиби за разне мешетаре, да олако докопају капитала којем је данас тешко ући у траг, каже економски аналитичар Милан Ћулибрк:

„Један велики проблем јесте у сваком случају што вероватно у неком од тих примера има заправо коришћења мањкавости појединих закона. Дакле, ту није било директног кршења закона, него су појединци користили лоше законе које је држава доносила”.

Спрега партија, извршне власти, тајкуна и правосуђа

У периоду од 2000. до 2007. године завршавају се проблематичне приватизације. У томе периоду Лука Београд, Национална штедионица, Новости, Ветеринарски завод – Земун, Застава електро, Технохемија, Срболек, Шинвоз, Азотара Панчево, Сартид, Југоремедија, Мобтел, Ц маркет и још десетака предузећа добило је нове власнике. Неки су и до данас потпуно невидљиви и непознати, упозорава Мирослав Милићевић:

„Ми смо упозоравали на многе приватизације. Ми у нашим извештајима не полазимо од претпоставки, ми дајемо документиране чињенице. Оно што је упадљиво јесте да нико до сада није нападао наше извештаје. Стално су нападали нас као људе. Према томе то доста говори о томе. Дали смо и извештај о реформи правосуђа. То су тренутно горуће теме”.

Пљачкашке приватизације су довеле државу до руба пропасти искључиво да би се пар људи у власти и око власти енормно обогатили. У тренутку глобалне кризе, они су још више оглодали државне ресурсе.

Мали акционари и радници никада нису успели да преко кривичних пријава забележе било какав помак и остајали су кратких рукава, каже Никола Новаковић.

„Југоремедија је један од примера кад је држава продала свој пакет акција на берзи и купио ју је тај контраверзни бизнисмен Стефановић. Како је дошло до те продаје, која је ту постигнута цена, да ли је ту било неких мућки? Трговински суд у Зрењанину је то судио неколико година и пресудио тако што је поништио ту купопродају. Дакле, ми данас имамо фирму коју једноставно не можемо да ишчупамо из беде у коју је тај контраверзни бизнисмен увукао”, наводи Новаковић.

Нераскидива спрега политичких партија, извршне власти, тајкуна и правосуђа, очито је главна је полуга приватизационих марифетлука кроз које се провлаче све пост-пето-октобарске Владе. Мало је теже очекивати да ће неко из актуелне политичке гарнитуре засукати рукаве како би поломио лакат сопствене руке, верује Милан Ћулибрк:

„Шта се испоставило? Испоставило се да је та компанија сада у још већим проблемима, него што је била и она је на рубу стечаја. То је само доказ да није битно ко је власник, него на који начин се управља предузећем. Овде се власништво врло често поистовећује са управљањем. Власници су једно а менаџмент и управа су друго. То је један од кључних проблема јавних предузећа која углавном послују са губицима. Лоша управа, лоше управљање. При томе треба имати у виду да управу поставља власник, односно већински акционари”.

Најжалија од свега јесте чињеница да цела Србија зна да од разрешења спорних приватизација неће бити ништа. Јавности ће бити показан некакав нашминкан извештај. Номенклатура огрезла у корупцији, против које се наводно бори, тешко да ће себе прогласити за субјект који поседује елементе за кривично гоњење.