Извор: Политика

Аутор: Бојан Билбија

Док је била жива од Верице Бараћ углавном су бежали као ђаво од крста они које је помињала у својим извештајима. Исто тако, ни надлежни државни органи, посебно Влада Србије под чијом је „капом” и у чијој је згради деловао њен Савет за борбу против корупције, нису се посебно истакли поступањем по њеним препорукама. Углавном, сви су се правили да је не виде и не чују.

Међутим, када је објављена вест о смрти Верице Бараћ која се дуже од деценије и по борила против опаке болести – и своје сопствене и оне наше заједничке која разједа српско друштво – наједном су је се сви сетили. Готово истог часа јавни простор преплављен је телеграмима, саопштењима, изјавама којима се исказује пажња и почаст храброј суграђанки. Осим неколико изузетака, у које се могу убројати њени најближи пријатељи и сарадници, углавном су то били људи који за живота, благо речено, нису јавно подржавали њена настојања у борби против корупције.

Већина оних које је прозивала, да будемо искрени, избегавала је да одговара на примедбе Верице Бараћ, користећи се околношћу да су оне биле тек саветодавног карактера. Извештаји, анализе, иницијативе, а било их је, кажу, више од седамдесет за скоро девет година рада Савета за борбу против корупције, углавном су скупљали прашину по фиокама. Живковићева, две Коштуничине и Цветковићева влада успели су да напишу тек пет одговора на њене анализе и примедбе о спрегама политике и привреде, тајкуна и криминала.

Зид ћутања повремено су пробијали прозвани појединци, попут Александра Влаховића или Миодрага Костића. Милан Беко је свој одговор Верици дао подношењем кривичне пријаве против ње, а Мирослав Мишковић тужбом, која је била одбијена. Громки случајеви приватизација о којима је Бараћева јавно говорила и писала, попут Луке Београд, Вечерњих новости или Це маркета, тако су се, попут других извештаја савета, загубили у вртлогу институција система.

„Конструкциона грешка” била је, изгледа, унета још приликом оснивања савета, када се повела полемика да ли ново тело треба да буде истражни орган, или, пак, институција која предлаже законе и друга решења за спречавање системске корупције. Иако савет није добио овлашћења која би Верицу Бараћ претворила у српског Елиота Неса, политичка елита је њу и њен рад увек доживљавала као кост у грлу. Отуда не чуди да су још од прве Коштуничине владе предузимани покушаји да се савет укине и замени Агенцијом за борбу против корупције, али их је у тој намери поколебала негативна реакција јавности.

И сада, када Верице више нема, сви јавно оплакују ову храбру жену, за коју нису исказивали пажњу и интересовање док је била жива и када је радила колико је могла у корист овог друштва. Наравно да није била савршена нити идеална, али су она и њен рад заслуживали далеко више пажње и много коректнији однос.