Извор: ДАНАС

АУТОР: Ружа Ћирковић

Под пуним именом и презименом и уз присуство камера, кошаркашки тренер Душко Вујошевич сматрао је за важно да на ванредној Скупштини СД Партизан каже да иза бизнисмена Мирослава Богићевића стоји шабачка Демократска странка.

Локална одредница је наравно била потребна да се учини речита диференцијација са оним делом такође Демократске странке којем припада актуелни председник Фудбалског клуба Партизан, такође бизнисмен Драган Ђурић. Кратки окршај на ванредној седници тог спортског друштва, уоквирен страначким смерницама, требало је да нам каже да је мали инцидент у Партизану, а велики у медијима, периферно одмеравање снага међу полит-бизнис струјама у владајућој странци. При чему је она што стоји иза Богићевића била и остала слабија.

Анонимни учесници интернет-форума били су, поводом вести да власник десетак фирми по Србији Богићевић купује и севојничку Ваљаоницу бакра, много конкретнији па један, потписујући се са „Шапчанин“, кратко и јасно тврди да „иза свих фирми стоји Демократска странка, а Богићевић је само формално власник. Сваки Шапчанин то зна!“ Више републички оријентисани форумаши не дају се заварати малим чаркама у демократској породици, па један који се потписује са „Хомољски“ тврди да су „сви рудници у Србији у власништву ДС-а кроз Богићевића. Па будимо искрени, не у власништву ДС-а већ неколицине владара из врха власти“, којима недостаје још само борски рудник, па да заокруже целину. И све то кроз Богићевића! „Даће Бог да структура власти изађе на видело једног дана, а тада је неки наш Путин на потезу. Ништа се не може сакрити, па ни ДС конзорцијум“, каже неко ко се потписује као „Лили“.

Неформална моћ

Закон о финансирању политичких странака је изричит: „Забрањено је да политичка странка стиче удео и акције у правном лицу“ и још даље: „Политички субјекат не може стицати приход од промотивне односно комерцијалне делатности“.

У Савету за борбу против корупције су детаљно проверили. Чланица тог савета Јелисавета Василић за Данас каже да откако постоје нису добили ниједну једину пријаву за кршење ових законских чланова. „Више смо пријава добили да је Миодраг Костић био директор ДС, па је купио шећеране на тендеру на коме је председник тендерске комисије био такође члан ДС. Добили смо и пријаву да је на исти начин Драган Ђурић, члан ДС, купио Ветеринарски завод на тендеру на коме је председник тендерске комисије био Чедомир Јовановић, тада такође члан ДС. Истраживали смо - нисмо успели ништа да утврдимо. Председника тендерске комисије бира влада, не странка“.

Још мање о томе могу да кажу у Агенцији за борбу против корупције. Зоран Стојиљковић за Данас каже: „Поседовање удела и акција у фирмама је странкама забрањено и ми немамо никаквих информација да се то крши нити је, колико ја знам, било представки грађана или неких организација везаних за то. Јер, ту би се радило о нечему што заиста говори о потпуној партократизацији државе“. Агенција се бавила нечим сличним: законском могућношћу да функционер своју фирму пренесе на повезана лица. „Формално, шта ти можеш, човек није у фирми, а стварно сви знају да је то фирма у којој је он био сувласник и онда сви купујемо од ње“. У новинарској заједници се препричава анегдота да је такав један на претњу запослених да ће објавити да је он тајни власник лаконски одговорио да ће он то демантовати.

Сличан механизам функционише, сматра Стојиљковић, и кад се зна да је једна фирма неком високом политичком функционеру пријатељска, да је он нарочито воли. „Та индиректна неформална инклузивна моћ, то је нешто што овде царује“.

Јелисавета Василић сматра да „људи мешају ствари, па кад фирму купи човек који је члан неке странке, они то поистовећују са самом странком, као да је она купац“. Ипак, она подсећа да је бивши градоначелник Зрењанина Горан Кнежевић у истрази тврдио да је на његовом рачуну био новац Демократске странке, досад није утврђено да ли је то тачно или није, а не зна се ни у којој је фази поступак који се против њега води.

За Стојиљковића није претерано реално да је човек само формално власник, а да је стварни власник нека странка или чак њен регионални огранак. „То за њих не би била најпаметнија операција, јер би се на неком страначком нивоу морала провући кроз финансије и негде евидентирати. Не знам зашто би они толико ризиковали. Пре ових промена и пре него што су донети сви ови закони, СПС је имао оне фирме за безбедност и заштиту, али сада.. . То би просто била нелојална конкуренција. Па једва се преживљава и без тих страначких фирми“, каже он.

Спала земља на пар слова

Да је могуће да један човек само фигурира као власник десетак предузећа, а да су она у ствари страначка не верује ни Немања Ненадић из Транспарентност Србија. „Могуће да је власник повезан са странком, да је финансира, да има у њој добре контакте који му омогућују да успешније послује, то да, али да је он само фигура а фирме у власништву странке, не верујем да је изводљиво. Па и сама странка је једна група људи који имају унутар себе хетерогене интересе. Нису наше странке унутар толико снажне колико је некад била Комунистичка партија, па да се дисциплина толико поштује и да би тако нешто могло да функционише“.

Овој се новинарки један високи функционер СПС-а вајкао да су социјалисти крајем деведесетих направили велику грешку што нису приватизовали више великих компанија у Србији него само „Симпо“. Бивша директорка Фонда за развој Оливера Божић тврдила је да „Симпо“ порез држави није плаћао ни за време Милошевића, „а не плаћа ни сада“. Кад је недавно обелодањена листа највећих пореских дужника у Србији на њој је била и та компанија из Врања, уз напомену да јој се порез не наплаћује по закључку Владе Србије. И четири велике банке чији стечај траје десетак година од „Симпа“ потражују око 100 милиона евра. На питање ове новинарке зашто му се то не наплати и стечај тако убрза, незванично је одговорено: да се то наплати Симпу, Албанци би стигли до Ниша! Око 45 одсто Симпа припада физичким лицима, а 45 одсто правним лицима, међу којима доминира држава.

„По чему је Симпо СПС-ова фирма“, негодује на директно питање Зоран Анђелковић (СПС). „По Драгану Томићу? Зато што је он био СПС или зато што је он СПС? Какве то везе има? Па то је потпуно празна прича. Је л’ има СПС неке користи од тога? Кад држави дугује толико пореза, може да се зове како год хоће, ‘Симпо’ је државна фирма“. Уосталом каже Анђелковић „све фирме које добро раде су и СПС-ове фирме, требало би да буду, и СПС-ове и свих политичких партија и све партије и на власти и у опозицији требало би успешне фирме да помажу, а не да их одмажу“. Што се тича приче око Богићевића, Демократске странке и власништва тиче Анђелковић сматра да би та прича још више пила воду кад је у питању Вицториа гроуп и Демократска странка, али то је по њему филозофија, неважна ствар кад нам је економија у оваквом стању. „Ја сам за друштвену својину и комунизам, то није спорно, али ако смо одлучили да у овој земљи треба да влада капитализам, не можеш да имаш капитализам без капиталиста или са десет капиталиста. А ми данас имамо на осам милиона становника десетак капиталиста. Сабрао сам неки дан оне који се баве неком значајнијом производњом: Мишковић није више оно што је био, али има неку пољопривреду, онда имаш Костића, имаш Богићевића, имаш ове из Вицториа групе, имаш Пецонија, имаш Алексића из Пионира, и имаш Жунића, условно речено. И још ти остају два-три трговца: овај из ДИС-а, онда Горан Перчевић... Топлицу Спасојевића и ИТМ не рачунам то је чиста трговина из увоза. Ако хоћемо запосленост, требају нам фирме у Србији и капиталисти. Треба нам 50 Богићевића, не интересује ме чије су фирме, не интересује ме друга линија капитала. Или да вратимо друштвену својину, није спорно, ја сам - за“, каже Анђелковић.

Пропали чак и лопови

Истине ради, бар половина учесника интернет-форума слаже се с Анђелковићем: није важно чија је фирма, важно је да људима даје посао и исплаћује плате.

Функционер Уједињених региона Србије и бивши директор Пореске управе Србије Владимир Илић каже да постоје приче да ова или она фирма припада овој или оној странци („нисам чуо да се иједна фирма везује за нашу странку?!“), али одмах пита: како ћете то да пишете, како ћете да докажете? На помен „Симпа“, он каже: „‘Симпо’ је велика компанија и огроман ресурс, сад да ли неко из тога извлачи неку политичку корист у смислу финансирања или не, то је питање за озбиљније истраге. А по закону, пореза може бити ослобођена само фирма у реструктурирању, а то ‘Симпо’ није“, каже Илић.

И он сматра да је отварање ове теме бескорисно. „Најбољи текст који можеш написати о нашој привреди састојао би се од само једне речи: Амин“. Пропали су чак и лопови, кратко каже Илић.

А чији су медији

Независно удружење новинара Војводине у једној је опширној анализи изразило сумњу да је са Демократском странком Србије, а „чак и са одређеним државним службама“ интересно повезан конзорцијум који је купио већи број новина по Војводини, а који су данас у саставу групе „Војводина инфо“.

„Мора постојати транспарентан облик финансирања. Нека телевизија може бити блиска овоме или ономе или новине - то никад није било забрањено, ја никад нисам веровао у независност медија, али сам веровао у плурализам, па ти можеш да бираш који ћеш канал да окренеш„, каже Зоран Стојиљковић.