РАДИО СЛОБОДНА ЕВРОПА , Бранка Тривић

 

Немогуће је бити на демократском путу са тајним службама из Милошевићевог режима, са скривеним злочинима, са разним досијеима којима се неко уцењује, сматра Верица Бараћ, председница Савета Владе Србије за борбу против корупције.

РСЕ: Ако се слажете, ја бих почела Вашим мишљењем о нагодби између Светлане Ражњатовић и Тужилаштва.

Бараћ: Ви сигурно знате да је покренут кривични поступак против Џајића и сада можете да видите два потпуно различита третмана у та два поступка. Драган Џајић је човек који никада није извршио ниједно кривично дело, који је неспорно једна национална легенда и који је требало да буде баснословно богат захваљујући једној блиставој каријери и блиставом таленту. Е, код њега је Тужилаштво нашло да треба покренути поступак за одузимање имовине и да постоји несразмера између те имовине и онога што је легално зарадио. 

То питање се код Ражњатовићке уопште не поставља. Зашто? У случају Џајића изгледа треба да се оснажи кривични поступак који се против њега води, али који, чини се, иде веома лоше. Ја сам чак ишла на једно суђење које се води против Џајића и рећи ћу вам само једну реченицу која је мене, као правника, довела у стање шока. Џајићева одбрана је тражила од судије оригнал документе, пошто постоји проблем ваљане оригиналне финансијске документације која јој није доступна још од истражног поступка, Адвокат, дакле, каже: „Господине судија, молим вас, шта је са оригиналном документацијом која недостаје а ипак је усвојена оптужница?” А судија каже лаконски: „Не могу колега ништа да вам помогнем и ми смо у истој ситуацији. Тужилаштво нам није доставило оригинале докумената .” Па, забога, како је онда оптужница могла да ступи на правну снагу. Ако се ради о новцу, ако се проверавају новчани токови, Суд једино може да прихвати оригиналну документацију. То нам дирекно говори о томе да Тужилаштво ни у предмету није било независно. 

У другом случају, код Ражњатовићке, видите један потпуно другачији третман. Онда разумете да је тај третман захваљујући њеном мужу јер ако се отвори питање њене имовине и несразмера између имовине и прихода, онда ћете доћи до оног болног питања које Србија уопште неће да отвори. А то је питање тајних служби, питање злочина, питање заштићених злочинаца, питање њихове имовине. Наравно, пошто то питање нисмо отворили, нисмо се нигде ни мрднули десет година. Дакле, ако се то питање отвори, онда ће се отворити питање Арканове имовине, па онда посредно и питање да ли је ту било злочина и зашто они нису процесуирани.

Када прочитате Закон о одузимању имовине стечене кривичним делом, када знате да наша полиција није никада деполитизована, никад реформисана, никада лустрирана, да су наше тајне службе и њихови злочини и даље потпуно неоткривена ствар, како они пре тако и они после 2000, онда ви у тај амбијент смештате примену механизма нагодбе, где дајете огромна овлашћења и полицији и тајној полицији, Тужилаштву и тужиоцима за које знамо и како са бирају и како напредују у каријери и како се награђују,односно, остављају без посла. 

Ви имате овде на десетине људи који су куповали толика предузећа. Све ове тајкуне из Милошевићевог времена. Постоји ли сразмера између њихове имовине и њихових легалних прихода? Из којих легалних прихода је настала Арканова имовина? И наравно, пошто је читав поступак вођен по договору, онда су направили нешто што је за њу најмање штетно. Очигледно да постоје озбиљни разлози због којих ми нисмо прешли онај пут који су прешле све посткомунистичке земље, а то је да отворимо све досије, да расформирамо тајне службе и да коначно сазнамо колико их има. Да отворимо причу о свим злочинима који су нерешени до данас. Са истим рукописом, са истим начином заташкавања, били су и злочини после 2000. Да ли је неко заборавио убиство судије Симеуновића, гардиста, заштићеног сведока, очевица у убиству премијера, мајора Гавриловића, новинара? Мислим да то баца једно потпуно другачије светло на нашу извршну власт, односно, отвара питање њених веза са тим службама. Зашто они никада нису поставили та питања? Да ли ми овде, у ствари, имамо и много уцењених политичара који због тога да би сачували нешто из своје прошлости или начина финансирања своје странке не постављају ниједно озбиљно питање у Србији? 

Међутим, ако се та питања озбиљно не отворе, Србија неће никада бити на демократском путу. Немогуће је бити на том путу са тајним службама из Милошевићевог режима, са скривеним злочинима, са разним досијеима којима се неко уцењује. Ово све што се ради последњих година, то је само шминкање Милошевићеог режима. Погледајте само како се сви закони доносе по хитном тајном поступку, како ти закони постају опасност за елементарана грађанска, својинска и друга права. Прочитајте, рецимо, овај Закон о одузимању имовине. Ту јединица полиције може да покрене поступак по службеној дужности а да нема никакав иницијални акт Тужилаштва. Зашто се то доноси? Како то функционише у нашем систему? Како функционишу ови закони које министар Оливер Дулић предлаже, а који су омогућили конверзију права коришћења у власништво над земљиштем онима који су до сада само кршили закон?

У Србији нема опозиције

РСЕ: Како је то могло некажњено да прође? Да ли сте упозорили на тај закон?

Бараћ: Како да не. Писали смо премијера и то више пута, па смо поднели и предлог Уставном суду да та уредба о конверзији није уставна. Међутим, ви знате да је то остало без икаквог одјека. Зато што у Србији постоји та спрега власти и крупног бизниса. Због начина на који су формиране све странке, дакле,због њихових корена у тајним полицијама, због чињенице да се све партије – и владајуће и оне ван власти - финансирају из истих тајкунских новчаника, имамо још један феномен, а то је да у Србији уопште и нема опозиције. Очигледно је, дакле, да оне сви заједно функционишу тако да имају исте центре моћи од којих зависе.

Зато је могуће да ви све те законе хитно донесете. А Дулићев закон је само наставак процеса који је одавно започет, процеса својинске трансформације, чији је циљ да једна група привилегованих људи под врло повољним условима, највеће и најбоље комаде скупог земљишта добије бесплатно и да се она сутра појави као продавац према странцима из Европе.

РСЕ: Власт каже да највећи део реституције неће бити могуће извршити у натури, иако то није тачно, иако се највећи део одузетог земљишта може вратити у натралном облику. Зашто лаже? Да би тајкуни готово бесплатно право коришћења претворили у власништво тог земљишта, а да онда грађани Србије из својих џепова крваво плаћају реституцију?

Бараћ: Управо тако. Пошто је у приватизацији немилице продавана национализована имовина испод сваке тржишне вредности, следећи корак је да се то уради са земљиштем. И ту постоје две групе озбиљних проблема. Једно је грађевинско земљиште које су одређени и привилеговани појединци добили пре десетак и више година ради изградње у одређеном року. Они нису платили земљиште, евентуално су платили само накнаду за уређење земљишта.

РСЕ: Али нису ништа изградили?

Бараћ: Нису ништа изградили, али они знају да им оно неће бити одузето иако су сви рокови за изградњу прошли. Њима држава, дакле, није одузела земљиште иако је прошло десет, а не само три године, што је био рок да на њему нешто изграде. И управо смо у Савету један такав случај разматрали. Случај Мишковићеве фирме „Делреал”, или не знам већ како се зове, неке фантомске фирме иза које стоји. Наравно није лако утврдити да је он, јер су све са тих рајских острва. 

15 хектара земљишта на Новом Београду прво је добила Мишковићева фирма, па онда нека кћерка фирма, тако да је имала обавезу да у одређеном року то земљиште приведе намени и изгради. Прошле су све године, прошло је десет година, они нису ни започели изградњу објеката јер нису ни имали намеру, а онда је донет Дулићев закон 2009. године и свим тим корисницима земљишта - који су према уговору и закону престали да буду корисници јер земљиште нису привели намени - дата је могућност да то земљиште конвертују у приватну својину, али наводно тако што ће платити тржишну вредност. Дулић је ишао у посебне кампање да обмане све које може да обмане, да каже да је то једно коначно правично решење јер ће они сви платити тржишну вредност. 



Оливер Дулић, фото: Весна Анђић 

Е, кад погледате ово решење о конверзији, онда видите да је све намештено тако да они не плате ништа. У конкретном случају Мишковићевих 15 хектара на Новом Београду то је урађено на следећи начин: утврђена је осам пута мања тржишна вредност земљишта него што је утврдила Пореска управа. Да се не виде одвише све те преварне радње, они су ангажовали и вештака. У Извештају је и питање вештаку о разлици измедју пореске и његове процене – он је земљиште проценио на 5.000 динара по метру квадратном  а пореска управа 39.000 за оближње парцеле кад је наплаћивала порез, што је осам пута више. На поменуто питање вештак је рекао следеће: „Па, јесте, те парцеле су близу, али ово земљиште је уз аутопут па није атрактивно и нико за то земљиште није заинтересован.” Замислите то! То је једно од земљишта које је држава пре пет-шест година требало да одузме зато што у законом предвиђеном року није приведено намени, да га дà на конкурс и како би за њега, на пример, нека ИКЕА могла да конкурише и да га под нормалиним и транспарентним условима добије. 

Други проблем код ових конверзија јесте шта се признаје у трошкове прибављана земљишта. То је новац који сте дали за земљиште, но како се за ово земљиште није давала никаква накнада, у власти су се сетили шта ће да тајкунима признају. У овом случају неизграђеног земљишта, признали су трошкове који су, разуме се, потпуно измишљени: једна оффсхоре фирма куповала је другу оффсхоре фирму, која је била корисник, и кроз неколико таквих трансакција које се, дакле, нису спроводиле реално јер нема доказа о уплати, нема доказа о плаћеном порезу на промет, него само уговори о тим оффсхоре трансформацијама које су потпуно виртуалне, да би на крају та оффсхоре фирма која је наводно купила ону тамо претходну трећу или четврту, то платила толико да је то сад више од тржишне цене земљишта. Па би, тако, у Мишковићевом случају он од државе могао да тражи и разлику.

Заробљена држава

РСЕ: Да ли ћете за то поднети кривичну пријаву?

Бараћ: Хоћемо, како да не. Други случај конверзије на овај преварни начин, јесте конвертовање земљишта које је добијено на коришћење крз куповину предузећа у приватизацији. Дулићев закон је омогућио да то земљиште конвертујете у приватну својину, тако да се у трошкове прибављања земљишта, уз објекте у приватизацији, од трошкова за земљиште одузме укупна цена капитала предузећа. 

То су најпре предвидели пре годину дана Уредбом због које смо ми писали Уставном суду, а онда нам је на једном састанку Дулић рекао: „Па шта вам је ту проблем што је Уредба неуставна? Ако вам то смета ми ћемо то из Уредбе преместити у закон.” И у изменама закона које су усвојили крајем марта месеца, уредба о томе да се у трошове прибављања земљишта признаје цена за капитал предузећа је сада део Закона о просторном планирању. Мислим да је све незаконито и неуставно, али је питање шта се овде може радити.

РСЕ: Бизнисмен Милан Беко жалио се недавно премијеру Мирку Цветковићу да угрожавате његова људска и грађанска права. По Бековој жалби, ви угрожавате чак његову и безбедност његове породице. Први пут Вам се премијер Цветковић, и то управо поводом Бекове жалбе, обратио.

Бараћ: Када је Беко у питању, Влада не само да је нама послала писмо, него нам је на неки начин и наложила да му одговоримо. Одговор смо написали премијеру, а не Беку. То је сигурно била преписка између Цветковића и Бека јер зашто би Влада од нас тражила да ми одговоримо на нешто што је његов захтев према Влади.

РСЕ: Како је Суд поступао по тим тужбама?

Бараћ: Када Беко поднесе тужбу против мене или против Савета, то се за два-три месеца процесира и почиње поступак. Када се поднесе кривична пријава против Бека или ког другог заштићеног тајкуна, било да су подносиоци мали акционари или било ко други, ту се годинама уопште не предузме ниједан једини процесни корак. 

РСЕ: Пре годину дана поднели сте кривичну пријаву за преузимање “Луке Београд“. Ту је Беко такође у главној роли.

Бараћ: Јесте. Као организатор те криминалне групе.

РСЕ: Да ли се нешто у Тужилаштву догодило за ових годину дана?

Бараћ: Не. Наш члан Савета, адвокат, кривичар, сваког месеца сврати у Тужилаштво да види да ли има неких помака. 

Замислите, ми смо тек недавно од Тужилаштва добили одговор на кривичну тужбу за кипарске паре поднету пре пет година! Уз ту тужбу смо послали обимну и врло солидну документацију. Осим тога то, сетићете се да је истражитељ Хашког трибунала то већ био солидно детектовао и рекао врло јасно да се ти трагови новца могу јасно повезати и да се може поставити захтев Кипру за враћање тог новца. Тужилаштво нам је, међутим, одговорило после пет година да је све још увек у фази преткривичног поступка. И ту долазимо до великог парадокса. Тужилаштво се наводно опредељује да се истражују паре око фудбала а не опредељује се свих ових десет година да се истражују паре изнете из ове државе, из буџета, из банака, из пензијског фонда.

РСЕ: Шта то вама сугерише?

Бараћ: То говори о заробљеној држави, о заробљеним институцијама.

Потпуни колапс

РСЕ: То значи да ова власт практично није ни хтела да уђе у траг тог новца!?

Бараћ: Она никада није ни поставила захтев. Не ова, него ни једна. Банка на Кипру, банка коју је основала Београдска банка, ЦОБУ банка, та банка треба да иде у стечај. Ако је она, као што јесте, део Београдске банке, онда би требало да се постави питање скупљања документације, отварања стечаја, имовине коју има та банка. Како је могуће и – што је важније – зашто је могуће да наша држава, односно, наша Влада није заинтересована за државне паре?

РСЕ: Млађан Динкић, тадашњи гувернер централне банке, као што се сви сећамо, кренуо је на Кипар да тражи тај опљачкани државни новац, да би онда у једном тренутку рекао да није имао капацитета да иде даље. Зашто није могао да иде даље? Хашки истражилац каже да се то лако могло истражити, а сада је већ и истражено.

Млађан Динкић у скупштини Србије, март 2011.

Бараћ: Трагови новца се врло лако откривају. Ако је Хашки трибунал за своје потребе могао то да истражи, зашто држава није могла за своје? Кад је Динкићево одустајање од тог посла у питању, мислим да се у њему крије један од одговора за каснију успешну Динкићеву каријеру. Можда тада није сазнао довољно, можда није имао екипу са којом би то радио, али се поставља питање зашто се касније, када је имао више власти и моћи, није за то интересовао – кад је постао министар финансија, рецимо? 
Очигледно зато што је дошао до трагова који отктивају све ово што се у Србији догађа, што је схватио да ћемо, уколико буде постављао питања, доћи то тајних рачуна, до тајне полиције, до заштићених људи, до људи којима је омогућено да тим парама купују Србију и учвршћују своју моћ у Србији. Да је то отворио, вероватно не би могао да буде ни гувернер, ни министар. То је и сам, наравно, схватио и одлучио да се приклони тој јачој страни. Одустао, дакле. 

РСЕ: Ви сте наговестили да ћете ускоро поднети кривичну пријаву за приватизацију “Вечерњих новости“ у којој такође главну улогу игра господин Беко. Када ћете то учинити?

Бараћ: У току следеће недеље. Прво то, наравно, морамо да пошаљемо Влади. То је један озбиљан проблем и не тиче се само „Вечерњих новости“, тиче се и штампарије „Борбе“, тиче се укупне имовине, врло вредне на тој локацији, која је одавно препуштена Беку и главном уреднику „Новости“ Мањи Вукотићу. Чекали смо, али Комисија за хартије од вредности је одбила да нам достави документацију, иако им је повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић решењем наложио да то учине. Захваљујући Комисији за хартије од вредности, Беко држи 62 посто акција “Новости”већ више од четири године. Као што знате, он је то признао још јесенас. Комисија за хартије од вредности, међутим, у тој ствари још увек није ништа предузела. 

РСЕ: Ако се Влада никада није осврнула ни на једно Ваше истраживање скандалозних случајева коруптивних приватизација, верујете ли заиста да ће Влада овај пут да се заинтересује за случај „Лука Београд” или случај „Вечерње новости”.

Бараћ: На крају крајева, не мора ова Влада ни да се заинтересује – владе се мењају. Добра корист би, међутим, била да разумемо зашто се Влада не интересује.

РСЕ: Јест ли Владу некада питали зашто вас је формирала ако не реагује на резултате вашег рада?

Бараћ: Зар то није ипак посредно добар доказ да Влада не жели борбу против корупције? Савет ради једну ствар која мислим да мора свакако да користи, а то је стварање јавности око тог проблема, тако да људи разумеју где је кључ проблема и да схвате да се то мора мењати. Мислим да ће, ипак, проћи ово време где су политичке странке у ствари приватна предузећа својих шефова који све купују – гласове и све друго. Већ се јасно види да упркос свој тој куповини - решења нема. А и концепт који су замислили Данко Дјунић, Мишковић, Беко и остали око Економског института, да нам понуде овај вид приватизације у којој царује корупција, доживео је, што је ова криза показала,  потпуни екомомски крах. Јер, шта се сад може купити у овој држави где је све већ продато, а где се држава бесомучно задуживала? Чак и ако купе гласове шта ће са њима да раде? Они немају решење нити за један проблем ове државе. Све је у потпуном колапсу. Тај исти начин је доживео крах крајем 90-их година. Јер исти људи су уствари били креатори и те економске Милошевићеве политике.