ИЗВОР: Балкан магазин, Милош Обрадовић

Они који су мислили да је приватизација у Србији при крају и да више нема шта да се прода, у великој су заблуди. Остала је још можда и највреднија имовина, а то је земљиште, градско грађевинско и пољопривредно.

Управо на ослобађању државе од грађевинског земљишта раде тајкуни и то све по закону који је предложила влада, а усвојила скупштина те исте државе. Наравно, да се преузимање власништва над земљиштем обавља по тржишним или барем приближно објективним ценама не било ни занимљиво великим домаћим бизнисменима и инвеститорима, како су их називали представници власти.

Закон за бесплатно стицање власништва

Савет Владе Србије за борбу против корупције открио је на који начин бизнисмени долазе до власништва над градским грађевинским земљиштем, као и како ће они који су купили предузећа у приватизацији само да би их угасили и препродали земљиште, свој наум остварити.

Главни инструмент је Закон о просторном планирању који је донесен 2009. године, у међувремену мало измењен у правцу боље "заштите" инвеститора, и који предвиђа конверзију права коришћења у власништво над земљиштем, у неким случајевима, буквално за џабе.

Верица Бараћ, председница Савета истакла је да је конверзија у право својине једна од најочигледнијих спрега власти и крупног капитала, којом се законом ствара системска корупција. Према њеним речима, овај закон је донет за две групе корисника земљишта.

"Прва група су они који су добили градско грађевинско земљиште по прописима пре 2003. године ради изградње конкретних објеката. Земљиште се добија за одређену намену и за то се плаћа накнада за комуналну инфраструктуру. Према том закону, рок за привођење земљишта намени је три године и уколико се ништа не изгради у том периоду, оно се одузима и даје другом инвеститору. Они који су изградили објекте у року немају проблема и у складу су са законом. Друга група су они који су купили предузећа у приватизацији само због грађевинског земљишта, а не и због наставка производње. Они који су наставили посао, њима ни не треба конверзија, јер са власништвом објеката они су и законски корисници земљишта", објашњава Бараћ.

Поучан пример из Новог Београда

Чланови Савета навели су и примере за (зло)употребу овог закона, где су, гле чуда, у главној улози фирме Мирослава Мишковића, власника Делта холдинга.

Тако су навели да је фирма "Делта М" 2001. године добила на коришћење близу 16 хектара у Блоку 53 у Новом Београду, одмах поред Аутопута. Међутим, до 2009. године, много после законског рока за привођење земљишта намени, ништа не том плацу није изграђено.

У међувремену, фирма "Делреал", чији је власник фирма из Амстердама, постаје сукорисник овог земљишта, да би 2005. године постала и једини његов корисник. Након три године фирму "Делреал" купује фирма са Девичанских острва за осам милиона евра.

Милић Миловановић, члан Савета за борбу против корупције, приложио је решење градског Секретаријата за имовинско правне послове у коме се "Делреал" ослобађа надокнаде за конверзију.

"Вредност конверзије овог земљишта коју је утврдила Пореска управа Нови Београд, која је по закону надлежна за одређивање тржишне цене, износила је 39.560 динара по метру квадратном, односно за скоро 16 хектара би то износило нешто преко 58 милиона евра. Међутим, вештак "Кинг Стурџ" је ово земљиште проценио на осам милиона евра уз образложење да не постоји довољна тражња за земљиштем, да су плацеви у близини продавани за 20, 30 евра по квадрату, па су проценили да је његова вредност 50 евра по квадрату. За конверзију у власништво плаћа се вредност земљишта умањена за трошкове прибављања права коришћења, а у овом случају представљено је да је препродаја "Делреал"-а заправо трошак прибављања права на коришћење и чак да је тај трошак већи од процењене вредности земљишта, па испада да је још држава дужна њима. Ову процену прихватили су и пореска управа и градски Секретаријат за имовинско правне послове. Ово је тиме фактички завршена ствар", објаснио је Миловановић и додао да је за процену коришћена барем цена коју држава плаћа за експропријацију земље, "Делреал" би морао да плати 19 милиона евра.

Савет ће упутити и писмо централи компаније "Кинг Стурџ" у коме ће их упозорити шта све ради њихова филијала у Београду.

Тако је уз помоћ државних институција, фантастичног закона и мало добре воље, једна (оф шор) приватна фирма продала другој право коришћења над државном земљом, а буџет од тога није видео ни динара. Осим тога, чланови савета изразили су снажну сумњу да до праве трансакције није ни дошло, јер су обе фирме у власништву Мирослава Мишковића.

Слична ствар, према тврдњама Верице Бараћ, одиграла се и у Луци Београд, где су акције предузећа купљене само да би се дошло до земљишта, а онда се новац потрошен на куповину акција предузећа признаје као трошак прибављања права коришћења.

"Након што је донесен Закон, убрзо је донета једна неуставна уредба по којој се као трошак прибављања права коришћења признаје цена капитала предузећа. Када је јавност на то скочила, у Министарству су рекли, "у реду, ако вам смета та уредба, ставићемо је у закон" и то су одмах урадили изменама и допунама закона. Тако је бесплатно добијена или земља или предузеће, а Србија и Београд су изгубили једну међународну луку", каже она.

Корупција, страни улагачи и двострука штета

Данило Шуковић, члан Савета истиче да се тако терају страни инвеститори који без корупције не могу да нађу плац за своју инвестицију, па беже одавде.

"Зато Икеа не долази 10 година, јер плацеве који њој требају, држе појединци који, да би их продали, терају Икеу у корупцију. Пошто у већини земаља фирме одговарају и за корупцију почињену у иностранству, они су одустали", сматра Шуковић.

Не само да се од народа, односно пореских обвезника отима имовина зарад интереса појединаца, него ће сву штету од тога поново они платити и то приликом реституције. Наиме, већина градског грађевинског земљишта је национализована и има законите власнике. Када држава прода то земљиште неће моћи да га врати у натури, већ ће морати да га плати.

"Сада се то земљиште продаје испод цене али када се буде враћало, мораће по тржишној цени. А то ће платити порески обвезници, као што сада плаћају дугове Дафине и Језде. Још очигледнији је пример Робних кућа Београд. Пословни простор РК Београд је продаван по 100 до 200 евра по квадратном метру. Када се наследници Митића појаве, мораће да им плате по 5.000 евра по квадрату, колико вреди пословни простор у Кнез Михаиловој", закључила је Бараћ и додала да тајкуни и власт зато и не доносе закон о реституцији док се не распрода будзашто градско грађевинско земљиште.