ИНТЕРВЈУ

Верица Бараћ, председник Савета за борбу против корупције

Закон о агенцији за борбу против корупције није предложен да би поспешио борбу против корупције. Напротив. Овим законом, којим се укида Одбор за решавање о сукобу интереса и установљава ново тело (агенција), само се прикрива права намера власти, која се може „прочитати“ већ из чињеница да се не доноси закон о борби против корупције, који би омогућио системски приступ овој материји, какав је предвиђен Националном стратегијом за борбу против корупције, већ се доноси закон о новом телу које треба да замени постојећа и да врати борбу против корупције на почетак, каже за „Политику“ Верица Бараћ, председник владиног Савета за борбу против корупције, наглашавајући да у припреми тог закона није учествовао ни Одбор за сукоб интереса, ни Савет за борбу против корупције, ни друге наше институције које имају искуства у тој области.

Прича о Закону о агенцији за борбу против корупције у ствари је прича о односу власти у Србији према институцијама. Кад год хоће да прикрије зашто институције отежано функционишу, да немају услова да раде, чак ни да почну са радом, односно када хоће да прикрије своју улогу у урушавању институција, власт предлаже нови закон којим се укида постојећа институција и формира нова, тврди Бараћ.

Да ли Ви то тврдите да је намера овог закона да омета функционисање институција за борбу против корупције?

Његова претежна улога је решавање сукоба интереса. А већ имамо закон о томе, који се спроводи већ три године, односно ради, и то врло добро, Одбор за сукоб интереса. Оно што је било јасно свих ових година, то је да су основни проблеми у овој материји били недостаци у самом закону – Одбор нема право ни да провери податке из имовинских картона, нити да их објави, а изриче само моралне санкције. И уместо да се на основу тог искуства Закон о сукобу интереса поправи, да се дају већа овлашћења Одбору и да им се дају и додатне могућности за рад, прибегава се нечему што је недозвољено, а то је да се укида институција која је фактички тек почела да ради, да би се створила нека нова.

Правосудни органи, на пример, не спадају у нове институције, али и на њихов рад има доста примедаба.

Постоји више механизама како извршна власт дестабилизује институције, укидање постојећих да би се оформиле нове само је један од тих механизама. Што се тужилаштава тиче, њих власт држи под контролом, на пример, тиме што је републички тужилац већ осам година вршилац дужности. Како можемо да очекујемо да за кривична дела корупције буду одговорни они на највишим политичким положајима или они који имају највише моћи, ако је насупрот њима тужилаштво које је несигурно у свој положај.

Поменули сте недостатке у Закону о спречавању сукоба интереса. Да ли Вам се чини, када је реч о регулаторним телима, да се можда намерно, или из незнања, остављају неке „рупе“ у законима, како би се онемогућила ефикасна контрола?

Има и намере и незнања. Што се тиче сукоба интереса, Одбор је пре годину и по дана доставио влади врло добре предлоге како да се унапреди закон, и показао је да је отпоран на политичке притиске, дакле показао се као добро пројектована институција, зато што не можете лако да утичете на девет људи. Притом је Одбор одговоран парламенту и то их на одређени начин штити од притиска извршне власти, што је код нас највећи проблем у раду институција. Неке друге механизме за онемогућавање рада смо видели, на пример, код Државне ревизорске институције, која је можда требало да буде прави циљ овог разговора. Зашто ДРИ још увек није почела са радом, а толико се прича о Агенцији за борбу против корупције?

Због чега?

Зато што ефикасан и добар рад државне ревизорске институције може да доведе до битних промена, јер су у њиховој надлежности финансијски токови, контрола јавних финансија, јавних фондова, јавних предузећа. Међутим, уместо да јавност захтева одговор на питање зашто ДРИ још увек није почела са радом, ми дозвољавамо да нас странке из власти већ две године „забављају“ неком агенцијом за борбу против корупције, којој је дата чак и дужност коју она не може да обавља. Или има надлежности само у назнакама, као што је финансирање странака. Оно се помиње само у набрајању надлежности, а не и у разради Закона. А при том се оставља онај исти Закон о финансирању странака који омогућава странкама да њихово финансирање остане нетранспарентно. Ако томе још додате да не ради ДРИ, онда је јасно да нема стручне институције која може да контролише финансијске извештаје политичких странака, и да нас власт заварава причом о формирању нове институције која ништа суштински не мења, док истовремено институције од системског значаја немају услова за рад.

Ту мислите и на ДРИ и на…

Да, пре свега, али сетите се, на пример, Комисије за хартије од вредности, на који начин је влада њих урушила у једном дану, када су сви дали оставке под притиском. Међутим, када су следећег дана показали да хоће да послушају владу, сви су наставили да раде као да се ништа није десило, а о оставкама није ни одлучивано, да би потом незаконитости у преузимању Це-маркета и Луке Београд прошле без отпора Комисије. Што се тиче Антимонополске комисије, када су донели решење о концентрацији у случају „Делте“, влада је убрзо потом урадила нови Нацрт антимонополског закона у коме је предвидела да ће комисија бити замењена, иако није била ни на половини свог мандата. То наравно није реализовано до краја, али је било довољно да уруши једну институцију. На исти начин се влада већ две године поиграва са Одбором за сукоб интереса. Одбор је радио само двадесет месеци, када је влада урадила први Нацрт закона о агенцији у коме је предвиђено његово укидање.

Када говорите о овом закону, кажете и да је проблем то што постоји један директор на кога, по вашем мишљењу, може лакше да се утиче него на неко вишечлано тело. Али, ево рецимо, Републичка радиодифузна агенција је колективно тело, а било је озбиљних оспоравања њених одлука.

Правило је да се теже може утицати на вишечлано тело. Наравно, још увек нисмо нашли пут ка стварању стабилних институција...

Сама чињеница да ће бити један директор уместо неког колективног органа одлучивања, мада ће агенција имати и Одбор, не мора да значи да је то аутоматски лоше решење, зар не?

За борбу против корупције свакако јесте лошије. Наравно, то не значи да се на ове којих има више не врши притисак. Али, досадашње искуство Одбора за сукоб интереса је очигледно показало да је таква институција добро решење које треба даље унапређивати. Иначе, није лако наћи решење за стварање институција, али је очигледно да се овде иде путем који доноси тренутне политичке поене, а суштински ништа не мења.

Биљана Баковић

Не тражим посао у Агенцији

На питање да ли ће можда конкурисати за чланство у Одбору Агенције за борбу против корупције, Верица Бараћ каже да неће и да причу о агенцији не треба доводити у везу са будућношћу Савета.

– Идеја са којом је Ђинђићева влада основала Савет није било формирање институције у којој раде државни чиновници или намештеници, већ да у њему буду људи који имају своје професије, који су независни од владе и који ће моћи отворено да указују влади на проблеме корупције. Да ли ће Савет наставити са радом, или не, то је ствар владе и њихове одлуке да ли им је потребно саветодавно тело за борбу против корупције, а оснивање агенције је сасвим друго питање – питање урушавања постојећих институција и формирања нових, за чиме не постоји никакав разлог. Савет је још пре две године доставио влади своје разлоге зашто сматра да Србији није потребна агенција за борбу против корупције, и сви ти разлози још увек стоје.

Јасно, али можда баш Ви који имате толико искуства у томе.

Да власт хоће да настави са борбом против корупције на искуствима Одбора и Савета, не би доносила Закон о агенцији. Очигледно је да су за агенцију имали на уму неки другачији кадар. Притом, политичке странке имају и притисак од свог чланства да добију државна намештења. Отуда разлог зашто агенција треба да има 150 људи. Одбор има 15 људи и ради 80 одсто посла који је написан у Закону о агенцији.