Земунци три године безуспешно настоје да зграду Магистрата (18. век) коју су 1998. узели радикали, врате општини. Четврти општински и Окружни суд у Београду пресудили су 2003. да се СРС исели из скупоцене зграде, али станар суд не признаје. На ''случају Магистрат'' многи су се обрукали. Најпре, Министарство унутрашњих послова. Душан Михајловић, коме се није веровало, и Драган Јочић, у легалистичкој влади - сваки по два пута нису обезбедили полицијску асистенцију, тако да су пресуде о исељењу мртво слово на папиру.

Пад старог режима 2000. радикале није збунио.Већ 6. октобра сачинили су анекс уговора на основу којег су продали двориште Магистрата у којем је бесправно изградјено 50 локала. Намештај земунске општине (вредност 3,7 милиона динара), који је раније ''уступљен'' Пословном простору, 6. октобра је анексом уговора поклоњен СРС. Тужилаштво ништа не предузима поводом кривичне пријаве, сви се плаше Шешеља. Децембра 2003. буде се наде у повратак старих снага на власт. СРС се обраћа Врховном суду захтевајући ревизију пресуда о исељењу.

За само неколико радних дана Врховни суд доноси решење да је ревизија основана. Суд је примио и 73 ургенције ( из СРС, а лично су ургирали и неки професори Правног факултета), укључио их у предмет (!) и вратио првостепеном суду. Ово није притисак на суд, то је свилени гајтан непослушним судијама. Пресуду је донело Веће – председник Предраг Трифуновић, и чланице Јасминка Станојевић, Весна Поповић, Мирјана Грубић и Бранислава Апостоловић. Они су произвољно тумачили Закон о парничном поступку, па се поставља питање не ради ли се о монтираном процесу једној културној установи и целом граду. Закон је рестриктиван у погледу ревизије. Један од услова је вредност спора која се мора утврдити на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на почетку главне расправе. Суд то није учинио, мада је морао. Сам тужилац није у тужби одредио вредност предмета спора. Суд одлучује да је ревизија основана, мада није одредио да ли је ревизија допуштена.

Судија Трифуновић чак изјављује (''Данас'', 4. јун) да је ''вредност спора одредјена у тужби'', што је потпуна неистина. Врховни суд неубедљиво побија и пресуде да се Магистрат као културно добро не користи у културне сврхе. По Врховном суду политичка странка може да се бави и издавачком делатношћу, што би требало да сугерише везу са културом. На пријаву поднету надзорном одбору Врховног суда 21. маја 2004. године још нема никаквог одговора. Корупција у правосудју је највећи проблем и табу у Србији. Уместо независности судства, у Србији и даље имамо судство независно само од борбе против корупције, које се заклањања иза фраза о независности да би остало корумпирано, да би доносило пресуде којима и и идеја о трагању за корупцијом у правосудју постаје правоснажно забрањено. Принцип правоснажности као институт правне сигурности наше правосудје је претворило у принцип заштите корумпираних судија.

Верица Бараћ,
председница Савета