Прошло је више од годину дана од како је први извештај Савета за борбу против корупције о политици и процесу приватизације, од стране власти и власти блиског дела медија, дочекан увредама, натегнутим метафорама и пошалицама уместо аргумената, а пре свега, идеолошком хајком да је свако ко постави питање о поступку приватизације у Србији – бранилац самоуправљања.

У међувремену, јавност је, мало по мало, упорношћу многих, од најистрајнијих радника-акционара, до делова стручне јавности, могла потпуно да разуме на какве је све грубе повреде закона и прописане процедуре спремна власт у Србији у приватизацији (Ветеринарски завод), продаји државних акција из претходне приватизације («Југоремедија»), или у приватизацији кроз поступак стечаја («Сартид»). Ипак, идеолошка махнитост «бранилаца приватизације» (коју нико не напада, али многи оспоравају начин на који се она спроводи), толико је стабилна и неосетљива на пробијање истине, да им још увек није постало јасно да «Зекстра-Банком» није био конзорцијум у време тендера за продају Ветеринарског завода, да највиша цена није била пресудна у одлучивању о најповољнијем купцу Завода (иначе не би био продаван на тендеру, већ на пијаци), да Министарство привреде крши закон и не поштује пресуде Врховног суда, чиме угрожава основе правног поретка земље.

Зашто они који су стварали једно успешно предузеће, који су одлично пословали, и који нуде новац да то предузеће купе, нису стратешки партнер, а јесте онај који се том делатношћу никада није бавио, али зато нуди много више новца, што му нико није тражио. Тражено је да испуни друге услове, које није испунио, то у својој пресуди каже и Врховни суд. Зашто се уводе привремене мере због «опструкције приватизације» онима који су били једини ваљан понуђач на тендеру? Зашто је Нини «више власник» од малих акционара «Југоремедије», па му држава уз продају мањинског пакета акција даје и оно што није њено – право да докапитализује фабрику, о чему се може договорити само да другим власницима? По којим критеријумима власт разликује три власника »Керамике» из Кањиже, па су једном дозволили да у пратњи полиције опљачка магацине, док су остали избачени напоље? По чему разликује својину малих акционара, коју не признаје, од Нинијеве, коју штити, ако треба и жандармеријом.

Зашто је извршној власти и деловима јавности толико спорно да се и овакав Закон о приватизацији какав је, испоштује? Ко и како одређује ко су «непријатељи», а ко «пријатељи» приватизације, ко сме бити власник, а ко не? О каквим критеријумима и чијим интересима се ради? О примени закона и процедуре и заштити јавног интереса сигурно не.

Верица Бараћ, председница Савета