Два протеста пред Владом прошле недеље - најпре авиомеханичари „Јата“ у штрајку, затим радници акционари нишког „Нисала“. „Нисал“ је уз „Југоремедију“, „Хемпро“ и „Путник“ био међу првим предузећима за која је ова влада одмах по ступању на дужност најавила покретање спора за раскид уговора о приватизацији. Годину дана касније, од обећања није остало ништа, а пред вратима Немањине 11 раднике су дочекали полицијски кордони и потпуна незаинтересованост Владе која је обећала да ће сузбити корупцију у приватизацији.

Шта се променило за протеклих годину дана? Такође, шта се крије иза ирационалног понашања Владе према штрајку у „Јату“? Како је могуће да нема новца да се авиомеханичарима исплате заостале зараде, већ да је јефтиније да се уместо наших квалификованих радника у штрајку ангажују страни држављани са другог континента? Да ли ће Влада испоставити рачун јавности колико је коштала њена упорност да угуши један штрајк, који је сам по себи важна цивилизацијска тековина, легалан и легитиман начин да радници остваре своја права? Шта се крије иза упорности Владе да угуши штрајк - уобичајено вулгарно разметање силом или наступајуће реструктурирање и приватизација јавних предузећа у Србији? Можда и једно и друго? Подсећам да је пре две недеље Општински суд у Зрењанину пресудио да је штрајк радника акционара „Југоремедије“ нелегалан. Суд је утврдио да су захтеви штрајкача испуњени, те да је штрајк окончан, па је сада за целу Србију штрајк у „Југоремедији“ још у току, осим за Општински суд у Зрењанину. Свега пар дана након ове пресуде, потпредседник Владе изјавио је да је штрајк авиомеханичара такође нелегалан, међутим, кад су штрајкачи дошли да о томе разговарају, Влади је једино било важно да нико од њених чланова не буде у згради, а да пред вратима буде бар дупло више полицајаца од демонстраната.

Ова влада је формирана од странака које су претпрошлог лета од грађана тражиле „динар за Владу да не краду“ и потписе за кандидатуру обећавајући сузбијање корупције. Пре пет година, те исте странке су делиле грађанима шарене папириће, потписивале са њима уговоре да ће после изборне смене Милошевића заједно радити на стварним променама у Србији. Сада кад радници дођу пред Владу да питају шта би са уговором, са лецима и шареним обећањима, дочекују их полицијски кордони, јасна порука да Влада више не мисли да су јој грађани Србије савезници у остваривању промена. За Владу је суштина промена била да они дођу на власт. Сада ту власт користе како би спречили да се у Србији промени било шта друго.

Верица Бараћ, председник Савета