Прошле недеље је ступила на снагу владина Уредба о средствима за посебне намене којом се полиција изузима из система јавних набавки. Наиме, постојећи Закон о јавним набавкама је предвидео да сви државни органи морају користити тржишну утакмицу међу добављачима, како би се штедело на буџетским средствима и како би се смањила корупција. Међутим, Закон је направио изузетак за набавку наоружања и друге поверљиве опреме. Може се рећи да је то било лоше решење, будући да су управо приликом набавке наоружања, војне опреме и осталих „поверљивих” добара највећа корупциона плаћања, каже Милић Миловановић.

Том приликом занемарена су страна искуства у контроли корупције, пре свега она из најразвијенијих земаља. Народни представници и медији у тим земљама опширно коментаришу сваку ставку приликом одобравања средстава за набавку војне опреме и реагују на најмањи наговештај корупције. Када је једном направљена бреша, касније је врло тешко бранити њено проширење. Сада је у ту пукотину влада вешто убацила Уредбу којом се проширује број изузетака. Наиме, Уредба више не говори само о наоружању и „поверљивим набавкама”, већ о средствима за „посебне намене”. У средства за посебне намене спада фактички све што користи полиција, као рецимо непокретности (куће, гараже, магацини) или покретна имовина (од барута, патролних возила, бродова, чамаца, „лебделица”, видео камера, „склемблера”, обуће и рукавица за ватрогасце, па све до „одећне опреме”). Штавише, набавка „добара, услуга и радова за потребе и у вези са непокретностима”, или набавка покретности с тим у вези, не спада под одредбе Закона о јавним набавкама. Другим речима, када министар реши да окречи своју канцеларију, позваће свог пријатеља молера, а кад реши да купи нови тепих, позваће свог познаника који тргује теписима. Наравно, набавку ће одобрити трочлана комисија Министарства која свој извештај доставља министру, а он сам доноси одлуку.

Уредбу је потписао потпредседник владе Мирољуб Лабус, а на њено доношење није имао примедбе ни Секретаријат за законодавство. Министар финансија је само цинично приметио да се не противи Уредби будући да ће се набавке вршити и складу са одобреним буџетом. Да ли ће се, притом, министар окористити, у оквиру „плана извршења буџета”, њега не занима. Интересантно је да на Уредбу нема примедбе ни директор Управе за јавне набавке који сматра да није на њему да процењује да ли је нека набавка поверљива или није, као ни да процењује уредбе или правилнике којима се поверљиве набавке регулишу. Како Закон на првом месту наводи да је посао Управе „учешће у припреми прописа у области јавних набавки”, може се закључити да директор не жели да се меша у свој посао. Према ставовима одговорних личности све је у најбољем реду, у складу са законом и принципима правне државе. Тако лако можемо да замислимо министра како ускоро на непознатој локацији улази у магацин „поверљивог карактера”, бира неки од постојећих „одевних предмета” и затим се укрцава у „лебделицу” која користи „склемблере” како би задатак остао до краја непримећен. Сва посебна средства за посебне намене купљена су после посебне „финансијске анализе предметне набавке”.

Члан Савета, професор др Милић Миловановић