Закони који треба да обуздају корупцију у Србији, део су нагодбе политичких странака и тајкуна, тврди председница републичког Савета за борбу против корупције, и упозорава:

Приватизација је покриће за прање новца

Влада без контроле располаже државним новцем

Нико се не бори против монопола и хаотичне продаје предузећа

Динкић оснива скупу антикорупцијску агенцију која ће поништити све што смо до сад урадили

Да односи Владе Србије и њеног Савета за борбу против корупције нису добри познато је јавности одавно. Међутим, испоставило се да у првих 100 дана нова Влада чак није ни показала интересовање за борбу против корупције. О томе најбоље сведочи потреба председнице Савета Верице Бараћ да недавно упути писмо премијеру Војиславу Коштуници и потпредседнику Божидару Ђелићу. 

- Сматрали смо да нова Влада на самом почетку треба да утврди план и програм својих активности у борби против корупције. Тиме би се омогућило да Стратегија за борбу против корупције, годину и по након усвајања, напокон почне да се примењује. Тражили смо од премијера да закаже заједнички састанак на коме бисмо Владу упознали са главним проблемима везаним за корупцију. Ова власт је наследила огромне препреке у борби против те пошасти, и Савет је желео да јој помогне у проналажењу начина да се проблеми реше. Један од најважнијих предуслова је стварање делотворног институционалног оквира, међутим, антикорупцијски закони који су до сада донети, и институције које су основане за примену ових закона, нису допринеле стварању ваљаног институционалног оквира. Влада је доносила антикорупцијске законе само да би одговорила захтевима међународних организација и домаће јавности да се покрене сузбијање корупције, међутим у саме законе је уграђивала механизме који ће их учинити потпуно непримењивим. 

Како су премијер и потпредседник реаговали на писмо?

- До сада нисмо добили никакву повратну информацију да ли је Влада разматрала наш предлог за састанак.

У том писму набројали сте девет проблематичних тачака. Први проблем је, како тврдите, успостављање јавне контроле државних финансија. О чему је заправо реч? 

- Србија је једина земља у Европи и једна од ретких земаља у свету која још увек нема екстерну државну ревизију јавних финансија. Закон о државној ревизорској институцији усвојен је у новембру 2005, али његова примена још увек није почела. У Акционом плану за спровођење Националне стратегије за борбу против корупције, усвојеном у децембру прошле године, Влада се изговара да нема довољно средстава и стручног кадра за оснивање државне ревизорске институције. Истовремено, у време предизборне кампање, министар Динкић је најављивао оснивање велике и скупе антикорупцијске агенције у којој би требало да ради велики број експерата, али чији рад, по министровим речима, неће бити окренут јавности, већ ће она, као и друге државне агенције осниване последњих година, бити потпуно зависна од владе и одговорна једино влади. Према последњој верзији закона о овој агенцији, она се не оснива да би унапредила, већ да би поништила досадашње резултате постигнуте у борби против корупције. Истовремено, Влада нам објашњава како у буџету нема средстава за оснивање државне ревизорске институције, и да у Србији нема експерата који би у њој могли да раде. Тамо где их је влада тражила, међу својим партијским кадром, заиста и нема независних стручњака потребних за рад ове институције.

У том склопу питања налази се и проблем поштовања међународно признатих правила о буџетском систему и поштовање законом прописаних обавеза Владе да Скупштини подноси извештаје о извршењу буџета и извештаје буџетске инспекције? 

- Ово питање се надовезује на претходно - и када би независна ревизорска институција почела да ради, не би имала шта да контролише, јер Влада још од 2004. не доставља парламенту на усвајање завршни рачун буџета, нити парламент то од ње тражи. Таква пракса потпуне самовоље Владе у области јавних финанасија прошле године је и омогућила да извршна власт једноставно престане да извршава обавезе буџета по разним основама, па је онда 700 милиона евра преосталих у буџету захваљујући том неизвршавању обавеза проглашено за суфицит. И тај лажни суфицит је преусмерен на реализацију Националног инвестиционог плана, направљеног за потребе предизборне кампање странака из власти, а пројекте који ће се реализовати у оквиру НИП-а бира узак круг министара и њихових најближих намештеника. Нова Влада је олучила да настави са реализацијом НИП-а, уз одређена побољшања у поступку избора пројеката, па смо сматрали да је ова тема и даље веома важна за разговор. 

Које сте проблеме приметили у контроли јавних набавки, за коју се тврди да је хаотична и селективна?

- Закон о јавним набавкама је први антикорупцијски закон усвојен у Србији, и примењује се од јула 2002. Њиме је формирана Управа за јавне набавке и Комисија за заштиту права понуђача, као орган који решава по жалби понуђача у поступку јавних набавки. Међутим, Законом је регулисана само контрола спровођења поступка набавки. Друга два једнако важна сегмента - планирање набавки и контрола извршења уговора закључених у набавкама, остали су ван контроле, па Управа за јавне набавке може само да контролише прикупљање понуда за неку набавку која је у поступку планирања већ могла да буде осмишљена за познатог понуђача. Са њим је, такође, могао да буде направљен договор да неће морати да изврши делове уговора. Када је закон о јавним набавкама донет, влада је најавила да ће друга два сегмента набавки бити регулисана законом о државној ревизији, али, као што смо већ рекли, влада годину и по након доношења закона о независној ревизорској институцији и даље само налази изговоре да одложи њено оснивање.

- Досадашња примена Закона о јавним набавкама такође је показала да се он примењује селективно, зависно од интереса појединих министара у конкретној набавци. У јавности су познати случајеви набавки локомотива или изградње карго центра. И институције које су формиране овим Законом нису независне, подложне су честим изменама, чак и прекидима у раду. То је случај са Комисијом за заштиту права понуђача, чији је персонални састав неколико пута мењан.

Посебан проблем у примени Закона о јавним набавкама настао је у мају 2005, када је Влада донела уредбу којом су све набавке за полицију утврђене као поверљиве и на њих се не примењују одредбе Закона. Зашто?

- Савет за борбу против корупције сматра да је Влада овом уредбом прекорачила законска овлашћења, о чему смо Влади доставили предлог да се Уредба измени. Наиме, Закон даје могућност да Влада својим актом одређене набавке за полицију утврди као поверљиве, али не и да све набавке третира као тајне, и суспендује примену закона за набавке у полицији. Влада није прихватила предлог Савета, а Уставни суд, коме је достављен предлог да се испита уставност те Уредбе, оценио је да је Уредба Владе у складу са Уставом. Значи, чак и да се набавке и даље врше преко привилегованих фирми министра или неког њему блиског, то више не подлеже никаквој контроли. Када су новинари питали тадашњег министра финансија Динкића шта он мисли о Уредби, одговорио је да је важно само да се вредност набавке креће у оквиру износа планираног у буџету! Како су потом вршене набавке за полицију, али и друге набавке за протекле четири године, можемо да видимо из разних афера које су због тога избиле!

Политички аналитичари често тврде да су наше странке један од фактора криминализације друштва, јер не постоји контрола финансирања политичких партија.
Шта Ви мислите о томе?

- Закон о финансирању политичких странака се примењује већ трећу годину, али његова примена није допринела смањењу корупције у овој области. Орган надлежан за контролу финансирања странака је Одбор за финансије Народне скупштине, који чине представници политичких партија чије финансирање треба контролисати! С друге стране, овај закон не само што је омогућио странкама да њихово финансирање остане нетранспарентно, већ и да, са друге стране, добију огроман новац из буџета, тако да грађани сада троструко финансирају партије и у власти и у опозицији: најпре из буџета, затим кроз скупу и лошу услугу јавних предузећа којима управљају политички намештеници, а на крају и високим ценама код монополиста, којима је власт омогућила повлашћен положај на тржишту као противуслугу за финансирање. 

Да ли је монополизација тржишта последица лоше законске регулативе или нефункционисања тела задуженог за борбу против монопола?

- Овај проблем вероватно најбоље осликава слабости институција у Србији да примене законе и раде послове за које су надлежни - Србија већ две године има Закон о заштити конкуренције, за чију примену је надлежна Комисија за заштиту конкуренције... 

о А ипак имамо јасно видљиве монополе у малопродаји, млекарству, грађевинарству. У чему је проблем? 

- Најпре, имате закон чије казнене одредбе значајно отежавају кажњавање оних који га крше. Затим, у закону је ниско постављен праг годишњег прихода који доводи до обавезе пријављивања концентрације, што има као последицу преоптерећеност Комисије и немогућности да се усредсреди на значајније случајеве нарушавања слободне конкуренције. Такође, Комисија нема потребне гаранција за независан рад, а посебан је проблем што се из примене Закона изузимају правна лица која се баве делатношћу од општег интереса. Ко тумачи шта је то општи интерес? Да ли су то телекомуникације, трговина, млекарство? 

Овај проблем је тесно повезан са питањем усклађивања прописа који регулишу рад тржишта капитала?

- Шест година је прошло од како смо ушли у процес приватизације. Прописи који регулишу рад тржишта капитала у Србији и даље су пуни празнина које појединцима омогућују да, на пример, купују акције ван организованог тржишта, тако што праве друштва са ограниченом одговорношћу у које акционари уносе своје акције као оснивачки улог, а потом продају своје уделе у д.о.о. фирмама, која су заправо акције других предузећа. Већ више од две године, ова пракса потпуно разара тржиште капитала у Србији, а влада не реагује на препоруку Комисије за хартије од вредности из јануара 2006. да се Закон о тржишту хартије од вредности измени како би се спречило ванберзанско трговање акцијама преко удела у друштвима са ограниченом одговорношћу.

- Још драстичнији проблем појавио се приликом преузимања акција Ц маркета 2005, којим су Мирослав Мишковић и Делта остварили потпуни монопол у малопродаји у Србији. Договор о подели имовине Ц маркета закључен је на састанку сукобљених тајкуна са премијером, па је преузимање акција малих акционара на берзи неколико дана касније било само реализација овог договора, симулација берзанског трговања по унапред договореној цени акција. За земљу у којој су такве ствари могуће, да премијер и купци договарају услове купопродаје туђе приватне својине, слободно можемо рећи да заправо и нема тржиште капитала.

Лидери странака на власти већ годинама се залажу за трансперантност у раду државних институција, а показало се да јавности рада има најмање у процесу приватизације, који управо води Влада Србије. Зашто? 

- Процес приватизације је и пројектован тако да буде што више подложан корупцији. Створена је могућност да се тај процес не спроводи уз заштиту јавног интереса, да се на транспарентан и законит начин промени власништво. То је јасно пре свега из празнина у самом закону, из чињенице да Агенција за приватизацију сама креира, спроводи и контролише процес приватизације, да није успостављена екстерна контрола, да нису обезбеђени основни услови за законито одвијање процеса. Не контролише се порекло новца, не спречава се монополско понашање, а изменом закона из 2005. уведена је и институција «отпуста дугова», која не постоји у цивилизованом свету.
Цивилизовани свет почива на становишту да се дугови морају враћати, јер се тиме гарантује сигурност у правном промету, даје гаранција за поштовање уговора који је закон међу странкама, и штити својина. Нити су створени, нити се стварају, институционални услови за законито одвијање приватизације. Посебан проблем су судови - и даље зависни од извршне власти, претрпани надлежностима и предметима, као и нестручним и подобним партијском кадровима. То све значи да ако вас неко превари, ако не поштује уговор, да нетачне податке, или не плати цену, не можете се надати било каквој заштити и обештећењу. 

Шта је последица оваквог понашања државе у процесу прватизације?

- У Србији готово да нема квалитетних инвестиција које би могле да утичу на развој читаве привреде, већ се приватизација углавном своди на прање новца преко оф-шор фондова, куповину некретнина по ниској цени ради препродаје, куповину тржишта ради остваривања монопола, преузимање прљавих технологија којима се може остварити много већи профит него у развијеним земљама. Јер у Србији се не поштују ни они прописи о заштити животне средине који постоје, а који су ионако недовољни по стандардима развијених земаља. 

Изјавили сте да проблеме у јавном финансирању посебно истиче бивши министар финансија Млађан Динкић. Каква је ситуација са кривичном пријавом против Динкића у случају Националне штедионице? 

- Савет нема никаквих података о томе. Ми смо свој Извештај о Националној штедионици крајем 2004. доставили тужилаштву, али до данас нисмо добили никакав одговор о статусу овог предмета.

Како коментаришете случај ЕПС, односно објављивање кривичне пријаве и реакције на њу? 

- Сви се сећамо даноноћних заседања Скупштинског одбора, који је испитавао незаконитости у трговини електричном енергијом. Оно што је фрапантније од самих доказа о почињеним незаконитостима, јесте начин на који је заташкан тај случај. Тако је рад великог броја људи, који су дошли до релевантних доказа, послужио само за политичку трговину, а затим потпуно одбачен. Сећате се да је истивремено са престанком рада Скупштинског одбора о извозу струје, Врховни суд поништио пресуду за земунски Магистрат у корист Пословног простора, и преиначио је у корист Српске радикалне странке. То је начин на који власт у Србији манипулише професионалцима у јавним службама, у томе, између осталог, треба тражити разлоге зашто стручни и независни људи одбијају позиве Владе да се укључе у рад државне ревизорске институције. 

Критиковали сте и министра финансија Мирка Цветковића када је именован због сумњивих послова са тајкунима. Зашто? 

- Савет је почетком 2004. дошао до података да је Мирко Цветковић истовремено био директор државне Агенције за приватизацију и извршни директор приватне консултантске куће Цес Мецон, коју је Агенција у време његовог мандата често ангажовала за процену капитала и друге консултантске услуге у појединим приватизационим пројектима. И у време када смо објавили овај податак, а и касније, кад је постављен за министра финансија и када су новинари поново покренули та питања, министар је одбио да комантарише налазе Савета. Не само у вези са овим сукобом интереса, већ и са појединим проценама које је Цес Мецон урадио за Агенцију за приватизацију. Међу њима је нарочито спорна била процена предузећа Семе из Београда, које је продато Богољубу Карићу за око 100 евра по квадратном метру, да би му потом Агенција дозволила да потпуно промени делатност предузећа, иако је у уговору изричито писало да то не сме да учини у наредне три године. Савет је и после смене Мирка Цветковића наставио да прати овај случај. Сећам се да нам је крајем 2004, након више дописа и ургенција, Агенција напокон одговорила да све док Карић остварује и један одсто профита од основне делатности предузећа, Агенција ће сматрати да није променио њену делатност. Мислим да овај одговор добро описује начин на који се спроводи приватизација у Србији.

Све је више људи из правосуђа и тужилаштва на оптуженичким клупама. Колико су овеи државни ресори корумпирани, а колико у финкцији тајкуна? 

- Влада, која је почетком 2004. одбила да поводом нашег Извештаја о стечају Сартида разговара о слабости трговинских судова да доследно примењују законе и поштују предвиђену процедуру, пред изборе прошле године ухапсила је више десетина људи, међу њима и неколико судија које је део јавности годинама проглашавао за “корумпиране”. У штампи их је прозвала “стечајном мафијом”. Након ове пропагандно-полицијске акције, која ништа није променила у начину вођења стечаја највећих предузећа у Србији, власт је преко појединих медија наставила са спорадичном продукцијом различитих “мафија” (просветна, друмска, дуванска), и са слабим дометима, јер се осумњичени више од годину дана држе у притвору, а жртве корупције своја права и даље траже у исцрпљујућим штрајковима и уличним протестима који временом силазе са насловних страна штампе. То је, на пример, случај са радницима Робних кућа Београд. Покренути правосудни поступци се воде споро, јер се често базирају на лошим оптужницама, углавном поткрепљеним најнепоузданијим доказима - изјавама сведока. Познат нам је механизам да се оптужнице подижу за дела за која нема ваљаних доказа, а не за она за која постоје много чвршћи докази. Правосуђе, од раније неотпорно на притиске извршне власти, а сада додатно уздрмано хапшењем судија, који су кршили закон између осталог и због притисака високих Владиних функционера, не усуђује се да одбаци оптужнице за које су политичари и штампа већ “донели” осуђујуће пресуде. Оптужнице се мењају у току поступка, преквалификују се за мање опасна дела и за много мању материјалну штету, па се осумњичени за корупцију на крају још и представе као жртве! 

Да ли је наше правосуђе шампион у копрупцији?

- Правосуђе није ништа више корумпирано од државне управе, за коју тек нема никаквих инструмената контроле. Док правосуђе како-тако контролоше јавност, за управу ни тај механизам не постоји, па право питање уствари гласи - зашто власт издваја правосуђе као најкорумпиранију област у Србији? И зашто проблеме корупције у правосуђу не решава стварањем услова за његов независтан рад, већ селективним и сензационалистичким деловањем на последице дугогодишње подређености правосуђа извршној власти.

Колико сте задовољни активностима Савета и његовим статусом у државној администрацији и Влади Србије?

- Влада јесте најчешће игнорисала наш рад, и јесте нам стварала проблеме у трошењу буџета, чиме је показала свој однос према борби против корупције, али ипак мислим да је сам Савет могао много више да учини. Јавност смо од самог почетка истицали као један од најделотворнијих механизама за борбу против корупције, и управо због тога смо радили извештаје о појединим случајевима крупне корупције, јер смо сматрали да је стварање јавности један од најважнијих задатака Савета. Ипак, мислим да смо у овој области могли да урадимо много више.

Марко Лопушина

Антрфиле
Питање без одговора

Имате ли Ви као Верица Бараћ због борбе против корупције личних и професионалних проблема са онима којима се не свиђа како радите? 

- Без коментара.

Антрфиле
Министар Илић обезбедио себи бар две победе на изборима

о Рекли сте да је и одлука о давању концесије за изградњу пута Хоргош – Пожега, донета уз кршење прописане процедуре, а да у разлозима за њено доношење није јасан општи интерес из кога произилази оваква одлука? 

- Правих, законом предвиђених разлога за давање концесије за изградњу коридора 10 нема, јер је реч о претежно већ изграђеном путу. Изграђене су три траке, а за обилазнице и мост у Бешкој узети су међународни кредити за које се плаћају пенали, јер се не реализују. У предлогу одлуке за давање концесије пише да се завршетак коридора 10 може финансирати из путарине за коришћење већ изграђеног дела пута, и добијених међународних кредита. А изградња овог међународног коридора је прави пројекат за Национални инвестициони план, али тог пројекта у њему нема, осим једног незнатног износа. 

Зашто се онда доноси одлука о концесији? 

- Само зато да би странка Велимира Илића могла да испуни предизборно обећање да ће изградити аутопут од Београда до Чачка. Али, пошто за тај пут никада не би добили концесију, министар је интерес своје странке и свој опстанак на власти наметнуо пројекту од националног значаја, потпуно поништавајући јавни интерес, отварајући притом озбиљан сукоб између Војводине и Београда, уцењујући Владу да ће јој отказати подршку ако од концесије одустане. Тај пут би имао смисла једино ако би водио до границе са Црном Гором, или Босном, па да, у сагласности са владом друге државе, постане рецимо део пута до луке Бар или другог, држави потребног, одредишта. Овако, пут до Пожеге води само до куће Веље Илића, и још мало даље.

Зашто сте рекли да се иза скривања уговора о концесији крије крупна системска корупција? 

- Министар Илић је изјавом да је уговор о концесији важнији од Устава у ствари признао да је радио незаконите ствари, јер власт мора да ради у складу с тим највишим правним актом. Илић је том изјавом практично показао да се уговор не може уклопити у наш унутрашњи правни поредак и да он мисли да не мора да се придржава правних норми ове државе. Сигурно је да ће тај уговор Илићу донети барем још две изборне победе у западној Србији, и његова странка ће од тога имати огромне користи. Не мора он да узме паре од тог посла да би уговор био штетан за државу.

- Илић преко медија ових дана покушава да скрене пажњу с приче о концесијама протурајући другу причу о Сартиду. Сведоци смо да се афере често производе да би се покриле неке претходне, и мислим да је то и сада случај. Дошао је последњи тренутак за највећи могући притисак грађана на Владу да објави уговор о концесији, јер не сме бити дозвољено да се Србијом влада без икакве контроле.

Антрфиле 
Медијски простор је тајкунизиран

У писму премијеру и потпредседнику Ђелићу као посебан проблем истичете непостојање услова за рад независних регулаторних тела?

- Закони који треба да створе услове за обуздавање корупције, за независан и квалитетан рад институција, доносе се као део нагодби политичких странака и тајкуна и према томе треба мерити и њихов квалитет и могућност примене. Власт се труди да формално испуни захтеве и грађана и Европе да се спроводе реформе и мења држава према моделу модерне европске демократије, али је лимитирана властитим недостацима. И потребом да влада уз помоћ корупције која ће политичким странкама и тајкунима који их финансирају, или који можда чине најуже језго саме странке, да омогући положај изнад закона. Зато се доносе лоши закони, међусобно се не усклађују, оснивају се институције чија је немоћ пројектована у самом закону, па рад у таквим институцијама, углавном не прихватају одговорни и стручни, што само отвара простор за партијске кадрове. Начин на који су бирани чланови РРА натерала је поједине, врло угледне и стручне људе, као што су професори Сњежана Миливојевић и Владимир Водинелић, да одустану у току самог поступка избора. Сада је јасно да су били потпуно у праву, јер је само додела националних фреквенција, уз остале погодности, потпуно тајкунизирала медијски простор.

Шта подразумевате под појмом тајкунизиран медијски простор?

- Чињеницу да због тајкуна и њихових медија грађани остају ускраћени и за тако очигледне чињенице да референдум за устав није успео, да се одвијао у нерегуларним условима, да је полиција поново преузела управљање овом државом, да се приређују медијско-полицијски спектакли хапшења, да вам више не може помоћи никаква одбрана, јер вас је полиција, уз помоћ медија, прогласила за кривца и члана неке мафије... Да ли смо заборавили на темељну цивилизацијску, људску норму, да нико не сме бити доведен у позицију да доказује да није крив, већ да је терет доказивања на ономе ко тврди, значи држави и њеним органима, да докаже да је крив. До тада је он невин и то му мора гарантовати држава. Ипак, две мафије око којих се никада неће створити афера у штампи су тајкунска и страначка.

Антрфиле
Приватизовање туђе имовине

Да ли у Србији постоји тајкунски лоби и како он функционише?

- Сећате се да је Влада Србије продала предузеће Југоремедију човеку са Интерполове потернице, Јовици Стефановићу Нинију, без провере порекла капитала, иако је Стефановићева фирма, Јака 80 из Македоније, за акције Југоремедије платила више него што вреди читаво предузеће. И поред тога што је Југоремедија била у већинском приватном власништву, држава је са Стефановићем потписала Уговор о докапитализацији, преко које је он требало да постане већински власник.

Када су после три године судских спорова мали акцинари успели да докажу кршење закона, и када су судови раскинули оба уговора која је Акцијски фонд потписао са Стефановићем, а мали акционари се вратили у Југоремедију као већински власници, нова управа открила је да је Минситарство финансија све време Стефановићеве управе омогућавало Југоремедији да уопште не плаћа порез. Оног тренутка када су мали акционари преузели фабрику, Пореска управа је блокирала рачун и затражила да се одмах, без могућности репрограма, плати нагомилани дуг за порез. Сада, поврх свега, министар Динкић најављује приватизацију Југоремедије, предузећа које је већ приватно, у власништву малих акционара! Дакле то је иста ситуација коју смо већ видели у случају преузимања Ц маркета, где су се васт и тајкуни споразумевали око поделе туђе приватне својине.