У развијеним демократијама подацима о имовини функционера се баве за то надлежне институције, а не сами функционери, у предизборне сврхе 

Челници коалиције која на предстојећим парламентарним изборима наступа под слоганом „Европска Србија”, ових дана су упознали јавност са својим имовинским картама. За њиховим примером су се затим повели председник ЛДП-а Чедомир Јовановић и потпредседник СРС-а Драган Тодоровић. Иницијативу за медијску презентацију имовинских карата покренуо је председник Г17 плус министар Млађан Динкић.

Не улазећи у веродостојност презентованих података, чињеница да се овим питањем баве сами функционери представља злоупотребу борбе против корупције у предизборне сврхе и суштински је обмањивање, а не информисање јавности. Тим питањем се, наиме, у развијеним демократијама баве институције у чију надлежност спадају имовинске карте, а не сами функционери који би требало да буду предмет контроле.

У Србији је за вођење имовинских картона надлежан Републички одбор за решавање о сукобу интереса. Одбор је основан Законом о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција априла 2004, а конституисан јануара 2005. Међутим,већ почетком 2006. Министарство правде је припремило нацрт закона о агенцији за борбу против корупције којим је предвиђено укидање поменутог одбора, док је тадашњи министар Стојковић јавно износио оцене да ова институција не ради добро. Септембра 2006. одбор је доставио влади своје предлоге за измене и допуне Закона о спречавању сукоба интереса које би им омогућиле ефикаснији рад, али влада на овај предлог није одговорила.

Јуна 2007. јавност је имала прилику да се увери да у делу закона који регулише подношење података за имовинске карте постоје озбиљни недостаци: Божидар Ђелић је избегао да помене акције које де факто поседује у Меридијан банци, изговарајући се да га прописи обавезују да пријави само имовину која се води на његово име, али не и ону коју поседују његове фирме. А како закон под повезаним лицима подразумева и стрине и заове, али не и правна лица са власничким уделом функционера, Републички одбор је против господина Ђелића обуставио поступак. Међутим, на истој седници, одбор је донео правни став да функционери у своје имовинске карте, осим података о правном лицу у ком имају акције, убудуће морају навести и своја имовинска или управљачка права с образложењем да се ови подаци не подносе само због праћења стања имовине пре и после вршења јавне функције већ и ради идентификовања повезаних лица.

Неколико месеци касније, Министарство правде је припремило нови нацрт закона о агенцији за борбу против корупције, који поново предвиђа укидање Републичког одбора.

Пре осам година, ДОС је уочи доласка на власт понудио грађанима уговор којим се обавезао на изградњу институција демократске државе. Данас, уместо да институцији надлежној за имовинске карте поднесу ваљан извештај, функционери који годинама отежавају рад Републичког одбора сазивају новинаре кући на кафу, и показују како су им станови скромни, а жене љубазне. Притом је министар, коме фали једна соба да би развио свој музички таленат, у протеклих седам година располагао практично целокупним финансијама државе, а да скупштина није усвојила ниједан завршни рачун буџета нити грађани имају веродостојне информације како су у том периоду трошене јавне финансије; иако је Закон о државној ревизорској институцији усвојен још новембра 2005. она до данас није почела са радом, па је Србија још увек једина европска земља која нема екстерну ревизију јавних финансија.

Онда грађанин изађе на улицу и види баснословно скупе предизборне кампање, митинге на које се страначки активисти довозе аутобусима из целе Србије, догађања народа за која се ђаци пуштају са часова, таблоидне репортаже са џет-сет пријема на којима министри и њихове супруге носе вечерњу тоалету скупљу од пријављене имовине.

Сутра ће политичке партије поднети извештаје о финансирању тако што ће лидери провести новинаре кроз скромне страначке просторије, упознати их са љубазним секретарицама и показати филадендрон који ту стоји још од Коалиције „Заједно”, телефонски апарат преко ког су бранили универзитет од Шешељевог закона, стари добри „пентијум 1” са ког су пробијали медијску блокаду.

Ове 2008. године медији за чију независност смо се борили, уместо да прате успостављање и рад институција, воде аброве по министарским становима. Уговор са грађанима из 2000. године није испоштован, функционери одбијају да положе рачуне за свој осмогодишњи рад, а нуде нам нови уговор за пут ка европској Србији. Ко ће пристати да га потпише?