Код нас постоји подела на оне који се надају да ће им реформе донети нова радна места и оне који верују да се реформе спроводе како би изгубили садашња радна места

Због подела око практично сваког важног питања о својој будућности, друштво попут нашег тешко може да изгради демократске институције,

Септембра 2000. грађани Србије су на изборима рекли „не” изолацији и сменили режим који их је искључио из Европе и увео у ратове и санкције. Скоро осам година касније, грађани Србије су на изборима поново били доведени у ситуацију да се опредељују за или против европског пута, у атмосфери у којој је председник државе добијао претње смрћу и морао да се правда да није издајник, док су поједини министри оцењивали да се „отео контроли”, а други тражили да га заштити тужилаштво.

Пресудан догађај за повратак Србије на позиције из деведесетих сигурно је атентат на премијера Ђинђића, који је означио не само тријумф ратно-пљачкашких снага, већ, нажалост, и почетак трагања странака демократске оријентације за реформама кроз такозвану кохабитацију.

Не треба се противити кохабитацији, ни замерити председнику Тадићу што је након проглашења изборне победе фебруара ове године рекао да ће већ следећег дана разговарати с Томиславом Николићем. Политичка стварност Србије, коју су потврдили и резултати парламентарних избора, говори да нам је друштво дубоко подељено на конзервативни и проевропски део, а негативни ефекти реструктурисања привреде довели су до тога да се овај јаз из године у годину продубљује, због чега је опасно да се најјача проевропска странка уљуљкује у калкулацији да у свој табор може да окупи натполовичну већину. Занемарујући дубину понора према огромном делу друштва означеном као „губитници”, проевропске странке заправо стварају амбијент у коме ће „губитницима” увек лако манипулисати радикали – „добитници” у свим режимима, и као Милошевићеви партнери, и као највећа опозициона странка након 5. октобра.

Због подела око практично сваког важног питања о својој будућности, друштво попут нашег тешко може да изгради демократске институције, па је трагање за компромисом један од важних услова за успех транзиције ка демократији. Нажалост, до сада је компромис између реформских и конзервативних снага постојао само на нивоу страначких шефова, односно у калкулацијама са ким се мора тражити заједнички језик не би ли се задржала власт, док се „губитнички” делови друштва данас опиру реформским процесима, можда чак и жешће него пре четири године, када је концепт „кохабитације” промовисан.

У уговору који је потписао са грађанима 2000. године, ДОС се обавезао да ће у року од годину дана од доласка на власт расписати изборе за уставотворну скупштину. Обећање није испуњено, већ су странке бившег ДОС-а наставиле да разарају сваку институцију која се нашла на путу њима и њиховим финансијерима; да би Велимир Илић могао да реализује своје капиталне замисли разорена је Комисија за заштиту права понуђача; да би Милан Беко купио „Књаз Милош”, чланови Комисије за хартије од вредности су привођени на информативни разговор; ради Мишковићевог обрачуна са Радуловићем око преузимања „Це маркета” „демонтиран” је Трговински суд… Шест година после смене Милошевића, странке „демократског блока” су се договориле са странкама „бившег режима” да грађанима наметну Устав који доводи правосуђе под још јачу контролу извршне власти него раније. Дакле, уместо консензуса грађана у каквој држави желе да живе, Устав је донео споразум политичких странака како да легализују своју самовољу и одрже поделу друштва на оне који се надају да ће им реформе донети нова радна места и оне који верују да се реформе спроводе како би изгубили садашња радна места.

Јасно је на шта је мислио Велимир Илић када је рекао да се председник Србије отео контроли. Позив министра Динкића државним органима да реагују на претње смрћу председнику Србије уследио је након што се његова странка сагласила са Уставом којим се наводно чува Косово, а фактички разарају институције које би требало да реагују на претње атентатом.

Тужилаштво не реагује, јер се од 2000. године налази у в.д. стању, а 2006. његову самосталност заједничким снагама срушиле су странке власти истранке опозиције, намећући нам Устав према којем се тужиоци смењују и постављају по вољи страначких шефова.