Председница Савета за борбу против корупције прича о Звездиној „звезди” и Мирославу Мишковићу, здрављу и болести, браковима и разводима, „двоструком” Борису Тадићу, срећи у љубави... 

ВИШЕ ОД СПОРТА

Србија би могла да буде једна од најсрећнијих земаља Европе, ако се обузда корупција у свим односима, у приватним и државним. А да би све било баш тако велике напоре чини Верица Бараћ, председник Савета за борбу против корупције, форума који има задатак да о свим сумњама у поштен рад обавести Владу Србије. Али, она није задовољна односом државе према борби коју води. Казала је: „Актуелни систем не дозвољава суштинске промене у Србији, а то није пут за Европу”.

Ипак, ова храбра жена је, тврди, решена да, упркос свим препрекама у тој борби за здравију Србију, иде до краја. Рођена је 14. јула 1955. године у Мрчајевцима, а одрасла је у Чачку. Ту је завршила основну и средњу школу, а дипломирала је на Правном факултету у Београду. Иза ње су два брака и два развода. Изузетно је јака личност. Може да се докаже у сваком односу, али не и у биолошком. Нема децу, а желела их је. Лечећи се од стерилитета разболела се од рака дојке, па залечила...

У ком окружењу сте ушли у живот?

Одрасла сам као јединица оца Милијана Перовића, економисте, и мајке Неранџе, кројачице. А најлепше сам се осећала код обе баке, на селу. Мајчина мајка Милунка и очева Миљка су ме училе да волим пилиће, маце, псе... И живот у селу уопште. Код њих сам имала све што сам желела.

А кад је школа у питању?

Гимназију сам учила да бих студирала књижевност. То је била и остала моја велика љубав. Тата ми је предлагао да студирам економију, а мајка се у то није мешала. Али, кад сам дошла у Београд, у деветнаестој години, била сам већ удата, па сам, из практичних разлога, уписала и, уз све кућне послове, завршила Правни факултет. Потом сам се запослила у ПКБ-у...

Како сте водили приватни живот?

У браку са Светозаром Ђедовићем била сам осам година, а после тога сам упознала највећу љубав мог живота, Зорана Бараћа. Он је био мој други муж. Са њим сам била у браку само три године. Дуго сам веровала да ћемо ми, упркос разводу, наставити да живимо заједно. Мислила сам да је наш развод само једна криза. И били смо опет заједно, али до разлаза је, нажалост, ипак, дошло. Због њега сам се вратила у Чачак, а ишла бих и на Северни пол... Увек сам сањала о деци. План је био да их имам бар троје. Али, није ми се дало, а упорно, баш упорно, лечила сам се од стерилитета све док се нисам разболела.

Кад се то догодило?

Било је то 1996. године. Лечење је трајало више од годину дана, а потом сам се вратила на посао. Била сам јавни правобранилац у општини Чачак и један од лидера антиратног протеста Грађанског парламента за време НАТО бомбардовања. А крајем 2000. године поново сам се разболела. Тога пута много теже. Вратила сам се на онкологију у Београд. Била сам више од две године на боловању, а после тога сам отишла у пензију. Имала сам тада само четрдесет седам година. 

Како сте преживели све то?

С једне стране трагично, а с друге и добро. То је страшно искуство. Кад сам се први пут разболела, у Београд сам дошла са упутом за вантелесну оплодњу. Тада сам се још надала да ће моје лечење стерилитета бити успешно, а завршила сам на онкологији. Све је то требало да разумем, па и да прихватим.

А с друге стране? 

Кад се сусретнете с тако опасним противником, тешком болешћу, видите да морате да се борите за живот, а у тој борби и све да издржите. И, што је најважније, у болести сам, јаче и искреније, него у било којој другој ситуацији, схватила драгоценост живота. Јер, наши животи су стварно чудо. То исконски можемо да осетимо само у великој кризи. Мој први муж, Светозар, који је сад болестан од „алцхајмера”, ми је тада много помогао.  

Колико је спорт био ваш лек? 

Ако се за некога може рећи да је антиспортиста то сам ја. У спорту волим само рекреацију. Сад, са мајком, живим у селу, у Прељини, седам километара од Чачка, где имамо кућу. Обожавам дуге шетње. Волим биљке и животиње. Имам два пса, „лесија”, шкотске овчаре, Арија и Дунда. Са њима шетам километрима. И зими и лети. Имали смо и алпске козе, а почело је тако што нам је Вук Бојовић дао две козе и јарца. Све то је моја мера среће.

Шта мислите о корупцији у спорту?

Сва спектакуларна хапшења код нас, какво је организовано и у „случају Џајић”, јесу, у ствари, прикривени обрачуни. И то су, мислим, монтирани процеси. Нема потребе да се то ради на такав начин. Драган Џајић није криминалац. Иза тога се крије нешто друго. То је очигледно. И зато се од тога прави таква помпа.

Како то објашњавате?

Власт хоће да прикаже да има борбе против корупције, а ја вам тврдим да те борбе уопште нема. Сигурна сам да је Џајић хапшен да би неко остварио крупне материјалне интересе у Црвеној звезди. Он је, у том односу, само жртва. А чујем да је сад син Мирослава Мишковића финансијер Црвене звезде... Мислим да је све ово афера после које би Мишковић требало, на незаконит начин, да приграби огроман капитал, као што је то било у Луци Београд, „Це-маркету”...

Од када сте члан Савета?

Атентат на премијера Зорана Ђинђића је извршен када је у Владу долазио на састанак са Саветом за борбу против корупције, према договору са професорком Загом Голубовић. Тада су у Савету били и професори Никола Милошевић, Војин Димитријевић... После атентата чланови Савета су предложили Влади да Савет допуни са четири нова члана. Желели су, пре свега из поштовања према убијеном премијеру, да Савет настави са радом. Тада смо у Савет ушли Рада Васић, Стјепан Гредељ, Душан Слијепчевић и ја.

Шта држава чини за Савет?

Борба против корупције у Србији је замењена симулирањем те борбе. Корупција у Србији је системски проблем и може да се решава само спровођењем добрих и доследних реформи. Могућност корупције се уграђује чак и у закон! Ако погледате Закон о приватизацији, о прању новца... видећете да ту има слабих места... То је, наравно, урађено намерно. Кад ми о томе известимо Владу, нико нас не обавештава какав је став чланова Владе о том питању... То је ругање идеји правне државе.

Зашто до тога долази?

Зато што је то интерес политичких странака. Код нас се јавним предузећима управља као партијском, а не државном имовином. И државне институције не раде као државне, самостално и по закону, већ по партијском принципу. У парламенту се тргује гласовима! Јасно је да нема утврђивања одговорности, па ни кажњавања за коруптивне послове. 

Који су још примери те врсте?

Мислим да је тужилаштво сад зависније од Владе него раније! Републички тужилац је годинама „вршилац дужности”. Питам се који човек на то пристаје... Па видите шта се догодило у Републичкој изборној комисији.... Чланови ове комисије су министар правде, судија Врховног суда, а то је сукоб интереса, а да не говорим о подели новца у РИК-у. И кад је неморал откривен подносе се оставке из „моралних” разлога! И то смо ми...

Који су још примери наопаког рада?

Најдрастичнији пример је чињеница да државна ревизорска институција још није почела са радом. Ово је јединствен случај у Европи! А морам још нешто да кажем...

Кажите:

Да ли смо заборавили захтев грађана још из времена Милошевића да се раздвоје партијске и државне функције. Јер, више не знате кад Борис Тадић говори у једној или другој улози. Кад обећава извршење одређених мера као председник Србије, то све негира као председник Демократске странке. Као председник државе залаже се за борбу против сиромаштва, а као председник странке своје партијске функционере распореди на по неколико енормно плаћених функција, чак и без обавезе да подносе извештаје о резултатима рада. Наше политичке странке су јаче од било ког закона и од било које институције.

Шта очекујете од посла у Савету?

Ми у Савету желимо да реформе, које ће променити овај систем партократске власти, почну да се остварују. А верујемо да ћемо корак по корак, ипак, стићи до резултата са којима ћемо бити задовољни.

Где се, после свега, одмарате?

У Прељини, а и на мору, у Грчкој. Годинама сам одлазила на Крит, а прошле године сам била на Закинтосу.

Како сте тренутно расположени?

Па... могу да кажем, упркос свему, добро.

Коју особину највише волите код људи?

Искреност. Дружим се са таквим људима. То је мој основни критеријум.

У каквим сте односима са бившим мужевима?

Светозару помажем, у болести, колико могу, а Зорана не виђам годинама.

Како замишљате идеалног мушкарца?

Пре свега бих водила рачуна какав је човек. Физички изглед је мање важан. Али, морамо да имамо слична животна начела. Мислим да је љубав, из које извире срећа, најважнији однос у животу.

Да ли сад имате свог човека?

Да, да... Имам. Мислим да сам, после свега што ми се догодило, имала срећу да нађем човека који ми одговара по свему. Он ми је дошао као Божији дар.

Чега бисте се одрекли због љубави? 

Свега, баш свега...