На трибини је, између осталог, представљена слика академске вајарке Милице Ружичић, која је премијерно била изложена у Галерији Културног центра Београда током децембра 2010. Реч је о слици направљеној на основу документарног видео записа о сукобу радника, малих акционара »Југоремедије«, полиције и приватног обезбеђења, који се догодио 19. августа 2006. године.

Догађај су организовали група грађана Равноправност, Грађанска читаоница из Зрењанина и часопис Република из Београда, уз подршку немачке Фондације »Роза Луксембург«, а учесници и гости овог скупа били су, осим домаћина Славка Голића, и уметница Милица Ружичић, Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, и Здравко Деурић, дугогодишњи лидер радника и малих акционара, садашњи директор »Југоремедије«.

Обраћајући се радницима "Југоремедије", председница Савета, Верица Бараћ, рекла је рад Савета са »Југоремедијом« и другим групама малих акционара најдрагоценије искуство тог тела: "Извештај о »Југоремедији« и касније иницијативе Савета у вези са вама су нешто најбоље што смо урадили. Не само због тога што су ваши захтеви били основани, праведни и законити, већ пре свега зато што је ваша борба доказала да борба против корупције доноси бољитак. За такав успех је, наравно, била потребна сјајна група таквих изузетних људи као што сте ви били, да издржи све оне напоре, сва она искушења. Протести, штрајкови и побуне су се дешавале и на другим местима, али начин на који сте ви то радили, успех да вас током вишегодишње напорне борбе не поделе, да вас не поткупе, да вас не разбију на разне друге начине, та ваша истрајност је на крају довела до успеха.
Спремајући се да дођем вечерас код вас прегледала сам документацију и дописе Савета за борбу против корупције разним институцијама због проблема у »Југоремедији«. Добро је то понекад поново прегледати. То може да охрабри, јер тада смо имали привилегију и могућност да трошимо живот на вредне ствари. Углавном знамо да га потроше бесмислице.
            
Сетила сам се много лепих сусрета са вама и ваших тешких тренутака док сте се борили. Наших разговора у просторијама Синдиката, пред капијом »Југоремедије«. То је било можда теже, али у нечему и лепше време. Сви сте веровали да је праведан захтев ваше главно оружје, сви сте веровали једно другом, веровали сте у себе, поштовали своје право, уздали се и високо уздигли своје достојанство слободних људи; а онда су они са друге стране били затечени вашом снагом, и били принуђени да поштују ваше право и ваше самопоштовање. То су били ваши најјачи разлози, са њима сте победили. Имали сте нешто што други нису имали, што је данас ретко и третира се као неважно, као изашло из моде, али ви сте то показали са толико искреног убеђења, кад су се ваши поступци и ваши животи потпуно поклопили са вашем веровањем и самопоштовањем. Показали сте вредности које су вечне и које ће нестати када и човек у овом обличју – веровање у поштење, у правду, у међусобну љубав, поштовање и самопоштовање.
            
Данас није пристојно питати некога да ли у нешто верује, није лако питати ни зашто си нешто урадио. То је сада глупо и старомодно, провинцијално. То је као кад не знаш енглески, ниси у пројекту, ниси део нових трендова, што би за мене рекли »нешто са њом није у реду«. Недавно су ми доделили неку награду, позвали ме да је примим, уприличили свечаност, а у поздравној речи и образложењу награде рекли су да су се све време питали шта то са мном није у реду.
          
 Када говорим о веровању, не мислим на веровање у бога и друге мистичне ствари, већ на обичне, свакодневне, које значе и терају те да нешто урадиш, да неке ствари кажеш, а да за нешто кажеш: »То нећу, то не могу«. Да урадиш нешто што ти баш ништа не користи, а понекад ти и штети, да урадиш нешто за другог, кога можда и не познајеш и који ти неће узвратити. Да пробаш какав си човек, јер за себе се зна борити и идиот.
Зато вечерас желим да причам посебно о једној вечери са вама када сте запосели ходнике Акцијског фонда у Дому синдиката. Ја сам дошла увече, кад су жене у том делу ходника већ биле распремиле простирке и спремале се за починак. Све су биле ведре, насмејане, лепе. Питала сам како сте оставиле своје куће, можете ли овде да ноћите? А сви у глас: »Можемо, све смо средиле, можемо да останемо колико треба«. Питам: »Па да ли ћете моћи овде да преноћите?«, а опет сви у глас: »Не брини, није овде лоше«.
            
Сећање на ово вече је привилегована успомена у мом срцу. Док сам причала са женама из »Југоремедије« које су се спремале на починак у ходнику размишљала сам и много желела да останем и ноћим с њима. Гледала сам да ли има вишак простирки, вишак места у неком углу, јер нисам код себе имала ништа. Нисам остала једино због тога што сам помислила да се то може искористити против мене, у смислу да сам злоупотребила институцију, што би могло да нам нашкоди у даљој борби. Да би ми било лакше што одлазим а не остајем вратила сам се на посао да пишем још неки текст о вашој борби у »Југоремедији«. Само да знате да ми је и данас жао што те ноћи нисам остала. И уопште ми је жао што се у то време нисам боље организовала да будем више уз вас. То је било драгоцено искуство не само за вас него и за мене.
          
Ви сте направили подвиг у немогућим условима, изборили сте се за људско достојанство у држави где ни људски живот нема неку посебну вредност сам по себи. Ја сам вам захвална што сте ми омогућили да се борим са вама. За мене је »Југоремедија« била и остала део мог веровања, део моје наде. Толико сам се била везала за »Југоремедију« да су у Савету проверавали какве су моје везе са вама, да нисам акционар. Тада сам се надала да ће се појавити бар још десетак таквих група људи у другим градовима, да ће се борити као ви и победити као ви и постати једина чињеница која може да докаже да овде живе паметни и достојанствени, пристојни људи који желе да живе од свог рада и који се боре за своја права, који поштују себе и свој труд. Та чињеница би једино одлучивала куда ми идемо, јер би показивала које вредности могу бити прихваћене, ко је спреман да их призна, заштити и пренесе даље.
          
На крају ћу бити слободна да вам поставим једно питање. Јуче сам прочитала у Политици да сте своје акције удружили са државом и да се продаје 92% акција »Југоремедије«. Ја то наравно разумем, после свих испаштања у овој кризи, после немаштине, то је вероватно нужна одлука, али хоћу да причам са вама колико је паметна. Ви не само што сте успели да се вратите у фабрику чији сте власници, него сте показали и да сте одличан власник. Направили сте сјајне пословне потезе. Вратили сте фабрику у добро стање, направили добре инвестиције, показали сте се као одговорни и добри власници. Зашто сада мислите да ће неко други бити бољи? У Србији постоји веома реална опасност, чак и иза великих компанија које долазе из иностранства, заправо стоје непознате, недефинисане фирме са седиштем у Белизеу, или неком другом »пореском рају«. Када покушате да утврдите ко стоји иза њих доступни су вам само подаци о адвокатској канцеларији која заступа власника. Какви су то власници који се крију иза адвокатске канцеларије? Њихове резултате гледамо већ годинама – гасе се добре фабрике које имају економску перспективу. Добра предузећа у којима радници пристају да раде чак и за мале наднице, на крају се ипак угасе. Ова врста капиталиста нема стрпљења чак ни да запошљава раднике и да их полако експлоатише. Они су једноставно незаинтересовани за производњу. Зар не мислите да би било драгоцено да сачувате »Југоремедију« као своју, за свој град, за неке друге младе људе који ће ту моћи да се запосле? Одлука је, наравно, на вама, али ја сам се понадала, после оних одличних потеза које сте урадили када сте се вратили у »Југоремедију«, да ће вас то одржати. Надала сам се да ће се и након победе очувати оно што је било најважније код вас, са чиме сте и победили – то што сте веровали једни другима, што сте били солидарни, што нисте дозволили да вас разним, толико пута виђеним методама растуре. Показали сте сјајне ствари, зашто сада одустајете од њих?"