У оквиру семинара "Знањем против корупције", који организује Центар за мир и развој демократије, предавање је одржала председница Савета за борбу против корупције, Верица Бараћ. Преносимо скраћену верзију предавања
 

Савет за борбу против корупције је једна од прелазних институција основаних у Србији након петооктобарских промена. Новоизабрана власт је у то време признавала да постоји неколико проблема које треба хитно решавати, па је основала три прелазне институције које би се бавиле овим проблемима у периоду док се се не формирају јаке институције демократске државе. Тада је, поред Савета за борбу против корупције, основана и Комисија за истину и помирење, при кабинету председника савезне државе, и Социјално-економски савет Владе Србије. Савет за борбу против корупције је основала Влада Србије, на иницијативу министра финансија Божидара Ђелића, и именовала првих једанаест чланова. Након пет година, једина прелазна институција која и даље ради је Савет за борбу против корупције. Савет данас има десет чланова, и изборио се за аутономију у избору нових чланова, које именује Влада на предлог Савета, чиме је онемогућен притисак на наш рад преко избора нових чланова. Чланови Савета између себе бирају председника Савета.

Савет за борбу против корупције је прошао кроз две фазе. Првих годину ипо дана је радио уз техничко-административну подршку Министарства финансија, и у том периоду је предлагао Влади доношење основних антикорупцијских закона: о јавним набавкама, о финансирању политичких странака, о спречавању сукоба интереса, о доступности информација од јавног значаја.

Сви ови закони су у међувремену, са великим одлагањима и великим изменама у односу на предложене текстове, ипак донети, међутим њихова примена је веома отежана, како због слабости у самим законима, тако због проблема у функционисању институција које треба да их примењују. Више чланова Савета (први председник Слободан Бељански, потпредседник Предраг Јовановић, Чедомир Чупић, Никола Милошевић), је у првом периоду напустило Савет, најчешће образлажући свој одлазак несарадњом владе, односно непостојањем политичке воље за борбу против корупције у Србији (осим Предрага Јовановића, који је напустио Савет након што је постављен за директора Управе за јавне набавке).

Друга фаза у раду Савета је почела након убиства премијера Ђинђића, када је, на предлог чланова Савета, Влада именовала три нова члана. У другој фази свог рада Савет се упустио у истраживање феномена корупције, пре свега крупне корупције, која се не своди само на давање и узимање мита, већ суштински произилази из поремећеног односа три гране власти – судске, законодавне и извршне. У Србији се најчешће ради о доминацији извршне над осталим гранама власти, пре свега над судском, дакле о корупцији у њеном изворном значењу – кварење власти. Савет је тако покушао да одговори како је могуће да се у шверцу шећера потпуно погази јавни интерес и уништи једна веома потентна грана индистрије, зарад личне користи једног круга појединаца блиских власти, како је у стечају «Сартида», услед притисака извршне власти на правосуђе, читав поступак од стране суда од почетка до краја вођен потпуно незаконито.

Савет је током 2003. године почео да ради извештаје за Владу о најкрупнијим примерима корупције у Србији, са препорукама шта треба предузети да се спречи крупна корупција и да се омогући егзистенцијална и правна сигурност без које нема развоја демократије. У извештајима о извозу шећера, о приватизацији, стечају «Сартида», «Југоремедији», «Ветеринарском заводу», «Националној штедионици», «Мобтелу» и другим, Савет је показао да су односи власти у Србији битно поремећени, да су институције несигурне и подређене извршној власти, да се доносе закони у које је уграђена намера да се неко окористи, док се антикорупцијски закони који су донети у протекле четири године, веома отежано примењују. С друге стране, стање у правосуђу, како због притисака извршне власти којима не може да се одупре, тако и због њихове унутрашње неспособности да се реформишу, потпуно паралише могућност за борбу против корупције.

Инфлација закона у последње две године (преко двеста донетих закона), којом се представници власти поносе као својим успехом, само додатно ствара хаос, и није елеменат правне сигурности, што би доношење закона требало да буде, већ, напротив, повећава правну несигурност. Парламентарна демократија у Србији још увек није заживела, Народна скупштина је само место трговине страначким интересима. Странке одбијају да говоре о уставотворној скупштини, иако је то било једно од петооктобарских обећања, већ владајућа коалиција покушава да донесе устав кроз нагодбе парламентарних странака, без обзира на то колику подршку било која од странака ужива међу грађанима, тако да ћемо уместо широког консензуса грађана у каквој држави желе да живе, имати устав као пресек тренутног односа моћи у парламенту.

Овакво стање је довело до велике правне несигурности у Србији. У име приватизације као идеологије, крше се права приватних власника, малих акционара «Југоремедије», «Керамике» и других предузећа широм Србије. Савет се нарочито бавио корупцијом у приватизацији, јер смо сматрали да се ради о кључном процесу у склопу демократске транзиције у Србији, и да је демократски преображај Србије немогућ уз овакво кршење уговора и закона у приватизацији. У извештајима о политици и процесу приватизације, о извозу шећера и приватизацији шећерана, о стечају «Сартида», «Југоремедији», «Ветеринарском заводу», Савет је показао да ни једна досадашња влада није имала никакав концепт одрживог развоја Србије у који би се уклопио процес приватизације, никакву идеју трансформације и оживљавања привреде у Србији, већ да је читав овај процес до сада био само идеолошка кампања, која је због слабости институција и недостатка воља да се оне оснаже, омогућила прање новца, куповину некретнина, тржишта и прљавих технологија.

Савет је у својим извештајима анализирао ове проблеме, и давао Влади препоруке како да се они реше. Сви извештаји Савета су поред Владе, достављени и јавности. Сматрамо да је стварање јавности о проблему корупције један од најважнијих задатака Савета, јер је јавност најбољи инструмент за контролу власти. И док је деловање Савета у јавности допринело да се разјасне проблеми о којима смо говорили, Влада је поводом извештаја које смо им достављали углавном одговарала игнорисањем, или нападима на чланове Савета лично, уместо да полемише са аргументима изнетим у извештајима. Ни једна чињеница изнета у извештајима Савета никада није оспорена, али су чланови Савета због својих извештаја били омаловажавани, називани «бабама нарикачама» и сл. И онда када је реаговала у складу са налазима Савета, као у случају «Мобтела», Влада је то чинила не да би се борила против корупције, већ да би заштитила своје политичке позиције, и то поново уз велика кршења процедуре, са позиција силе власти, а не владавине закона.