Савет за борбу против корупције доставио је 10. децембра 2019. године Влади Републике Србије Извештај о владавини права као основ борбе против системске корупције. Извештај је достављен и Генералном секретаријату Владе РС као и Министарству правде и Републичком јавном тужилаштву.

Извештај о владавини права као основ борбе против системске корупције можете преузети овде.

Поштовање начела владавине права неопходно је за успешну борбу против корупције. Савет је започео рад на Извештају о владавини права из више разлога, најпре због сврставања Србије у круг европских земаља са високим степеном корупције, затим због бројних примера (које наводимо у Извештају), којима се крши принцип владавине права, али и због кључних порука у извештајима Европске комисије које су фокусиране на проблеме владавине права.

Савет је посебно поглавље посветио значају закона као средству ограничавања власти. Наиме, закони ограничавају моћ власти ако су донети у прописаном редовном поступку. Међутим, Савет је имао озбиљне примедбе на коруптивне одредбе неких закона, али, због хитности њиховог доношења, исте нису разматране. Савет је уочио појаву преузимања законских решења из других земаља која не одговарају посебностима нашег друштва и актуелним друштвеним потребама. Захваљујући знатној парламентарној већини која превасходно задовољава потребе партијске дисциплине, законски предлози Владе усвајају се практично по аутоматизму.

Последњих година у Србији се закони  доносе углавном по хитном поступку (у 80% случајева), због чега изостаје шира јавна расправа  и компетентне анализе, што за последицу има да су неки закони у кратком периоду по доношењу, више пута мењани, у вези са истим или сличним областима регулисања.

Честе измене системских закона потпуно компромитују уједначавање судске праксе што је од директног утицаја на постојање правне сигурности. Осим тога, тужилачка истрага уведена је без нужног предуслова за њено функционисање, а то је независност тужилаштва. С обзиром да независност тужилаштва до данас није успостављена, да је систем тужилачке истраге уведен на брзину, ефекти увођења овог система више говоре у прилог назадовања владавине права, него њеног унапређења. Узгредно се указује на то, да грађани и „струка” све чешће јавно приговарују због пасивности Републичког јавног тужиоца, иако смо сведоци афера које се не решавају. 

Савет у овом Извештају наводи примере који су изазвали пажњу јавности због непримењивања Устава и закона а то су: ,,Такси делатност”, ,,Савамала”, ,,Ректорат”, ,,Индекс”. У делу који се односи на располагање природним богатствима износимо два примера ,,Минихидроцентрале” и ,,Венчац”.

У поглављу Устав као средство ограничавања власти, Савет истиче да најважнија ограничења власти произлазе из уставних одредби и да излажење из оквира Уставом прописаних надлежности представља неуставно поступање, а самим тим и компромитацију владавине права. Наводећи надлежности Председника Републике прописане Уставом, Савет закључује да се Председник Републике не придржава стриктно цитиране уставне одредбе, што обесмишљава Уставом утврђено уређење власти. Тако нпр. из Устава не произлази да је председник Републике овлашћен да даје државну помоћ, односно да располаже финансијским средствима државе, као и да учествује у преговорима у вези са закључивањем привредних послова; да договара и обећава субвенције (углавном страним привредним субјектима), онако како се то чини и афирмативно представља јавности. Предмет иступања председника Републике су и актуелни судски поступци о чему наводимо бројне примере. Савет је у својим извештајима о правосуђу указивао на кршење претпоставке невиности и тражио да се престане са праксом да политичари у медијима говоре о кривичним делима одређених лица, али Влада није прихватила примедбе Савета. Приложени примери  указују само на мали део из кога се види да извршна власт узима себи за право да оптужује, осуђује, изводи и цени доказе, иако сасвим сигурно, ни према Уставу, ни према Закону, није субјект кривичног поступка.

У поглављу Ограничење моћи власти од стране Уставног суда, Савет се фокусира на судије Уставног суда и њихов рад. Наиме, увиђа се да је више од половине судија једва навршило 40 година старости, што значи да се ради о младим судијама, од којих њих деветоро нису прошли стаж носилаца правосудних функција у правосуђу (судија). У укупном броју судија Уставног суда учествује девет судија, којима је прво судијско запослење избор за судију Уставног суда. Када се сагледа њихова пракса, види се да су радили у извршним и управним органима и на факултетима. Овакав начин избора могао би да буде у реду када би Уставни суд решавао само у предметима оцене уставности и законитости општих правних аката, али пошто је надлежан да одлучује и о уставним жалбама, поставља се питање постојања стручних ресурса за одлучивање у овим предметима. Због тога је према мишљењу Савета, за одлучивање у предметима уставних жалби, неопходно правосудно искуство.

У вези са дужином трајања поступка пред Уставним судом, Савет има веома лоше искуство, јер је одлучивање о захтевима Савета за оцену уставности трајало око четири године. Савет је анализирао број изгубљених спорова пред судом у Стразбуру, којима су претходиле одлуке Уставног суда и утврдио:  да је у периоду од две године (од 2016. до 2018.), у споровима који су мериторно решени (спорови у којима нису одбачене тужбе као недозвољене), од 58 спорова изгубљено 56, а добијено само 2.

Ови подаци указују на квалитет рада Уставног суда, али и целокупног правосуђа, због чега треба детаљно истражити и утврдити разлоге неуспешности - да ли су разлог лоши прописи или је разлог у њиховој погрешној примени, којој би узрок могао бити некомпетенција или одсуство фактичке независности судства.

У поглављу Правосуђе као институција у борби против моћи власти и корупције, Савет је анализирајући све елементе од којих зависи оцена независности судства, који су  према стандардима Европског суда за људска права: начин избора судија, трајање њиховог мандата, постојање гаранција којима се отклања могућност вршења притиска на судије, закључио да код нас није задовољен ни један од тих елемената. Став и поступци власти онемогућавају да правосуђе ограничава њену моћ. Јасно је да судије немају никакву гаранцију да ће бити заштићене уколико суде супротно очекивањима власти (примери који су наведени у овом Извештају), из чега произлази да правосуђу није омогућено независно поступање.

Из свега наведеног Савет је донео закључке и упутио препоруку Влади.