Уредбом ЕУ бр.2007/00 од 18. септембра 2000. и допуном РЦ 2563/00 од 20. новембра 2000. отворено је тржиште ЕУ за увоз шећера произведеног у Југославији и другим земљама западног Балкана без икаквих рестриктивних мера и без царинског оптерећења.

Цена заштићеног шећера на европском тржишту је око 650 ЕUR/т. за разлику од просечне светске цене која је испод 300 EUR/т. Просечна продајна цена шећера коју смо ми постигли извозом на тржиште ЕУ је око 600 ЕUR/т. Да би омогућила увоз нашег шећера ЕУ је истовремено смањила произвођачке квоте за шећер својим произвођачима шећера.

Једна од многих критика у ЕУ због отварања њеног тржишта за увоз из земаља западног Балкана је у томе што су ове земље дефицитарне шећером и углавном увознице, тако да је извоз из тих земаља у ствари вештачка творевина. Шанса наше земље је била да повећањем производње покажемо ЕУ да се то не односи на нас, јер ми јесмо увозили шећер, али са производњом 2002. од око 280.000. тона ми смо већ у том трнутку били реални извозници (садашња потрошња без Косова и Црне Горе износи око 250.000.т). Међутим, ми имамо реалне показатеље да можемо произвести и много више, јер смо некада производили и до 600.000.т и пад наше производње није из економских разлога већ је последица погубног вођења економске политике дуги низ година.

Ова шанса са извозом шећера на тржиште ЕУ по заштићеним ценама и без царине, без ограничења у количини осим лимита који чини домаћа производња била је и тест да се економска политика у овој држави променила, да знамо шта су нам највеће развојне и извозне могућности, да имамо стратегију развоја и да је одговорно примењујемо.

Могућности Србије за производњу шећера

Развој индустрије шећера у Србији датира од 1892. године. Почетком деведесетих година прошлог века достигнут је развој који се мерио са најбољим у Европи. Сада имамо 15 фабрика шећера, укупног капацитета за прераду 5.480.000 тона шећерне репе и производњу 700.000 тона шећера, 250.000 тона меласе, и 240.000 тона сувих резанаца. За ову производњу потребно је засејати шећерном репом само око 7% ораница у земљи.

Производња шећерне репе је најинтензивнија ратарска производња, а производња шећера је најсложенија процесна индустрија, па је због тога и поред релативно малог обима потребних површина под репом веома велики позитиван утицај ове производње на друге привредне гране. Сада, после 12 година лоше економске политике индустрија шећера у Србији је доведена дотле да су фабрике почеле да се затварају. Више се не ради о опстанку појединачне фабрике, већ целе индустрије. Тренутно, 6 фабрика не ради, а 9 које раде то чине само са 28% капацитета. Произведени шећер задовољава 40% потреба домаћег тржишта. Финансијски губици су 50% вредности производње, принос шећера по х је опао за 50% у односу на принос од пре 10 година, а површине под репом су смањене за 60%. Од земље извозника шећера постали смо зависни од увоза.

У нашем окружењу, суседне земље и географски блиске земље имају стални мањак шећера од око 1,4 милион тона, што би представљало велико и повољно тржиште за наш извоз шећера. Велики део овог недостатка шећера у околним земљама је настао гашењем производње шећера у Румунији и Бугарској услед лоше политике тамошњих власти. Веома је речит пример Румуније где је од 33 шећеране колико их је својевремено било, после приватазације у погону остало само пет, које годишње произведу око 55.000 тона, док су потребе земле око 550.000 тона.

Наводимо податке за три године за поређење:

• У 1989. години принос шећерне репе 48,37 т/х, производња шећера 582.041 т, принос шећера 5,85 т/х;
• У 1990. години принос шећерне репе 40 т/х, производња шећера 599.098 т, принос шећера 5,36 т/х;
• У 2000. години, принос шећерне репе 23,66 т/х, производња шећера 119.178 т, а принос шећера 2,92 т/х.

(Подаци из извештаја радне групе која је урадила дугорочни програм производње шећерне репе и шећера 15. јануара 2001. године, и који је упућен свим надлежним државним органима, заједно са писмом о намерама које садржи нову политику у производњи шећера).

Произвођачи шећера су 26. марта 2001. године упозорили и државне институције и јавност да десетогодишње уништавање индустрије шећера не само да није спречено, већ је убрзано следећим активностима:

• Почела је дистрибуција увозног и такозваног донаторског шећера по цени која је нижа од цене шећера која је утврђена за произвођаче. Домаће фабрике шећера у тој ситуацији нису у стању да продају свој шећер. »Перфидна је и злонамерна свака слична донација, која има за последицу да нам следеће године треба још већа донација«. У документима које су доставили произвођачи шећера предложено је да се овакве помоћи упуте на тржиште по цени утврђеној за домаће произвођаче, а да се разлика у цени наменски усмери за производњу репе и шећера. Од приспелих донација, индустрија шећера није добила ни динара, а нема ни информацију како и где се та средства усмеравају;
• Тржиште је преплављено шећером из увоза, који је оцарињен као »сировина или репроматеријал«, са веома ниским дажбинама. Контролна функција државних органа је потпуно затајила;
• Припрема се укидање дозвола за увоз шећера и потпуна либерализација увоза, што стоји у предлогу нових спољнотрговинских режима Савезна Владе. Јавност мора да зна да либерални увоз шећера имају три групе земаља: земље које уопште немају производњу шећера, земље у којима је због природних прилика производња шећера веома јефтина и велика у односу на домаће потребе и земље које због материјалних интереса уских кругова, или због неодговорности власти уништавају своју производњу шећера. Индустрија шећера у нашој земљи очигледно спада у ову трећу групу.

Индустрија шећера у нашој земљи мора имати заштиту у оној мери у којој је примењују и развијене замље у Европској Унији, где се домаћа производња штити од утицаја светског тржишта увозним дозволама које се издају на бази програма који се утврђује заједно са индустријом шећера.

Директор Saint Louis Sucre of France, једне од највећих групација за шећер у Европи и један од највећих инвеститора у централној Европи (Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка), обратио се министру Влаховићу 25. фебруара 2002. У свом допису, он истиче да су управо завршили другу посету фабрикама шећера у Србији и да је потврђена њихова прва процена да је Војводина један од региона са највећим потенцијалом за производњу шећерне репе у целој централној Европи, са најбољом индустријом у овом региону за прераду шећерне репе. Он такође истиче да ова групација не може препоручити иностраним инвеститорима куповање акција у нашим шећеранама пре него што се предузму стратешки захвати којима треба извршити корекцију недостатака и неуравнотежености у индустрији шећера у Србији. Истиче следеће проблеме:

• Да смо ми од субјекта чија је активност у привреди некада била на истом нивоу као просек западне Европе, док је данас продуктивност у узгајању шећерне репе значајно опала. Да би могле купити шећерну репу по цени која је привлачна за произвођаче, шећеране морају имати могућност да продају шећер по одговарајућој цени, што сада није случај, јер тржиште шећера није успешно заштићено против легалног и илегалног увоза;
• Чињеница да је Европска унија отворила тржиште за неограничене количине шећера произведене од репе у Србији биће доведена у питање уколико се покаже да се шећер из Србије све мање троши у Србији;
• Као учесници у процесу приватизације индустрије шећера у централној Европи и као један од највећих инвеститора у тој области, ова компанија закључује да инострана улагања неће доћи због тога што су приноси репе врло ниски, репа прескупа, што национално тржиште није заштићено, и што не постоје одговарајући прописи.

Они закључују да се купци за шећеране у постојећим условима вероватно могу наћи, али уз умањење њихове стварне вредности. У закључку кажу да одговарајуће мере у пољопривреди, заштита граница и прописи могу бити уведени релативно брзо, у чему они нуде помоћ потенцијалних иностраних инвеститора, као што је и Саинт Лоуис Суцре оф Франце, као и Француска Влада која је финансирала студију о ревитализацији производње шећера у Србији, и због тога предлажу састанак и договор са министром Влаховићем.

Потпредседнику Владе СРЈ г. Лабусу 27. 6. 2002. године обраћа се представник AGRANE, која је један од најзначајнијих произвођача шећера и скроба у централној Европи, у којој има 16 произвођача шећера, са 4.500 запослених и укупном производњом шећера у 2001. години од 827.000 т. У обраћању они наводе да су заинтересовани за инвестирање у нашу индустрију шећера, односно у производњу репе, прераду, продају и маркетинг шећера на европском нивоу. Посебно истичу да смо ми једна од неколико европских земаља које нису успоставиле чврсте оквире за заштиту своје производње репе и домаће индустрије шећера. Сматрају да је текућа приватизација процес који може послужити као најбоља прилика да се уграде све мере које су неопходне да се локална производња репе и шећера подржи. Мере које они предлажу су и основа за доделу квота и неопходне су за улазак државе у ЕУ, до када се наша производња мора уградити у легални оквир. Калкулације за квоте почињу 5 година пре укључења земље у ЕУ. У овом допису се наводи да су државе као што су Румунија и Бугарска упропастиле своју производњу репе и шећера јер нису успоставиле ефикасну заштиту граница, без које производња репе не може да преживи. Предлажу да се уграде производне квоте према потражњи домаћег тржишта, као и везу између цене шећерне репе и цене шећера. У допису се тврди да сектор шећера може потенцијално да обезбеди приход и запослење хиљадама произвођача репе и њиховим породицама, и за више од 5.000 запослених који раде у фабрикама за прераду шећерне репе и производњу шећера.

Цитирамо последње две реченице из дописа г. Лабусу: »Али, узимајући у обзир текућу ситуацију, суочавамо се са страхом да локална индустрија нема шансе да преживи уколико се и даље настави са увозом по нефер ценама које су ниже од произвођачких. AGRANA, као потенцијални инвеститор, љубазно вас моли да подржите напоре за увођење стабилних оквира за југословенско тржиште шећера, ради почетка стабилизације и реструктуисања домаће производње шећера«. Уз овај допис су доставили и свој годишњи извештај за 2001-2002. годину.

Француска Влада је финансирала истраживање које је спровео ERSUC, истраживачки консалтинг сервис француске индустрије шећера, у сарадњи са удружењем произвођача шећера »Југошећер«. Овим истраживањем је обухваћено постојеће стање у производњи шећера у Србији, са предлогом мера за брз и трајан опоравак индустрије шећера у Србији. Према овој студији Србија има око 1.700.000 х ораничних површина погодних за гајење шећерне репе и 15 фабрика шећера које могу да произведу преко 750.000 т шећера. У садашњем тренутку за домаћу потрошњу потребно је око 300.000 т шећера, а сав произведени вишак се може извозити у ЕУ и околне земље. Земљама у нашем окружењу недостаје око 1.000.000 т шећера. Ревитализација индустрије шећера је могућа уколико се уведе ред у производњу и промет, а нарочито у увоз. Минимални ефекти рентабилне домаће производње шећера износе око 456.495.101 DM. Студију је представљена 26 и 27. марта 2003. године у Новом Саду и Београду. У Београду, студију је представио амбасадор Француске, а позиву на презентацију се није одазвао ни један наш министар, мада су сви који су ресорно задужени били позвани.

Анализа извештаја Владе

Извоз домаћег шећера у земље ЕУ у значајнијим количинама почео је 1. августа 2001. године, када су додељене прве квоте за извоз шећера. Већ у мају месецу 2002. године представници ЕУ су на састанку у Савезној управи царина изразили забринутост због повећаног обима увоза и извоза, сматрајући да се у извесном смислу злоупотребљавају одредбе уредбе о преференцијалном извозу југословенског шећера у земље ЕУ. У јуну месецу 2002. године ЕУ је њиховим увозницима увела обавезу плаћања депозита на шећер из Југославије, док се за сваку пошиљку шећера накнадно не провери исправност уверења о пореклу робе. Разлог за проверу је њихова сумња да се у земље ЕУ извози шећер који није југословенског порекла, односно да се део шећера који се увози из земаља ЕУ поново враћа назад.

Подаци о укупно произведеном шећеру, а посебно подаци о укупно увезеном и извезеном шећеру у овом периоду које смо добили у извештајима Владе, разликују се од оних до којих смо дошли из докумената царине, као и од података до којих је на основу својих анализа дошао г. Владан Беговић, као директор управе царина.

Подаци Владиних министарстава

На пример:

• Према подацима Савезног Министарства за економске односе са иностранством, укупан увоз у 2001-2002. години износи 163.202 т, а укупан извоз у ове две године 248.424 т. Ово министарство не даје податке о производњи шећера, податке о увозу и извозу до 15. маја 2003. године, нити податак о количини шећера која се троши на домаћем тржишту;
• Према подацима Министарства трговине, производња шећера у 2001. години износи 211.036 т, залихе су износиле 7.133 т, производња у 2002. години износлиа је 272.509 т, а залихе код прерађивача 4.749 т, што укупно износи 495.427 т; према подацима истог министарства у 2001. години је увезено 77.636 т, у 2002. години и 2003. до 1. маја увезено је 79.121 т, што је укупно увезено 156.757, а извезено у 2001. години 135.210 т, у 2002. години и 2003. до 1. маја извезено је 195.814 т, што укупно износи 331.024 т извезеног шећера. Према подацима о извозу у 2002. години, за који се прво каже да је остварен у укупној количини од 195.814 т, даљим набрајањем количина по извозницима и то да су фабрике шећера извезле 85.350 т, комисионо извезено 32.398 т, а остали извозници 78.066 т, што укупно износи 215.814 т, а у материјалу се не наводи на шта се односи разлика од 20.000 т извезеног шећера. Ово министарство такође не даје податак о количинама шећера које су потрошене на домаћем тржишту.

Упоредни подаци

Према подацима г. Беговића укупна производња за исти период је 486.405 т, укупан увоз 199.716 т, укупан извоз до 2. маја 2003. године је 347.469 т, а залихе на дан 15. маја 2003. износе 86.330 т. Његова процена је да се годишње троши 220.000 т шећера у земљи. Према његовим подацима у овом периоду на располагању је било 686.121 т шећера (збир производње и увоза), а у истом периоду је извезено и потрошено 787.469 т, што значи да је разлика између расположивих количина и онога што је потрошено и извезено 101.348 т (при томе се не узимају у обзир наведене залихе од 86.330 т). Из овога се може закључити да је за две године нелегално увезено приближно 100.000 т шећера, што је око 4.000 шлепера.

Према статистици Заједнице произвођача шећера годишња потрошња шећера код нас је око 350.000 т, од чега директна потрошња становништва износи око 120-140.000 т, а остало кроз друге видове потрошње (сокови, кондиторски производи и др.). У извештају које дају министарства не даје се никаква процена годишње потрошње шећера у земљи.

Уколико се узме да је годишња потрошња шећера 280.000 т (што је процена између података г. Беговића и података произвођача шећера на које и он упућује), онда се долази до податка да је од расположиве количине шећера од 686.121 т (према подацима Министарства трговине 643.162 т), потрошено и извезено 907.469 т, што значи да је на црно увезено 287.469 т или око 12.000 шлепера.

Све ове податке смо изнели пре свега као илустрацију која јасно говори како су се понашали наши органи власти према овом проблему и зашто смо добили санкције.

Напори Европске уније

Прва упозорења ЕУ да се у промету и извозу шећера у Србији дешава нешто чудно су дошла већ у мају 2002. године, затим се та упозорења настављају, да би конкретна контрола од делегације Европске канцеларије за сузбијање превара ОЛАФ, била предузета у новембру 2002. године, када се у закључку констатују велике неправилности и могућност превара и указије на могућност укидања повластица. Делегација ОЛАФ-а је по свом избору, а уз асистенцију царинске службе извршила контролу увезеног шећера у Југославију код компаније МК Комерц из Новог Сада, проверу порекла шећера извезеног из Југославије у земље ЕУ од стране истог друштва и ЗЗ Панонинвеста са седиштем на истој адреси, проверу увозних и извозних декларација за шећер на царинарницама Нови Сад, као и проверу правила о пореклу шећера произведеног у фабрици “Црвенка”. ОЛАФ је тада утврдио да је уз сваку декларацију био приложен атест, у оригиналу или копији, произвођача шећера да се ради о домаћем шећеру, а да није извршена ни једна провера аутентичности таквог атеста. Такође није извршена никаква контрола код произвођача која би могла потврдити порекло извезеног производа. Приликом контроле у магацину друштва МК Комерц констатовано је да један део тог магацина служи за складиштење робе под царином. Друштво МК Комерц води регистар улаза и излаза тог дела магацина, а исти управник магацина води рачуноводство и за производе складиштене од стране МК Комерц. Приликом контроле МК Комерц је одбио захтев делегације да јој стави на увид листе купаца, тако да делегација није имала могућност да настави са интегралном контролом производа које су они увезли. Продаја производа овог друштва често се обавља преко посредничког друштва Унионтраде са седиштем у Тортоли, Британска девичанска острва. Након извршене контроле делегација ОЛАФ-а је закључила:

• Имајући у виду примену Члана 12. Правилника Савета од 18. септембра 2002. године, то јест »када комисија оцени да постоји очигледна финансијска проневера, или неки пропуст у потребној административној сарадњи којом би се могли наћи довољни докази за проверу доказа о пореклу, или када има огромно повећање извоза у оквиру заједнице изнад нивоа нормалне производње и извозних капацитета... може предузети мере да у потпуности или делимично раскине споразуме предвиђене овим правилником...«. Једна копија овог документа је уручена странама, а оригинал се налази у делегацији Бироа за сузбијање привредног криминала.

Потпредседнику Владе СРЈ Мирољубу Лабусу се 17. марта 2003. године обратио и Кристофер Патен, Високи комесар Европске комисије. У обраћању стоји:

• Трговина шећера са вашом земљом је постала предмет све веће забринутости ЕУ због огромног повећања трговинског обима, а у вези са применом правила о пореклу робе која је sine qua non за унилатералне трговинске повластице које је ЕУ одобрила Србији и Црној Гори.
• На основу резултата до којих је ОЛАФ дошао, комисија је закључила да царинске службе у СЦГ тренутно нису у позицији да поштују и примењују правила о пореклу робе како се налаже.
• Забринути смо због чињенице да царинске процедуре које се примењују не омогућавају праћење увезене робе до њихове коначне дестинације у земљи, а извоз не може да се прати уназад до фабрике шећера, што значи да је практично немогуће утврдити порекло робе

У закључку се наводи да уколико не дође до знатног напретка у решавању ових питања у наредна два месеца, можда ће бити приморани да привремено суспендују повластице за шећер. Писмо је достављено и републичким министрима Питићу и Иванишевићу.

Писмом од 22. маја 2003. године г. Кристофер Патен обавештава потпредседника Владе Србије Чедомира Јовановића, и републичке министре Питића и Веселинова да се Србији укидају преференцијали за извоз шећера на три месеца, са могућношћу продужења уколико напори Србије и Црне Горе у сузбијању малверзација у извозу шећера у земље ЕУ не буду текли задовољавајуће.

О свим упозорењима и контролама у овом периоду директор Управе царина доставља надлежним министарствима детаљне извештаје и извештаје које добија од делегација ЕУ, односно од ОЛАФ-а.

Основна замерка ЕУ односи се на контролу докумената о домаћем пореклу шећера, и те замерке почињу од почетка контроле и наше је мишљење да санкције не би биле уведене да је наша Влада преко надлежних министарстава обезбедила да се извози шећер из наших шећерана, произведен у тим шећеранама и са ваљаном произвођачком документацијом и декларацијом. У записнику о контроли коју је извршио ОЛАФ 22. децембра 2002. године се наводи да су произвођачи давали декларацију у оригиналу и у копији, а да до тада није извршена ни једна провера аутентичности таквог атеста, нити је извршена икаква контрола која би могла потврдити порекло извезеног производа. У извештају Министарства трговине, који чини саставни део Информације о мерама које су предузели органи Републике Србије у циљу контроле производње и промета шећера, произвођачи шећера су издавали потврде о пореклу шећера које нису евидентиране под бројем код издаваоце потврде, поједине потврде немају ни назначен датум издавања, као ни назначену количину робе за коју се издају. Као мера којом се може отклонити овај недостатак у извештају се наводи да је сачињен меморандум о сарадњи са шећеранама који је потписан 22. априла 2003. године, по коме је омогућен приступ цариницима у шећеране. У тренутку склапања овог меморандума већ су биле припремљене санкције нашој земљи, што се јасно види из обраћања Високог комесара Европске комисије г. Патена потпредседнику Савезне Владе г. Лабусу и министрима Питићу и Иванишевићу. Ова мера је предузета пред само увођење санкција, годину ипо дана након добијања повластица за извоз шећера и након извезених 350.000 т шећера на тржиште ЕУ без ваљаног доказа о пореклу шећера односно његовом произвођачу. Према Члану 141. Царинског закона, царина може у року од три године проверавати податке о пореклу робе и за то није потребан никакав меморандум, већ су довољна овлашћења које имају не само царина већ и други органи власти. Зар издавање потврде о пореклу робе из шећеране без датуме и количине није било кажњиво од самог почетка овог посла? Из извештаја које смо поменули, који је сачињен након увођења санкција, не помиње се поступак провере свих издатих потврда о извеземон шећеру и покретање поступака против одговорних лица која су починила та кривична дела. Према извештају, провере се углавном односе на посреднике у трговини, па се чак у извештају Министарства трговине наводи да одређена предузећа тржишни инспектори нису могли да идентификују на терену, па се због тога није ни могао утврдити даљи ток увезеног шећера. Тај податак је наведен на пример и за предузеће »Технотрон« из Ваљева, за које се у истом извештају наводи да му је директор у затвору.

Закључци

Савет за борбу против корупције је, да би потпуно сагледао проблем који се десио са извозом шећера, прибавио врло обимну документацију Министарства за економске везе са иностранством, Министарства трговине, Заједнице произвођача шећера »Југошећер«, ОТПОР-а, записнике ОЛАФ-а, наводе из медија, разговарао са многим учесницима овог процеса јер сматрамо да је ово и даље један од најважнијих послова за нашу државу и један од најважнијих проблема које Влада мора да реши. Санкцијама које су уведене нашој земљи за извоз шећера, и то само два месеца након што смо примљени у Савет Европе, начињена је велика материјална и морална штета чије су последице и на једном и на другом плану огромне и дугорочне.

Производња и прерада шећера у нашој земљи има изузетне услове и у производњи шећерне репе и у преради шећера. Пуним капацитетима и добром продуктивнишћу ми можемо производити и до милион тона шећера годишње, стабилно и под повољним условима задовољавати све наше потребе у овом производу, а све тржне вишкове произведеног шећера извозити на европско тржиште. Земљама у нашем окружењу недостаје око 1,4 мил. тона шећера, што се једним делом може снадбети и из наше производње. Посебно повољни послови се могу склапати са земљама као што је БиХ, која нема своју производњу шећера, а наш је велики добављач кокса. Са постојећим изванредним условима које имамо и добро вођеном и организованом економском политиком шећера ми можемо постати значајан извозник шећера и на врло повољном и заштићеном тржишту Европске уније и да та производња и извоз буде стабилна и дугорочна орјентација наше земље, јер се тиме само у фабрикама шећера може запослити преко 5.000 радника, а у укупној производњи (и примарна и услуге) преко 500.000 радника.

Преференцијали које смо добили од ЕУ имали су за циљ да кроз неколико година постигнемо овакве ефекте, јер ми потенцијално јесмо велики извозници шећера. Сви закључци извршених контрола од стране делегација ЕУ тежили су ка томе да спроведемо мере којим ће се омогућити извоз домаћег шећера са ваљаним и проверљивим доказима о пореклу произведеног шећера, јер је циљ био да огромне новчане ефекте од извоза шећера од око 600 ЕУ по тони на европско тржиште помогне фабрикама шећера да изађу из дугогодишњих криза, да се потспеши производња и продуктивност у производњи шећерне репе, да се формирају повољни и стабилни услови привређивања у овој грани, чиме би се и стимулисали велики европски произвођачи шећера да улажу у наше шећеране. На почетку овог процеса за учешће у поступку приватизације наших шећерана били су заинтересоване светске компаније као што су Аgrana, Scaffer & Associates, Saint Louis Sucre и друге. Након свега што се десило, ни једна од поменутих компанија више није заинтересована за приватизацију шећерана у Србији. Док пишемо овај извештај од куповиме шећеране у Ковину одустаје америчка компанија Шефер из Луизијане, која има развијен бизнис са шећером у више од 50 земаља у Северној и Јужној Америци, Истичној Европи И Африци. Њихов представник наводи следеће разлоге за одустајање: “Тачно је да смо на основу једноипогодишње анализе стања у овдашњим шећеранама, оценили да је фабрика у Ковину за нас стратешки најповољнија. Од аукције смо одустали јер се испоставило да је држава за шећерану у Ковину, која већ три године не ради, а уз то је и врло задужена, тражила почетну цену од чак 2,5 милиона евра, док је за три шећеране, које никада нису прекидале производњу, прихватила симболичну цену од укупно девет евра. Да смо прихватили почетну цену од 2,5 милиона EUR фабрика у Ковину би нас коштала неколико пута скупље него да смо купили неку од шећерана које раде, јер се пре покретања производње у Ковину мора уложити око 30 милиона долара. Уз то, неопходне су и велике инвестиције у опрему, као и новац за отплату нагомиланих дугова из претходног периода“, истиче Миле Недељковић, потпредседник Шефера, додајући да је његова фирма предлагала да се све шећеране у Србији приватизују путем тендера, јер у свету није уобичајено да се велике фабрике продају на аукцијама, али да је тај предлог одбијен. Симболична цена коју помиње г. Недељковић, односи се на понуду МК Комерц за куповину три шећеране које раде за девет евра.

Прве опомене које смо добили од ЕУ, али и све касније, нису произвеле енергичан и свеобухватан поступак надлежних органа да се спречи шверц шећера који је свима био очигледан. Економска корист од извоза 350.000 тона шећера била је намењена произвођачима шећера и шећерне репе, али је због шверца шећера, у коме они нису учествовали, чије су ефекте искористили појединци, укинут преференцијелни режим од кога штету имају сви, а највише произвођачи шећера и шећерне репе. Циљ ЕУ је био да се подигне производња шећера из шећерне репе, али је шверцом у увозу и извозу тај ефекат нестао.

Поставља се основно питање:

• Зашто је Влада Републике Србије дозволила шверц шећера, односно зашто га када се појавио није пресекла, утврдила ко је у том ланцу одговоран и зашто није заштитила јавни интерес у овом послу, кад је имала такву помоћ ЕУ и такав унутрашњи ефекат у економском развоју земље? Зашто је дозволила да нам се санкције уведу пре свега због тога што држава није способна да врши власт на својој територији, обезбеди поштовање закона и спречи шверц, кад за то реално постоје све потребне могућности и кад се за овакав закључак ЕУ неће негативно одразити само на производњу и извоз шећера, већ и на друге веома важне привредне гране као што је производња млека и меса, и друге стратешки важне области ?

Предлажемо да Влада:

1. Поново разматра извештаје о извозу шећера 2001-2003. године које су доставила министарства за трговину, финансије и за економске везе са иностранством и врати их предлагачима на поновну обраду. Сви релевантни подаци јасно говоре да је шверца шећера било, али се мора утврдити у којој количини и ко је за то одговоран. Сматрамо да ће решавању проблема допринети чињеница признавања тог проблема, уместо што се налазе оправдања за непредузимање мера из надлежности појединих државних органа. Неспорно је да је у држави потрошено и извезено у овом преиоду од 100 до 300 хиљада тона шећера годишње који не постоји ни у производњи ни у легалном увозу, што значи да је у земљу ушло од 4-12 хиљада шлепера шећера на црно. Одговорност за такав обим уласка робе без царинске контроле у земљу се мора хитно утврдити.
2. Поред наведеног, Савет је компаративном анализом увоза шећера према подацима Управе царина и тржишне инспекције министарства пољопривреде Србије установио да је у 2001. години увезено 77.538,41 т шећера, а за 14.744,18 т је тржишни инспектор издао уверење о квалитету робе намењене увозу, док је у 2002. години 82.714,76 т увезено, а 69.483,34 добило уверење од тржишног инспектора о квалитету робе намењене увозу, из чега се може закључити да је шећер или незаконито стављен у промет (без уверења о квалитету робе намењене увозу), или је увезен да би добио преференцијално, српско порекло, и затим био извезен у ЕУ. Неопходно је утврдити како је дошло до оваквих разлика.
3. Преко налдежних министарстава и инспекцијских служби провери накнадно сву извозну документацију за извезени шећер, за то постоје могућности у закону, јер нико не сме издавати нетачне или лажне потврде о сопственој производњи.
4. Сматрамо да такав извештај треба доставити и ЕУ са предвиђеним  роком у коме ће све те мере бити предузете, а истеком тог рока доставити извештај о предузетим мерама, о покренутим поступцима према одговорним лицима која су кршила закон и омогућила шверц шећера.
5. Посебан проблем који смо уочили кроз анализу извоза шећера јесу царинске контроле приликом уласка и изласка робе, неспровођење мера управног царинског надзора кад је то обавезно и огроман број притужби грађана и предузећа који долазе Савету са подацима о корупцији на царини. Сматрамо да је потребно хитно направити план реорганизације ове службе, евентуално затражити помоћ ЕУ да се ова служба реформише и у свом раду приближи стандардима ЕУ, и да се посебно у овај поступак уграде механизми за спречавање корупције.

Сматрамо да је решавание овог питања и поновног успостављања поверења са ЕУ, укидање санкција и поновни извоз домаћег шећера посао од највеће важности за Владу и нашу земљу.

Предлажемо да Влада формира радно тело са задатком да у року од три месеца предложи мере за отклањање свих недостатака и препрека у производњи шећерне репе и шећера и у извозу шећера а да након усвајања ових мера ово радно тело у следећем периоду не краћем од две године прати њихово спровођење.

Сматрамо да би било веома добро да у раду овог тела учествују представници Европске комисије, представник Владе, ОЕБС-а, произвођача и извозника шећера. Рад овог тела може помоћи у стварању антимонополске комисије у складу са стандардима ЕУ.

Савет за борбу против корупције је потпуно спреман да помогне влади у решавању овог проблема.

18. новембар 2003.
Савет за борбу против корупције

председник
Верица Бараћ 

Преузмите извештај у пдф формату
Преузмите Ворд документ