Наша земља је потписник више међународних докумената чији циљ је борба против корупције. Свака наредна преузета обавеза је била прецизнија и обухватнија.Тако најновији документ који су представници наше државе потписали – Конвенција УН против корупције из Мексика 2003. – говори о корупцији у правосуђу, јавним предузећима, политици, али и у приватном сектору. Ипак, највише простора се придаје корупцији у државним органима, јер корупција је најраширенија тамо где постоје дискрециона овлашћења појединаца, без одговарајуће јавне контроле њиховог коришћења.

Савет за борбу против корупције је решен да анализира случајеве најмаркантније крупне корупције у нашој земљи. Чини се да је у овом тренутку процес приватизације најозбиљнији кандидат за неславну улогу лидера крупне корупције. Наиме, приликом претварања друштвене и државне својине у приватну, државни службеници су  овлашћени да у име и за рачун грађана продају имовину која није њихова. Можемо рећи да су државни службеници агенти грађана, који су принципал – крајњи власник друштвене својине. Интереси принципала су у овом случају распршени на велики број појединаца који нису у стању, а нису ни вољни, због малог учешћа сваког појединца, да се организју и заштите своје интересе. За разлику од њих, малобројни представници државе који одлучују о приватизацији, имају веома концентрисан интерес да присвоје један део значајних новчаних токова. У исто време је јавна контрола још неразвијена, јер ради се о првим корацима парламентарне демократије после више до пола века, што веома погодује корупцији.

У прошлој години нашу јавност је највише узбуркала приватизација, продаја у поступку стечаја смедеревске железаре САРТИД а.д. коју је заједно са још шест зависних предузећа откупила компанија УС Стеел Кошице, која послује у саставу америчке компаније УС Стеел. Купопродајна цена од 21,3 милиона долара се учинила многима ниска, а поготово после сазнања да је купац ослобођен свих дугова, који су се у то време процењивали на 1,7 милијарди долара. По свему судећи радило се о крупној корупцији у коју су били умешани највиши представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит. Савет је решио да испита цео случај и обратио се за помоћ трговинским судовима, Влади и појединим министарствима, као и тужилаштву. После увида у прикупљену документацију, Савет је саставио овај извештај. У њему се прво даје правна анализа поступка стечаја над САРТИД-ом, затим се даје политичко-економска анализа случаја, да би се на крају дошло до закључака и препорука Влади и државним органима о корацима које треба предузети како би дошло до сузбијања корупције. У прилогу извештаја је дата хронологија продаје САРТИД-а.
Правна анализа

Савет за борбу против корупције је увидом у судска документа и на основу комуникације са Судом констатовао следеће чињенице:

1. Трговински суд у Београду води 6 предмета стечаја и то над предузећем «Сартид 1913»  и његових пет зависних предузећа и то: «Сартид стара железара» Смедерево, «Сартид бели лимови« Шабац, «Сартид – Вељко Дугошевић» Кучево, «Сартид слободна зона« Смедерево, «Сартид лука« Смедерево  (прилог 1).
2. Виши трговински суд у Београду донео је  само једно решење о делегацији надлежности и то решење VII Су 17/02-46 од 25.07.2002. године којим је извршио делегацију Трговинског суда у Београду за поступање у поступку стечаја над «Сартид 1913» Смедерево . За остала  предузећа(5), Виши трговински суд и Трговински суд у Београду нису доставили нити су  у својим извештајима навели да су донета решења о делегацији што значи да је у стечајном поступку над предузећима « Стара железара», «Бели лимови», «Вељко Дугошевић»,  «Слободна зона», «Лука» поступао Трговински суд у Београду, који није надлежан. У смислу члана 8 наведеног Закона, стечајни поступак спроводи суд на чијем је подручју седиште дужника. Трговински суд у Београду није надлежан, јер се седишта наведених предузећа не налазе на подручју овог суда.
3. Виши трговински суд није јасно дао разлоге због којих је извршена делегација Трговинског суда у Београду у предмету «Сартид 1913». Ово је требало образложити како би се искључила могућност да је предмет «намештен» Трговинском суду у Београду, ово тим пре што за остала предузећа нису урађена решења о делегацији па није јасно како је стечај спроведен од стране Трговинског суда у Београду.
4. У стечајном поступку законски је регулисан редослед радњи које се предузимају од стране органа стечаја, јер одређене радње не могу се предузети док се не предузму претходне радње из тог редоследа. Тако се након отварања стечајног поступка прво предузима радња увођења стечајног управника у дужност у смислу члана 96 наведеног Закона. Једна од првих обавеза стечајног управника је да се изврши инвентарисање односно да се утврди имовина стечајног дужника у смислу члана 61 наведеног Закона. Због тога се одмах након отварања стечаја врши попис целокупне имовине и сачињава  завршни биланс дужника са даном отварања стечаја и тај завршни биланс уствари представља почетни стечајни биланс. На тај начин се добија потпуна финансијска слика дужника али се на тај начин такође  штити пописана имовина од крађа у стечају. Суд је  пре продаје дужника, дужан да утврди ко су повериоци, јер сврха стечајног поступка је што повољније намирење поверилаца који морају бити утврђени (именовани решењем) и који имају права учешћа у стечајном поступку преко Одбора поверилаца. Трговински суд није дао податке да је суд у свих шест предмета извршио све наведене радње пре  извршене продаје (напротив суд је у извештају навео да у предмету «Сартид 1913» није могао да уради решења о  потраживањима, због недостатка времена - страна 7 извештаја суда). Међутим према датумима отварања стечаја и датуму извршене продаје јасно је да те радње у свих шест предузећа нису могле бити извршене (у пет предузећа то је време од четири  дана до четири месеца). Из овога произилази да је за време вођења стечајног поступка могло доћи до отуђења имовине, до крађа, до присвајања, до поклањања, због чега се у јавности појављују спискови непокретне и покретне имовине која није била предмет продаје и предаје купцу. Суд је именовао Одбор поверилаца решењем од 27.03.2003. године, међутим овај орган до продаје дужника није се конституисао, нити је заседао у смислу члана 68 наведеног Закона (ради у седницама).
5. Пре продаје дужника суд је морао да у Службеном гласнику објави оглас о отварању стечаја у смислу члана 89 Закона и да у огласу позове повериоце да у року од 60 дана пријаве своје потраживање у смислу члана 90 Закона и да пријављена потраживања  испита на рочишту  за испитивање потраживања у смислу 124 Закона. Тек након одржавања рочишта за испитивање потраживања суд утврђује ко су повериоци стечајног дужника, чије интересе суд мора да штити, јер то је сврха вођења стечајног поступка. И з предмета стечаја утврђено је да су  стечајеви  над «Сартид стара железара» и «Сартид бели лимови», отворени дана 27.11.2002. године и да су огласи о отварању стечаја објављени у «Службеном гласнику « 19.12.2002. године, да је стечај над предузећем «Сартид Вељко Дугошевић» отворен дана 19.12.2002. године, а да је објављен дана 3.01.2003. године, да су стечајеви над «Сартид лука» и «Сартид слободна зона» отворени 24.03.2003. године, а да су објављени дана 4.04.2003. Ови датуми су дати само као илустрација да за време од дана отварања стечаја па до дана продаје, физички  нису  могле  да се обаве све радње из наведног редоследа радова које је суд био дужан да изврши да би могао да оцени који начин формирања стечајне масе је најповољнији за повериоце.
6. Стечајна маса се формира на два начина и то уновчењем појединачне имовине дужника и продајом дужника. У смислу члана 129 наведеног Закона суд може одлучити да се дужник као правно лице изложи подаји, али пошто претходно прибави мишљење поверилаца и стечајног управника на основу процене, под условом да се на тај начин постигну повољнији услови за намирење поверилаца. У свом извештају на питање да ли је пре одлуке суда о продаји дужника прибављено мишљење Одбора поверилаца, Трговински суд је одговорио да није прописана обавеза суда да суд претходно прибави мишљење Одбора поверилаца (страна 8).
   
   У смислу члана 129 наведеног Закона да би суд могао да донесе одлуку о продаји дужника морају се испунити кумулативно следећи услови:
   
   • да стечајно веће прибави претходно мишљење поверилаца,
   • да стечајно веће прибави претходно мишљење стечајног управника,
   • да се изврши процена стечајног дужника,
   • да се продајом дужника постигну повољнији услови за намирење поверилаца.
   Од свих горе наведених услова, Суд је прибавио само мишљење стечајног управника..
   Суд није извршио ни правилну процену имовине дужника. У свом одговору на питање зашто је вршена процена по методи дисконтовања новчаних токова, суд је навео  да је именовао вештака и да је дао налог да се процени имовина дужника јер да суд нема знања потребна за процену.  Међутим Економски институт није вршио процену имовине јединим могућим методом у стечају - проценом ликвидационе вредности - него је извршио процену дисконта новчаних токова,  што је непримерен метод код процене имовине стечају.
   
   Према томе суд није могао да изврши продају дужника, а да не изврши све горе наведене радње јер без тих радњи суд није  могао да процени, односно утврди, да ли ће повериоци продајом дужника као правног лица бити повољније намирени.
7. Суд није одговорио шта су била мерила управника и суда да (ионако веома малу процену вредности капитала) умањи продајну цену скоро на трећину и да уговор закључи на тај износ без икакве непосредне погодбе. Непосредна погодба у смислу члана 129 Закона, не значи да је суд ограничен на погодбу само са једним потенцијалним купцем. Циљ стечајног поступка је постизање што веће цене дужника, ради повољнијег намирења поверилаца те без обзира што у наведном члану није изричито предвиђено да се продаја јавно објави, било је неопходно извршити јавно оглашавање продаје и након прикупупљања понуда у остављеном року, приступити непосредној погодби. Стечајни суд није огласио намеравану продају, нити је узео у обзир сва пристигла писма о намерама, него је извршио продају привилеговном купцу (писмо заинтересованости упутио је суду ЛНМ – прилог 2).
8. На питање да ли је стечајни судија учествовао у продаји, Суд је одговорио да стечајни судија није требало да учествује у продаји дужника.
   
   У смислу члана 56 Закона, стечајни судија је надлежан по свим питањима у вези спровођења стечајног поступка, јер стечајни судија врши надзор над радом стечајног управника и даје му обавезна упутства, због чега је управник дужан да обавештава судију о својим радњама које се тичу поступка и намирења поверилаца. Продаја правног лица је начин формирања стечајне масе те је стечајни судија морао да буде обавештен о намери за предузимање те радње и да у контроли рада стечајног управника да своју сагласнот на тај начин формирања стечајне масе.
   Очигледно је да стечајни судија није учествовао ни у једном од горе наведених стечајних поступака.
9. Из извештаја суда произилази да је Тужилаштво  тражило да суд достави предмет стечаја како би се одлучило о подизању захтева за заштиту законитости који су иницирали многи повериоци. По захтеву Јавног тужилаштва, суд није доставио стечајни предмет. Суд је доставио само решење, иако је знао да мора да достави предмет, јер се из решења не може у смислу члана 404 ст 1 тачка 1 ЗПП, који се примењује у смислу члана 12 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији,утврдити да ли је било битнигх повреда поступка. Овим је онемогућено остварење права поверилаца на ванредни правни лек.
10. Сваком судији је познато да за шест премета, уз сав други посао у стечају, није могуће за само један дан и то 28.03.2003. године (петак) прочитати мишљење и предлоге стечајног управника да се стечајни дужници (6) продају као правна лица, да се истог дана упореди процена ЕИ и предлог управника у односу на цену, да се истог дана  пронађу мерила по којим је  је управник уманио извршену процену од стране ЕИ , да се истог дана донесе одлука у Већу да се стечајни дужници продају и да се истог дана закључе уговори о продаји.односно два дана касније (време викенда). Како је могуће да се у два предузећа отвори стечај дана 24.03.2003. године,  а да се продаја стечајних дужника изврши 28.03.2003. године.

Овако грубе повреде Закона упућују:

• да је суд злоупотребама својих овлашћења пропустио да  спроведене стечајне радње које су се морале спровести пре доношења одлуке о продаји стечајног дужника,
• да је имовина стечајног дужника у поступку стечаја била потпуно незаштићена, што значи да се не зна, нити ће се икада сазнати, шта је све била имовина стечајног дужника и да ли је сва имовина предата купцу, или је нека имовина присвајана и од кога,
• да је суд радио «тајно», јер није јавно огласио продају стечајних дужника непосредном погодбом, како би куповина била доступна свим заинтересованим лицима,
• да је куповина «намештена» одређеном купцу , за одређену цену без икакве погодбе,
• да су права поверилаца повређена, јер су повериоци онемогућени да остваре своја права предвиђена Законом о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (да  се стекну услови да се  потраживања наплате у повољнијем износу),
• суд је прекршио права поверилаца из члана 6 ст. 1 Европске конвенције о људским правима (право на законито и правично суђење у грађанским стварима), као и право из члана 1. Протокола 1. Европске конвенције о људским правима (право на мирно уживање имовине, јер имовина поверилаца се налази у стечајном дужнику).

Због оваквог рада суда, а ради стварања другачије климе у судовима у односу на стечајне предмете потребно је:

• доставити извештај Министарству правде и Влади,
• доставити извештај «Сартид» свим Трговинским судовима у Србији,
• доставити извештај «Сартид» Врховном суду Србије, 
• доставити извештај Јавном тужиоцу Србије.

Политичко-економска анализа

Продаја »Сартида« АД и зависних предузећа у поступку стечаја изазива основану сумњу да је у питању класичан случај корупције у коју су укључени највиши органи извршне и судске власти, који су злоупотребили свој положај. Они су омогућили једној страној фирми да стекне привилегован положај и тиме оствари велику противправну добит. Та фирма је свесно ушла у игру, што се види из сукцесивних корака, изражавајући наводну жељу да се помогне предузећу које се налази у великим тешкоћама, а у ствари тражећи привилегован положај чиме би остварила кључну предност у односу на потенцијалне такмаце у процесу приватизације (видети Уговор о пословно-техничкој сарадњи, Предлог стечајног управника, писмо УСС и Решење суда  – Прилог 3). Они су тражили и добили нешто што им не може никад припадати у систему владавине права – заштиту извршне власти од могућих акција судске власти.

Договор министра Влаховића са привилегованим купцем, у који је био све време укључен премијер, и који је добио потврду целе Владе и Републичког секретаријата за законодавство (Прилог 4), изведен је на штету државе, тј. свих грађана ове земље. Према свим индикацијама продајна цена од 21,3 милиона долара је веома ниска. Економски институт је проценио вредност само инвестираног капитала матичног предузећа САРТИД А.Д. на 57.645.000 долара, САРТИД Бели лимови на 960.000 долара и САРТИД Лука Смедерево на 930.000 долара, при врло рестриктивним претпоставкама (Прилог 5). С обзиром на велику заинтересованост другог по реду произвођача челика у свету (Прилог 2) могло се очекивати да се у конкуренцији барем ова два, мада не и једино заинтересована купца, постигне знатно виша цена од оне коју је проценио Економски институт. Тиме је пропуштено остваривање буџетских прихода, што грађани морају осетити кроз повећање пореских оптерећења. С друге стране, купац је ослобођен плаћања заосталих дугова (неутврђен износ, мада се у медијима спомињала цифра од 1,7 милијарди долара), што ће морати грађани да исплате, уз додатну накнаду судских и осталих трошкова који неће бити занемариви.

У штету која је нанета држави, тј. грађанима, треба укључити и пропуштене ефекте страних улагања. Оваква продаја је упутила јасан знак свим потенцијалним улагачима да држава није спремна да се придржава ни сопствених закона, ни преузетих обавеза, тј. исказаних обећања, а ни међународно признатих стандарда пословања, што је свакако морало допринети уздржаности инвеститора. У исто време повериоци су покренули широку акцију придобијања политичке подршке у својим земљама, што се види на основу њихових писама и изјава њихових дипломатских представника (Прилог 6). Тиме је нанета непроцењива штета политичком и економском угледу земље.

Највиши представници извршне власти су били свесни корака које су предузимали. Њих су страни повериоци све време информисали о догађајима, али и о последицама одређених акција, или, пак, о потезима које су намеравали да предузму. У исто време, преставници судске власти су извршну власт све време обавештавали о току судског поступка, чак министру достављали поднеске поверилаца (Прилог 7). Да ли су државни функционери примили материјалну накнаду за злоупотребу свог положаја мање је битно у целој ствари. Према савременом схватању корупције, корист не мора увек бити у материјалном облику, јер се злоупотреба положаја врши и ради стицања политичке предности (члан 18. Конвенције УН против корупције говори о трговини утицајима). Могуће је да су наши политичари дали привилегован положај значајном предузећу из најмоћније земље данашњице ради стицања политичких користи. То је, међутим ишло на уштрб интереса грађана који су им поклонили поверење.

Стечајни поступак који је вођен пред нашим судом показао је сву слабост судске власти. Она није у стању, или није вољна да се супротстави притисцима извршне власти. У ситуацији када поједини стечајни поступци трају и више од десет година, суд је показао несхватљиву брзину – одлуке су доношене истог дана или сутрадан по предлогу стечајног управника,  понекад су пост фестум одобраване акције за које је неопходна сагласност стечајног већа (види Прилог 3), а готово је фарсична чињеница да је оглас о отварању стечаја над једним зависним предузећем објављен у Службеном гласнику пошто је већ донета одлука о његовој продаји. Не само да нико није подигао глас против таквог угрожавања законитости, већ је Виши суд закључио како је све у реду. Осим што су доношене одлуке које су у очигледној супротности са одредбама закона, евидентан је и недостатак покушаја да се следе општеприхваћени правни принципи, да и не говоримо о принципима на којима почива тржишна привреда. Када судови једном покажу слабост према извршној власти, услед жеље да се остваре ситне користи, они лако постају плен класичног подмићивања, а онда је илузорно говорити о владавини права у тој држави.

Закључци и препоруке

Случај САРТИД је до сада највећи скандал процеса приватизације у нашој земљи. Он би имао и значајне међународне последице да је наша земља већа и знатнијег утицаја у међународној јавности. Овако нам остаје само наук до чега доводи непостојање јасне подвојености између законодавне, судске и извршне власти, при чему је ова последња доминира. Такође, случај илуструје погубне поседице недостатка демократске контроле јавних послова. Све битне чињенице које су везане за продају предузећа привилегованом купцу добро су скриване од очију јавности. Министар за привреду и приватизацију је давао изјаве које су биле усмерене на збуњивање јавности и прикривање договора који су се склапали иза сцене. О томе се мора размишљати приликом доношења новог Устава, писања нових или дограђивања постојећих закона. С друге стране, треба имати у виду да сама легислатива није довољна за искорењивање корупције – потребно је постојање јаког и независног новинарства, са аналитичким и истраживачким приступом друштвеним проблемима, као и постојање притиска невладиног сектора.

Имајући у виду да је у целом поступку била евидентна спрега Владе и судова у циљу промоције уског интереса људи из власти на штету јавног интереса, Савет за борбу против корупције препоручује следеће:

• Влада би требало да усвоји правила и процедуре који ће омогућити јавности да стекне пуну информисаност о организацији, функционисању и процесу доношења одлука у јавним службама, укључујући и саму Владу.
• Потребно је донети кодекс понашања јавних службеника, који ће поставити стандарде интегритета, одговорности и часног вршења јавних послова. Њиме се морају предвидети мере и системи који ће олакшати службеницима да, без бојазни по властити положај, пријављују одговарајућим органима све случајеве који у себи имају елементе корупције. При томе треба уважавати препоруке регионалних и међународних организација, пре свега Међународни кодекс понашања јавних службеника, који је део анекса Резолуције Генералне скупштине УН бр. 51/59 од 12. децембра 1996, затим Конвенција о борби против подмићивања страних јавних службеника приликом међународних пословних трансакција, коју је усвојио ОЕЦД 21. новембра 1997, као и препоруке Савета Европе и Европске Уније.
• Носиоци јавних функција, административни службеници и судије морају бити адекватно плаћени за свој посао. Боље је имати мању, али ефикаснију и поштенију администрацију, него гломазну и дисфункционалну, у којој плате нису довољне за голо преживљавање, али која смањује стопу незапослености у друштву. Плате функционера се и даље из демагошких разлога држе на ниском нивоу, што представља директан позив на корупцију.
• Треба развити систем дугорочног привлачења, запошљавања, напредовања и адекватног награђивања приликом пензионисања, најквалитетнијих стручњака за рад у државним службама. Њихово награђивање мора да одсликава појединачни радни допринос, способност и заслуге у борби против корупције.
• Влада треба да испита одговорност службеника појединих министарстава, који су у овом конкретном случају злоупотребили свој положај и тако непосредно или посредно допринели нарушавању јавног интереса.
• Влада треба да подстиче учешће појединаца, група и локалне самоуправе, у превенцији и борби против корупције.
• Врховни савет правосуђа би требало да развије критеријуме и мере за унапређење судија који часно обавлају своју дужност, као и за кажњавање судија који не спроводе на одговарајући начин законе. Он треба да предложи мере за јачање интегритета судија и да размотри начине превенције корупције у правосуђу.
• Врховни суд треба да преиспита одговорност свих судија који су доносили противзаконите одлуке, који су пропустили да спрече доношење противзаконитих одлука и који су потврђивали противзаконите одлуке.
• Јавни тужилац треба да испита да ли постоји кривична одговорност појединих учесника у овом случају.
• Скупштински одбори за привреду и за законодавство би требало да размотре своју улогу у целом случају и да испитају евентуалну политичку одговорност појединаца.

Савет за борбу против корупције,
У Београду
10. маја 2004. године

«САРТИД» – ХРОНОЛОГИЈА

17. СЕПТЕМБРА 1997. Banc Austria одобрила као лидер конзорцијума банака кредит САРТИД-у од 76 милиона US долара.

15. МАЈА 2001. писмо подршке премијера Ђинђића Конзорцијуму у коме се признаје дуг од 90 милиона долара и обавезује се да неће бити предузимане радње које би угрозиле обавезе САРТИД-а. Признаје се ранији договор о приоритетној исплати обавеза према Конзорцијуму. Неограничено временско трајање обавезе, све док се не врати дуг. Републичке инвестиције неће се сматрати додатним обавезама предузећа. Прихватио месну надлежност арбитражног суда аустријске привредне коморе (језик Енглески) и одрекао се имунитета у било ком поступку који би се покренуо поводом Писма (Прилог 7).

8. МАРТА 2002. потписано писмо о намерама и стратешком партнерству УСС Кошице и САРТИД. Потписници: Александар Влаховић, Џон Гудиш, Живомир Новаковић, генерални директор, уз присуство Ђинђића. »УСС има намеру да једног дана постане већински власник«, »Да ли ће дугови бити реструктурирани у процесу приватизације или у процесу стечаја, или кроз јоинт партнерску фирму, је техничко питање на које ћемо имати одговор за два месеца од данас« (Влаховић)

25. ЈУЛА 2002. Виши трговински суд решењем делегирао Трговински суд у Београду за поступак стечаја над САРТИД-ом и тако преузео предмет од Трговинског суда у Пожаревцу.

30. ЈУЛА 2002. отворен стечајни поступак над САРТИД-ом због презадужености и несолвентности пред Трговинским судом у Београду.

4. ОКТОБАР 2002. Трговинском суду Banc Austria пријављује потраживања у износу 108,5 милиона долара плус износ камате.

22. ОКТОБАР 2002. писмо Banc Austria и WestLB стечајном управнику нуде помоћ и траже податке о производњи, трошковима, цени, профитабилности, обавезама. Слично писмо 7.11. Стечајни управник обавештава Веће 8.11. да су тражени подаци пословна тајна и да »без претходне сагласности нисам у стању да пошаљем« (Прилог 8).

8. НОВЕМБРА 2002. Уговор о пословно-техничкој сарадњи УСС и САРТИД-а. УСС добија право да управља пословањем САРТИД-а у наредних 5 година (прекршен Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији). Уколико се у међувремену прода другом купцу, уговор се продужава за наредних седам година (Прилог 3).

11. НОВЕМБРА 2002. стечајно веће усвојило предлог стечајног управника (од истог дана) и одобрило уговор о пословно-техничкој сарадњи (3 дана после склапања уговора, иако Закон тражи сагласност већа за закључење започетих послова, или послова којим се спречава штета).

27. НОВЕМБРА 2002. Отворен стечај над САРТИД-Стара железара и САРТИД-бели лимови (огласи објављени у Службеном гласнику 19.12.)

2. ДЕЦЕМБРА 2002. Економски институт доставља процену вредности капитала САРТИД А.Д. од 57,6 милиона долара, применом приносног метода, иако је у стечајном поступку од значаја једино ликвидациона вредност имовине (у овом случају знатно виша). Прилог 5.

6. ДЕЦЕМБРА 2002. Banc Austria тражи информације од стечајног управника о садржају уговора са УСС и датуму одржавања првог рочишта.

19. ДЕЦЕМБРА 2002. стечајни управник одговара да је рочиште заказано за 25.12. »..нема разлога ваше забринутости за права као повериоца јер се овим уговором желело заштитити имовина дужника а самим тим и обезбедити успешније намирење поверилаца«. Истог дана стечај над САРТИД-Вељко Дугошевић (објављен 3.1.2003.).

25. ДЕЦЕМБРА 2002. на основу Уговора од 8.11. стечајни управник предлаже упис хипотеке на високу пећ и халу хладне ваљаонице. Истог дана рочиште (Прилог 3).

26. ДЕЦЕМБРА 2002. стечајно веће прихватило предлог (супротно чл. 99 Закона – заложно право на имовину стечајног дужника) и донело одлуку о потраживањима поверилаца. Писмени отправак упућен повериоцима око 5 месеци касније, када је дужник већ продат.

31. ДЕЦЕМБРА 2002. Banc Austria подноси Трговинском суду тужбу за утврђење потраживања, будући да је стечајни управник на рочишту оспорио потраживања Конзорцијума.

8. ЈАНУАРА 2003. Banc Austria и WestLB у писму Ђинђићу, Колесару и Влаховићу жале се на одлуку стечајног управника који им не признаје дуг. Пошто је Ђинђић потписао писмо 15. маја 2001. позваће њега и његове сараднике као сведоке на суђењу. Упозоравају да је цео поступак вођен супротно одредбама нашег закона о стечају и међународно признатих и примењиваних принципа. Обратили су се владама Немачке и Аустрије, а покренуће и тужбу против српске владе због кршења преузетих обавеза (Прилог 6).

23. ЈАНУАРА 2003. Влада Закључком прихватила Информацију о предлогу споразума о сарадњи Владе са УСС, у вези са стечајем САРТИД-а. Не спомиње се понуда ЛНМ-а. Једна од обевеза Владе је »да обештети УСС и пружи му потребну правну помоћ у вези са губицима и трошковима насталим због неизвршења обевеза Владе...као и насталим по основу свих обавеза и потраживања проистеклих из САРТИД-овог пословања у периоду пре датума куповине и преузимања свих власничких права у САРТИД-у од стране УСС, или су последица тог пословања.«. Усвојен текст Споразума »којим се дефинишу међусобна права и обавезе, са циљем гарантовања услова и контролисања ефеката преузимања САРТИД-а  и шест зависних предузећа САРТИД-а од стране УСС. У тексту Споразума (саставни део Закључка) посебно интересантни чланови 2 7. (Прилог 4).

24. ЈАНУАРА 2003. Републички секретаријат за законодавство дао сагласност и није имао примедби на Споразум.

21. ФЕБРУАРА 2003. председник стечајног већа Душан Марчићев обавештава Влаховића о поднесцима поверилаца (обавештен и Н.Колесар). Прилог 7.

10. МАРТА 2003. LHM Holdings упућује писмо о намерама стечајном управнику. Наводе да су више пута показивали интересовање за куповину САРТИД-а. Они припадају групи која је други највећи произвођач челика у свету (годишњи приход преко 10 милијарди долара). Указују на штетност, неразумност и вероватну правну неиправност Уговора о пословно-техничкој сарадњи. Уговор крши дух и вероватно и слово Закона о стечају, те даје неправедну предност УСС у приватизацији. Исто писмо 18.3. Питићу, који га прослеђује Влаховићу 01.4. после продаје САРТИД-а.
 
11. МАРТА 2003. повериоци упућују ново писмо Трговинском суду и стечајном управнику. Упозоравају их да још нису добили званичну листу прихваћених и одбачених захтева за признавањем дуга. Одбор повераилаца још није формиран. Уговор о пословно техничкој сарадњи је потписан без сагласности поверилаца. Поседују доказе да су понуђене инвестиције познатих произвођача челика, али да су игнорисане и да им је чак онемогућен приступ САРТИД-у. Стечајни управник и Веће морају да размотре понуду било које треће стране за приватизацијом, како би се обезбедила фер конкуренција.

20. МАРТА 2003. Конзорцијум тужбом тражио поништење Уговора о пословно-техничкој сарадњи. Траже привремену меру забране отуђења или располагања значајног дела имовине САРТИД-а, као и његове продаје као правног лица. 24. 3. обавештавају Питића, интервенција немачког амбасадора 31.3. Питић 02.4. обевештава о свему Влаховића (обавештен и Колесар).

24. МАРТА 2003. Стечајеви над САРТИД-Слободна зона и САРТИД-Лука. Оба огласа објављени 4.4. тј. после продаје, иако повериоци имају рок од 60 дана да пријаве потраживања.

26. МАРТА 2003. Суд позвао стечајног управника да предложи начин продаје.

27. МАРТА 2003. именован одбор поверилаца.

28. МАРТА 2003. (ПЕТАК) Стечајни управник дао предлог да се изврши продаја правног лица непосредно УСС за цену од 21,3 милиона долара. Истог дана неколико поверилаца, којима се не зна износ потраживања, слажу се са продајом. Суд доноси одлуку о продаји правног лица и овлашћује стечајног управника да закључи уговор, без званичног мишљења одбора поверилаца и без оглашавања у штампи.

31. МАРТА 2003. (ПОНЕДЕЉАК) Склопљен уговор УСС са стечајним управником о куповини САРТИД-а и шест зависних предузећа за 21,3 мил.долара.

»Влада није надлежна за поништавање продаје смедеревског концерна... све жалбе и иницијативе треба упутити Трговинском суду и стечајном управнику који је водио поступак. Тражити од владе да се поништи стечајни поступак значи да се фактички тражи нарушавање независности судова и нарушавање вођења стечајног поступка« (А. Влаховић). 

Преузмите извештај у ПДФ формату
Преузмите Ворд документ