Приватизација Ц-маркета је истакла у први план бројне недостатке нашег политичког, правног и економског система, који у великој мери доприносе општем расту корупције у земљи. Према до сада јавности познатим фактима, може се закључити да су многи учесници у поступку приватизације Ц-маркета, као и друга заинтересована лица, вршили бројне законске прекршаје који су довели до тога да једна успешна компанија, која је располагала знатном имовином, доживи економски суноврат и практично нестане са тржишта. Надамо се да ће пуну истину о томе утврдити суд, али на Савету за борбу против корупције је да укаже Влади на могуће узроке и последице корупције, које овај случај јасно осветљава, а од ширег су значаја и свакако не спадају у специфичност приватизације Ц-маркета.

Пре свега, пада у очи чињеница да је један социјалистички директор, који је управљао предузећем у коме није било великог распона плата, обезбедио себи доминантно учешће у власништву капитала. Тај капитал је, према оценама самог директора, вредео више стотина милиона евра. Логично би се, стога, могло закључити да директор највероватније није платио реалну цену за свој удео у власништву предузећа. Но, без обзира на могућу злоупотребу положаја, превару или неку другу повреду закона, ваља истаћи да овај случај није изолован. Он је само илустрација једне од поседица примене накарадног Закона о својинској трансформацији из 1997. године («Службени лист СРЈ» бр. 29/97), који је директорима фактички обезбеђивао привилеговану позицију у процесу приватизације. Свакако најзначајнија привилегија огледала се у чињеници да су директори и са мањинским власништвом акција успевали да стекну доминатну позицију у предузећу. Они су путем уцена, манипулација финансијским извештајима, везама са носиоцима судске и извршне власти, путем претњи отказом радницима-акционарима, те путем осталих притисака укрупњавали свој власнички удео. Документација коју је Савет прикупио то јасно показује у случају Ц-маркета.

Процес приватизације који се крајем деведесетих и после двехиљадите у Србији често одвијао у име и за рачун директора, довео је до значајне акумулације капитала у рукама појединаца, у временима опште оскудице. Србија је постала земља сиромашног становништва и богатих појединаца. Као илустрација тога може послужити податак да на листи сто најбогатијих људи Источне Европе, Србија данас даје четири учесника, док Словенија, која има скоро пет пута већи доходак по глави становника, нема ни једног. 

У тако измењеним економским и социјалним приликама Србија је донела нови Закон о приватизацији 2001. године («Службени гласник РС» бр. 38/01), према коме је располагање акумулираним капиталом предуслов за откуп друштвеног и државног капитала. Једна од последица тог закона је да најбогатији људи, који су стекли капитал у периоду санкција и строго контролисане приватизације крајем деведесетих, воде и данас главну реч у просталим приватизацијама. Они се истичу у првом плану, рецимо, приликом приватизације најстарије фабрике минералне воде, некад водећег трговинског ланца робних кућа, откупу пољопривредног земљишта, или у случају борбе за власништво над Ц-маркетом. 

Чињеница да неки појединац располаже богатством које се процењује на најмање 6% БДП, носи са собом не само економску, већ и политичку тежину. Уколико је тај појединац заинтересован за приватизацију одређеног привредног друштва, политички фактори неће остати индиферентни, већ ће, као што се манифестовало више пута, настојати да му изађу у сусрет. Случај приватизације Ц-маркета још једном је потврдио то неписано правило, и та чињеница није остала незапажена у јавности, будући да су политичари давали изјаве недвосмислене подршке «домаћем» купцу, а судови доносили пристрасне одлуке за које се тешко може наћи упориште у важећим привредним прописима. 

Симбиоза политичке и економске моћи је у наведеном случају учвршћена и уверењем политичара да је стварање монопола у власништву домаћих лица повољније од допуштања странцима да у нашој земљи тргују на мало. Оправдање за такав став је дато позивањем на национални интерес. При томе је јавност ускраћена за одговор на питање о чијем се интересу ради, чији је интерес проглашен за национални. Политичка одлука о стварању трговинског монопола свакако не води рачуна ни о интересима масе потрошача, а ни о интересима произвођача. Наиме, широко је позната чињеница да је конкуренција трговинских предузећа увек повољнија од монопола, како са становишта  потрошача, тако и са становишта интереса произвођача. Монопол намеће више цене потрошачима, док ниже цене исплаћује добављачима, те су на губитку и једни и други, у поређењу са конкурентским околностима. На добитку је само новоформирани монопол. Зашто су интереси једног предузећа, које је у власништву једног човека, проглашени за национални, насупрот интересима милиона потрошача и произвођача? 

Припајањем Ц-маркета трговинској мрежи којом је располагала Делта, створено је предузеће које доминира тржиштем, будући да, према речима једног од актера тог припајања, покрива више од 60% легалног малопродајног промета. Тај проценат далеко прелази границу коју Закон о заштити конкуренције («Службени гласник РС" бр. 79/2005) узима за проглашавање неког предузећа доминантним на тржишту (према Члану 16. граница је 40%). Формирањем доминантног предузећа стварају се услови за злоупотребу положаја на тржишту, или популарно речено за монополистичко понашање. 

Више извора у документацији Савета указују на то да је састанак на коме је требало да се склопи примирје између сукобљених страна и дефинишу елементи купопродајног уговора, укључујући количину и цену акција Ц-маркета, одржан под покровитељством појединих чланова Владе, који су у исто време и руководиоци владајућих партија (Прилог 1: Меморандум о разумевању). Према наводима одбеглог директора Ц-маркета један састанак је уприличен код Министра унитрашњих послова, када му је обећано да ће се «обуставити свако бављење полиције Ц-маркетом док траје процес приватизације» (Прилог 2: писмо Слободана Радуловића достављено Савету за борбу против корупције). Уколико се покаже да су ти наводи тачни, радило би се о грубом мешању власти у привредне токове. Оправдано би се поставило питање на основу каквих је овлашћења министар унутрашњих послова заинтересован за приватизацију привредног друштва, односно ако постоји сумња на кривицу неких људи, како истрага може бити одложена (обустављена) услед приватизације? 

Када су политичари заитересовани за исход преговора пословних људи о промету власничких права, тада се најчешће ради о корупцији. О томе јасно говоре домаћа и инострана искуства, те готово увек интерес у пословној радњи испољавају политичари који сами, или преко партија којима управљају, очекују материјалну корист. 

Међутим, више од наведеног, забрињава чињеница да је договор инициран и утврђен са намером да се ограничи тржиште путем елиминације конкурената, да се тржиште подели, те да се фиксира купопродајна цена акција. Све ове радње су забрањене Чланом 7. Закона о заштити конкуренције, који овакве споразуме проглашава ништавим. Будући да се као иницијатори и посредни учесници овог договора спомињу министри, Генерални секретар и Председник Владе, у овом тренутку се чини најприкладнијим да Влада формира међуресорску радну групу која би прикупила све релевантне чињенице у вези са тим случајем. Прикупљене податке би требало доставити Комисији за заштиту конкуренције, која би по службеној дужности донела решење са мерама које морају предузети непосредни учесници споразума (у складу са члановима 8. и 57. Закона).  

Наше законодавство не предвиђа материјалну или кривичну одговорност физичких лица која су учествовала у споразуму којим се ограничава тржиште. За разлику од тога, законодавства модерних држава сматрају договоре о ценама, онемогућавању конкурената, подели тржишта, за најозбиљније нарушавање конкурентских услова. Стога се за учеснике таквих договора, као и за иницијаторе, прописују оштре новчане и затворске казне. Први антимонополски закон, који је донет у Сједињеним Државама још 1890. године и који је још на снази, предвиђа затворску казну у трајању до три године, у комбинацији са новчаном казном, француски Трговински закон предвиђа затворску казну од четири године и новчану казну од 75000 евра, док енглески Закон о предузећима предвиђа затворску казну до пет година и неограничену новчану казну, а директорима компанија се још може изрећи забрана вршења руководећих послова у трајању до петнаест година. Савет за борбу против корупције сматра да Закон о заштити конкуренције треба темељно претрести и ускладити са одредбама које важе у Европској Унији, посебно када је у питању одговорност физичких лица.

Земље Европске Уније сматрају очување здраве конкуренције на тржишту толико    значајним, да су те принципе уградиле и у оснивачки акт Уније. Са тог становишта су веома важни чланови 81. и 82. оснивачког Уговора, којим се дефинишу заједничка правила конкуренције. Одлуком Савета Европске Уније од 16. децембра 2002. године, све земље чланице су дужне да у своја национална законодавства уграде европска правила конкуренције, а органи који се старају о заштити конкуренције, укључујући и судове, морају бити овлашћени да директно спроводе европска правила. Наравно, национална законодавста тиме нису спречена да прописују строжа правила од оних која постоје на нивоу Уније. 

Примена европских правила о конкуренцији код нас захтева не само доношење једног модерног Закона о заштити конкуренције, већ измену читавог низа других закона, али и њихово поштовање. Стога Савет за борбу против корупције препоручује Влади да што пре приступи измени одговарајућих законских прописа, а од својих чланова да захтева понашање у складу са европским принципима. Влада, као највиши орган извршне власти, мора предњачити у примени правила цивилизованог друштва и на тај начин давати пример осталим гранама власти. Конкретно, када је у питању афера настала приватизацијом Ц-маркета, Савет сматра да, поред утврђивања свих чињеница и обавештавања надлежних органа и јавности о томе, Влада треба да приступи и утврђивању политичке одговорности лица која су уплетена у радње које тренутно нису кажњиве позитивним прописима, али одступају од европских правила понашања којима се штити конкуренција на тржишту.

У Београду 1. октобра 2007.

председник
Верица Бараћ 
 

Известај о Ц маркету [ пдф ]
Извештај о Ц маркету [ Ворд ]

Меморандум о разумевању [ пдф ]

Представка акционара Ц маркета [ пдф ]

Преузимање Ц маркета - хронологија [ пдф ]
Преузимање Ц маркета - хронологија [ Ворд ]