Извор: Политика

Аутор: Маријана Авакумовић

Још није јасно како ће се право коришћења земљишта приватизованих фирми превести у власништво, а да држава не буде оштећена

 

Једна дилема је отклоњена. Држава неће поклањати земљиште власницима приватизованих предузећа, који на месту фабрика хоће да граде станове. Боље неће проћи ни инвеститори којима су својевремено бесплатно додељивани плацеви а на њима ништа нису саградили. Да ли ће им конверзију права коришћења у право својине наплатити кроз екстрапорез, закупнину или тржишну вредност одлучиће – како је у интервјуу за „Политику” рекао министар грађевинарства и урбанизма Велимир Илић – јавност.

У јавну расправу, која почиње 30. септембра биће укључене све политичке партије власти и опозиције, Привредна комора Србије, Унија послодаваца, Светска банка, Савет страних инвеститора… Јер, како је Илић објаснио намера је да се дође до правно и економски одрживог решења.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета, наводи да наплата екстрапореза, који у неким државама достиже и до 80 одсто, може да буде немогућа мисија, јер власници предузећа могу да пренесу имовину на друге своје фирме.

Ако се мења намена земљишта, према његовом мишљењу, власници приватизованих предузећа никако не би смели да добију ексклузивно право на плацеве. Они мора да иду на лицитацију, па ко да више пара.

Горан Родић, из Грађевинско-индустријске коморе Србије, сматра да имовинске односе треба решити тако што би се најпре спровела реституција и старим власницима вратило земљиште. После тога тамо где је држава неспорни власник, земљиште може да се пусти у слободну продају. Инвеститори, којима је до 2003. године земљиште бесплатно давано на коришћење и још га нису привели намени, нека бирају хоће ли да буду власници или закупци, наравно по тржишној цени.

– У случају приватизованих предузећа, ако власник хоће да гаси делатност и гради комерцијалне садржаје држава мора да наплати земљиште по пуној цени, плус порез на добит. И ту нема разговора, јер једино тако она не би била на губитку – каже Родић.

Шта се желело постићи конверзијом?

Влада Мирка Цветковића хтела је да исправи грешке начињене током приватизације. Проценила је да власници приватизованих предузећа који су јефтино дошли до скупих локација треба да плате тржишну вредност земљишта умањену за трошкове његовог прибављања. Заправо желео се избећи сценарио као у случају фабрике чарапа и трикотаже „Партизанка”, коју је власник МПЦ Петар Матић 2002. године купио из стечаја за 90 милиона динара или око 170 евра по квадрату. Потом је променом плана регулације издејствовао претварање привредне зоне у стамбену. На том месту саградио је шест хиљада квадрата стамбеног простора и 1.300 квадрата пословног простора, које је продао вишеструко скупље.

Наплатом конверзије, предвиђене Законом о планирању и изградњи из 2009. године, томе се желело стати на пут. Али у пракси то није било спроводиво. Уредба је три пута мењана, јер Пореска управа није имала добру методологију процене земљишта, а на процене судских вештака јавни правобраниоци су улагали жалбе.

У Србији су поднета укупно 14.672 захтева за конверзију уз надокнаду међу којима су „Лука Београд”, „Делта” за плац на Аутокоманди, „Икеа” за плац код аеродрома и многи други. Али су резултати изостали. У Београду је спроведено тек неколико конверзија. Зна се, рецимо, да је Доброслав Бојовић, власник грађевинског предузећа „Напред” платио 750.000 евра конверзију за четрдесетак ари у новобеоградском Блоку 34. „Делта” Мирослава Мишковића плац код Кванташке пијаце конвертовала је без накнаде, јер је процењено да је вредност земљишта мања од уложеног новца због чега је ова конверзија доспела на листу 24 спорне приватизације.

Како код било, мало ко је од заинтересованих страна био задовољан обрачуном конверзије уз надокнаду. Део јавности је са једне стране упозоравао да држава на овај начин поклања приватницима национализовано земљиште, уместо да обештети оне чије је то земљиште било пре национализације. Са друге стране власници приватизованих предузећа жалили су се да увођењем плаћања конверзије држава задире у већ стечена права, што је највећи степен правне несигурности и да им не може ретроактивно наплаћивати земљиште, јер сматрају да су куповином фабрика стекли право на градњу.

Чињеница је да је конверзија зауставила инвестиције. Због тога је Велимир Илић чим је сео у министарску фотељу предложио њено укидање, уз ограду да је то политичко питање које треба да буде решено на нивоу владе.

Премијер Ивица Дачић био је доста опрезан по овом питању рекавши да „прво треба дефинисати зашто је уопште уведена конверзија, као и шта са онима који су већ платили ту накнаду”.

– Није спорно да ли постоји политичка воља или не, али сви заједно морамо да се чувамо великих и револуционарних открића као што је била конверзија – рекао је Дачић на почетку свог мандата.