Извор: Политика

Аутор: Вишња Аранђеловић

Замерке представника медија се односе на излазак државе из медија, пројектно финансирање, мешање власника у уређивачку политику гласила...

Србија је на прагу да добије нови закон о јавном информисању. Новинска удружења и асоцијације непрекидно износе замерке на текст закона о којем се већ разговара.

О овим замеркама за „Политику” говоре Саша Мирковић, члан радне групе који је на то место постављен у име Медијске коалиције, Зоран Секулић, председник Асоцијације медија, професор др Мирољуб Радојковић, члан радне групе која је радила на овом документу, као и представници новинских удружења.

Њихове замерке смо објединили и износимо их у осам тачака.

• Нацрт закона је, као и претходни закони, предвидео излазак државе из медија, али то чини споро и невољно. Процес приватизације мора одмах да почне како би се спречиле нерегуларности на тржишту. Законом држава јесте обавезана да изађе из медија, али закони о локалној самоуправи и главном граду дозвољавају оснивање општинских медија. То значи, да свако може, како му одговара да изабере закон на који ће да се позове.

• Споран је члан у закону који каже: „Издавач има право на утврђивање и спровођење програмске концепције медија.” Треба јасно прецизирати да менаџмент може да одреди програмску концепцију медија на почетку оснивања, у смислу да ли ће се лист или телевизија, на пример, искључиво бавити спортом, музиком, забавом... Али, власник или менаџмент не би смели да се мешају у уређивачку политику медија.

• Забрана унакрсног власништва није добра, јер новине и телевизије имају своје веб-сајтове. Тако, рецимо, поједини штампани медији имају онлајн издања на којима могу да се погледају и чују прилози, па на тај начин ова издања личе на друге медије.

• Нејасно су постављене одредбе закона које предвиђају да сви медији финансирани из буџета и они који имају статус јавних предузећа и установа од почетка 2014, буду на пројектном финансирању. У закону мора да стоји да од тада постоји искључиво појам пројектног финансирања као јединог облика финансирања јавног интереса. Управо та формулација спречава било какве манипулације.

• Регистар предвиђа сувише непотребних података које се траже од медија. Доста механизама прописаних у рестриктивним одредбама о регистру медија је неприхватљиво. Од медија се тражи да сваке године уписују суме државне помоћи, иако је то обавеза Комисије за контролу државне помоћи. Морају у регистар да уписују и суме новца које су добили од јавних предузећа за рекламирање, иако би то морала да буде обавеза државног ревизора.

• Нацрт закона садржи и велики број одредби о медијском пословању, које нису проверене и усклађене са општим принципима слободног пословања у Србији, прописаним у Закону о привредним друштвима и Закону о заштити конкуренције, нити са европским стандардима. Имајући у виду тешку кризу у штампаним медијима, неопходно је да се поједине одредбе Нацрта закона о обједињавању власништва додатно либерализују и прецизирају.

• Није добра формулација да медији објављују информације важне за јавност без обзира на начин на који су прибављене, али ни чланови којима се регулише забрана објављивања информација. Свака интервенција пре објављивања текста је цензура.

• Сувишан је институт права на опозив информације, јер већ постоји опција одговор на информацију. Ако се у овом члану ништа не промени, то може негативно да утиче на ток новинарског истраживања и извештавања.