Извор: Данас

Аутор: Мирјана Н. Стевановић

Да је нова власт заиста одлучила да се ухвати у коштац са корупцијом, и да коначно расветли списак од 24 спорна случаја на којима инсистира Европска унија, готово да је јасно већ из привих потеза који су, колико је то у јавности процурило, почели од врха, или бар врло близу њега. Да ли ће у томе успети, још увек је неизвесно, јер је несигуран у прогнози био чак и сам потпредседник владе, који је уз подршку обавештајних служби, на челу тима пред којим је тај задатак.

Александар Вучић признао је да су притисци огромни и да није сигуран да ли ће влада у овом саставу моћи да издржи последице истрага које су покренуте не само по списку ЕУ, него и код неколицине других случајева од којих јавност за неке зна, а за неке још не. Оно што јесте извесно - сазнаћемо бар да ли су у тој пљачки углавном државне имовине и најчешће кроз приватизацију, криминал или крупни капитал, кројили по својој мери регулативу па је све било по закону, као што је до скоро тврдила бивша власт, или су тајкуни били јачи од државе. Већ је давно било јасно да су главни актери из готово свих прича, оно што је покојна Верица Бараћ из Савета за борбу против корупције често говорила, државне институције које су у спорним случајевима биле невероватно синхронизоване и за наше прилике, до савршенства ажурне. И управо уплетеност државних служби разлог је због кога Европа инсистира на решавању тих случајева.

Иако не претерано омиљена личност у неким нашим политичким круговима, о корупцији је често говорио и известилац за Србију у Европском парламенту, Јелко Кацин. Он не само да често покреће то питање у разговорима са српским званичницима, него и тврди да ће код свих нових чланица услов за почетак преговора бити отварање поглавља 23 и 24, која говоре о борби против корупције и организованог криминала. А списак који је достављен Србији, само је врх леденог брега. Већина предмета са те листе везана је за приватизацију, а до Европске уније ипак су дошли само предмети где је било довољно организованих људи да доставе документацију. У већини других случајева, фирме су пропадале, радници губили посао, мали акционари узалуд обијали прагове тражећи своја права.

Први на списку Европске уније, али и како се говори, у садашњој истрази је Сартид, железара која је отерана у стечај под сумњивим околностима. Предмет је „због сложености“ уместо у надлежном смедеревском, одмах пребачен у Привредни суд у Београду, а компанија је продата без тендера Ју-Ес-стилу. Не зна се поуздано колико је новца за ту трансакцију кренуло из Америке, преко ћерке фирме у Кошицама које су званично купила имовину Сартида, јер је оригинални уговор, изгледа, негде затурен. Тек, Србија је инкасирала око 23 милиона долара, што није покрило ни десетину потраживања иностраних поверилаца. „Најкраће“ су остале немачке фирме, па многи тиме објашњавају строгоћу политичара из те земље кад је реч о интеграције Србије у ЕУ.

У врху листе спорних предмета нашла се и Југоремедија, некада моћна фармацеутска компанија коју је купио извесни Јовица Стефановић Нини и за свега неколико година успео да је доведе готово до банкрота. Крах су у том моменту спречили радници - мали акционари, који су успели да пониште приватизацију после вишегодишњих упорних штрајкова и уз невиђену опструкцију државе, која је ишла и дотле да су се „губили“ документи на путу између два суда. И даље је несхватљиво како је држава остала инертна кад је реч о тој фабрици, иако је и сама значајни акционар, а прича је постала актуелна последњих месеци, након што су ухапшене некадашње вође радничког отпора а садашњи руководиоци фирме. Интересантно је да се на списку ЕУ налази и још једна фармацеутска компанија, такође бивши гигант, Срболек, који је исто тако неуспешно купио исти бивши власник Југоремедије.

Ни приватизација Ц маркета није јасна Европљанима, посебно договор три бизнисмена, Слободана Радуловића, директора и тада највећег појединачног власника капитала те фирме, Мирослава Мишковића и Милана Бека, а све у кабинету ондашњег премијера Војислава Коштунице.

Нејасно је и како су утврђени удели приликом продаје Мобтела, односно под којим околностима је држава преузела део од аустријског бизнисмена Мартина Шлафа и како је он дошао у посед тог пакета акција које су изворно држала браћа Карић. Не зна се да ли је у том преузимању било неке „провизије“ и ЕУ захтева да се то истражи.

Међу првих пет на листи нашао се и пример Аутотранспортног предузећа Војводина, који би, према неким проценама, могао и први да се разреши. Реч је о фирми која је продата 2005, и то је требало да буде једна успешна приватизација, јер је купац, Илија Девић, већ у првој години испунио инвестициони план, проширио посао, купио 30 нових аутобуса на лизинг, отворио нове линије и запослио око 200 нових радника. Са новосадским властима тада је склопљен уговор према коме је Девић требало да на плацу АТП Војводине изгради нову међународну аутобуску станицу и модеран сервис за аутобусе из читавог региона, док су градске власти имале обавезу да по добијању употребне дозволе стару станицу одреде као терминал за међумесни саобраћај, а аутобусе преусмере на нову коалицију. Девић је из кредита „тешких“ око 30 милиона евра изградио станицу, али она никад није прорадила јер град није испунио свој део уговора. Причало се да је за ту станицу било заинтересовано неколико „крупних имена“. Под притиском кредитних рата, АТП Војводина је отишла у стечај, 500 радника на евиденцију незапослених а судски спорови трају и данас. Не зна се судбина десетак кривичних пријава поднетих у последњих пет година углавном републичком тужилаштву, против градских челника и државних институција. Укупан одштетни захтев, према налазу вештака, прети да достигне сто милиона евра. Нова локална власт у том граду изгледа да је проблем схватила озбиљно, јер је један од првих потеза било формирање комисије која би требало да нађе решење.

Иако је у Резолуцији о Србији, Европска комисија посебно издвојила ових пет случајева, ни остали са листе нису без тежине. Наиме, на списку је куповина Луке Београд, затим Национална штедионица код које нису јасни мотиви државе да јој уступи пословни простор некадашњег ЗОП као и да јој повери привилегију исплате старе девизне штедње. Проблематична је приватизација Новости, Ветеринарског завода, Керамике из Кањиже, Застава електра, Технохемије, Шинвоза, Трудбеника и Просвете. Такође, ЕУ тражи да се испита афера продаје шећера на њеном тржишту, концесија за изградњу аутопута Хоргош-Пожега, трансакције са житом из робних резерви које су имале Азотара и Викторија група, како је Мишковићевом предузећу Дел реал после вештачења у Пореској управи у конверзији градско грађевинско земљиште припало без накнаде. Интересује их, такође, конфликт интереса који је имао Мирко Цветковић као директор Агенције за приватизацију и Цес мекона, који је често био ангажован као консултантска кућа у приватизацији. Најзад, тражи се одговор и на питање како је Нуба инвестмент добила посао постављања оптичких каблова дуж Коридора 10 без тендера, а ових дана премијер Ивица Дачић објавио је да српска полиција са словеначким колегама заједнички ради на предмету у коме се истражује и Оливер Дулић, бивши министар животне средине и просторног планирања, надлежан управо за те дозволе.

Мимо списка, већ неколико месеци истражује се круг око Агробанке, односно околности под којима је и коме та банка давала милионске кредите без икаквог валидног обезбеђења. У притвору су, од звучнијих имена, бивши директор банке Душан Антонић и бизнисмен Радослав Секулић, али је уз њих и још око двадесетак осумњичених. Процењује се да клупко тек почиње да се одмотава, и да ће тужилаштво отворити Пандорину кутију уколико буде детаљно истражило све послове те банке. Најављује се, истовремено, да ће на мети истражитеља бити и пословање Развојне банке Војводине, Фонда за развој...

За полицију и тужилаштво, списак и све што око њега иде значи пуне руке посла. Али, јавност зна да то ни изблиза није исцрпљена листа криминала који је под плаштом приватизације потпуно уништио не само привреду, него је разорио друштво и успостављени систем вредности. На списку Европске уније не налазе се предузећа која је преко своје мреже посредника и уз помоћ неколико банка које су нештедимице одобравале кредите, куповао нарко-бос Дарко Шарић. А то је на десетине уништених фирми и око три до четири милијарди евра опраних кроз те послове. Нису реаговале ни институције, од Агенције за приватизацију до Управе за борбу против прања новца, нису реаговали ни судови којима су се радници жалили због неисплаћених зарада, нити тужилаштва на представке о „исисавању“ капитала. Вероватно никад неће моћи да се израчуна колико је српска привреда оштећена у свим тим примерима, и онима који су заборављени, јер у предузећима више није остао нико ко би подсећао. Тешко је утврдити и колико је новца завршило на приватним инорачунима, а још је мање реално очекивати да се нешто од тога врати овој држави која се гуши у дуговима. За почетак, ако се пронађу бар неки кривци, учврсте закони и професионализују институције - било би вредно.

Поразни биланс

Не постоји ниједан град у Србији где бар једна од већих фирми није пропала после доласка нових власника, а није мали број средина у којима ни једна продаја није била успешна и где је сада читав привредни живот замро. Податак да је готово трећина купопродајних уговора поништена, само је један од поразних. Много више о „успешној“ продаји друштвених предузећа говори чињеница да је 65 одсто приватизованих предузећа угашено или је пред ликвидацијом а да тек 35 одсто послује, али опет, да у већини тих активних фирми, послодавци не уплаћују радницима доприносе и порезе, а не мали је број оних где се ни зараде не дају редовно. Последица је да индустријска производња не може да достигне ни трећину онога што смо производили 1989, ни половину из 1999, а да је армија незапослених увећана за стотине хиљада радника. Незваничне процене говоре да је реч о најмање 800.000 незапослених који су остали без радних места због неуспешне приватизације, или „социјалних програма“ након којих су се обрели на улици.

Србија - ЕУ, или нешто недостаје

ЕВРОПСКИ САВЕТ (ЕС) донео одлуку да Србији додели статус кандидата за чланство у Европској унији - 1. марта 2012;

ЕВРОПСКА КОМИСИЈА (ЕК) у свом мишљењу о кандидатури Србије препоручила да се Србији додели статус кандидата за чланство у ЕУ, те да се преговори о чланству отворе чим Србија оствари напредак у дијалогу са Приштином - 12. октобра 2011;

СРБИЈА послала последњи сет Одговора на додатна питања ЕК - 22. априла 2011;

ПРЕДСЕДНИК Владе Србије, Мирко Цветковић, предао Одговоре на Упитник ЕК упућен РС ради припреме мишљења о захтеву Србије за чланство у ЕУ европском комесару за проширење, Штефану Филеу - 31. јануара 2011;

ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ ратификовао је у Стразбуру Споразум о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије - 19. јануара 2011;

ЕВРОПСКИ КОМЕСАР за проширење, Штефан Филе, уручио је председнику Владе Србије, Мирку Цветковићу Упитник ЕК упућен РС ради припреме мишљења о захтеву Србије за чланство у ЕУ чије је попуњавање један од услова за стицање статуса кандидата за чланство у ЕУ - 24. новембра 2010;

САВЕТ МИНИСТАРА спољних послова земаља чланица ЕУ донео одлуку да кандидатуру Србије за чланство у Унији проследи ЕК на разматрање - 25. октобра 2010;

ЕУ донела одлуку о почетку ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) између ЕУ и Србије - 14. јуна 2010;

ПРЕЛАЗНИ ТРГОВИНСКИ споразум (ПТС) између ЕУ и Србије ступио на снагу - 1. октобра 2010;

ПРИМЕНА ПТС ушла у другу годину, чиме су ЕУ и Србија ушле у правно регулисане односе - 1. јануара 2010;

СРБИЈА поднела захтев за пријем у чланство ЕУ - 22. децембра 2009.